Svaki put, kad ujutro ustanem, kad oblačim farmerke na kojima je onaj znak Levis i oni upregnuti konji koji vuku svak na svoju stranu, da rastrgnu pomenute farmerke, mene ugrije neka toplina oko srca. Pitate se zašto? Ma duga priča koju ću rado podijeliti sa vama. Šezdeset i tri su mi godine. U mom ormaru imam dva tri odjela, vrhunskih marki, koje po kazni oblačim na nekim svadbama i nekim drugim prigodnim prilikama, pa i žalosnim, ali zato u drugom djelu ormara imam naslaganih, godinama skupljanih desetak farmerki i to samo triju vrsta, Levis, Lee, Wrangler i jako sam ponosan na tu moju kolekciju. Sve kupljene u Njemačkoj, sve orginalne, nema laži, nema prevare. U džinsu se osjećam najkomotnije i 99 odsto mog života sam proveo u njemu. Nije najudobniji, neki su toliko uz nogu uski, neki stežu u pasu da ne mogu disati, ali ja to volim. Vjerujem da su trenerke, koje današnja omladina nosi u svakoj prilici, i na poslu i na zabavama, što je meni totalno degutantno, puno komotnije. Ja, da ih uopšte nosim, bih se osjećao kao neki Sandžo, koji ljeti hoda ulicom u trenerci, a gore u bijeloj potkošulji i ponosno pokazuje svoje nabildane bicepse. A pun pogodak je ako je ošišan na ćelavo a ima k tome i onaj bivolji vrat. Ma ubio se za izbacivača pred kakvom diskotekom. E te sam likove uvijek iz dubine duše prezirao. Danas vidim i dosta političara koji se tako nose.
Dok je ono lijepi Bog hodao Balkanom, u onom našem nikad zaboravljenom socijalizmu, imati pravi Levis je bilo pravo bogatstvo. Ali svako se trudio da ga ima, pa šta košta da košta. Prije Levisa , kod nas sedamdesetih godina, ono kad se počelo ići u Trst, Super Rifle su možda bile i popularnije u mojoj raji, a onda vjerovatno nismo ni znali šta je Levis i koliko kotira u svijetu džinsa. Super Rifle su bile te koje su se nosile dok ne izgube svoju plavu boju, dok ne izblijede toliko da su više bile bijele, nego plave. Pošto je to texas platno za Rifle bilo sumnjivog kvaliteta, made in Ponto Rosso, rijetko koji nosilac tog džinsa je dočekao da toliko izblijede, jer su pucale na mjestima gdje se nisu mogle okrpiti.
Ne znam da li bi iko u ono vrijeme nosio poderane farmerke, kao što je to danas hit. Bili smo tada siromašno društvo, možda veoma siromašno društvo, ali hodati u poderanim, pa čak i neprimjetno okrpljenim farmerkama je odavalo baš najnižu ljestvicu koliko tolikog položaja u društvo.To što je danas u svijetu postalo jako šik nositi poderane farmerke (takve namjerno poderane se i prodaju i to kao nove i po paprenoj cijeni), za mene je pozitivno, jer se eto time pokušava izjednačiti socijalni status medju ljudima, jer , neki ih kupuju nove poderane, a drugi nosaju svoje stare, sve dok se ne raspadnu, jer nemaju para da kupe nove. Nekako sam patrijahalno odgojen, pa mislim da ne bih mogao nositi ili kupiti nove, namjerno poderane farmerke, svejedno je li to trenutni hit ili nije.
Kako rekoh, po farmerke se početkom sedamdesetih, išlo u Trst. Gdje je to popustilo i kako je to popustilo, da ljudi iz SFRJ, radnici, trudbenici odjednom mogli ići na truli, dekadentni zapad, da ostavljaju teško zaradjeni novac, ja ne znam. Samo znam da je Trst postao glavni trgovački centar za sve narode bivše nam zemlje. U Trstu se oblačiti je bila prestižna stvar. Moja kuća, kuće moje rodbine, kuće mojih komšija su vremenom počele ličiti jedna drugoj, ko jaje jajetu. Na svakom televizoru se šepurila venecijanska gondola, koja se mogla uključiti na struju, gdje bi minijaturne sijalice mjenjale boje. Naravno, niko ih nije uključivao u struju, ali eto moglo se i to, da se nevjernim Tomama pokaže napredna tehnologija zapada. Svaka vitrina tada u mom kraju liči jedna na drugu. U Trstu su se kupovale garniture tanjira išarani fantastičnim prizorima iz Kine, najkičastije kopije kineskog porculana, gdje je sve bilo uokvireno zlatnom bojom. Pored tih garnitura porculana, iz kojih se nikad nije jelo, jer je služilo samo za pokazivanje statusa, tu su bile i kafene garniture. U Italiji se iz tih šoljica, takodje išaranih kineskim motivima pio čaj, kod nas se za važne goste iz njih servirala i pila turska ili bosanska kafa. U mom kraju se čaj pio kad si bolestan, nana , šipurak, ili kamilica, to su ti čajevi, manje više ubrani prirodnim putem i tako osušeni. Na te današnje kesice sa čajem, ćemo dugo čekati. E taj prirodni čaj se pio iz onih bezličnih porculanskih šolja, a iz ovih za tu svrhu, namjenjenih talijanskih šoljica se, eto pila turska kafa. Napominjem, ali samo za posebne goste i u posebnim trenucima. Inače su i one stajale u izlogu vitrine, da im se posjetitelji dive. Kod nas u staklenom izlogu vitrine, gdje još živi moja majka, na Ciglanama, još uvjek su tu te šoljice, svjedoci svog vremena. I prije bi se moja majka mene svog najstarijeg sina odrekla, nego tih šoljica. U Sarajevu su se svi ljudi tada isto oblačili. Isti džemperi, iste jakne, isti džins. O cipelama da ne govorim. I sve iz Trsta, da ne bude zabune. Trst je postao naša poveznica sa svijetom. I sam taj grad se tome prilagodio. Da je ostao onaj hladni arogantni grad , kojih na zapadu ima koliko hoćeš, niko iz naše zemlje ne bi ni kročio u njega. Pričajte vi sad šta hoćete, niko tada nije išao u Rim, Firencu, Ravenu, Pizu, Milano, Veneciju, tj da vidi svjetsko kulturno blago italijanske renesansne, gotiče, romanske umjetnosti. Svi su išli u Trst, koji su Talijani , mudri i promućurni , prilagodili našoj kupovnoj moći. Nije bilo tada ni grada, ni mjesta u svijetu gdje se moglo plaćati jugoslovenskim dinarima, osim u Trstu. A u tom gradu se sve, od WC , do pekare, robne kuće , sve se moglo platiti našim parama.
Snalažljiv smo mi i žilav narod. Kad je neko prvi otišao u Trst, brzo je tu priču proširio, dodao po običaju i što jeste i što nije. A onda se počelo samo o tome pričati. Prvo oni najhrabriji, a potom široke narodne mase su počele doslovno hrliti u Trst. Da bi se taj poduhvat isplatio, tj da bi obukao sebe i svoje najbliže, moralo se kupiti nešto i za prodati. I naravno, nije se stalo na tome. Od toga se počeo praviti biznis. Baviti se švercom, kako se taj obrt poslije nazvao, je počeo bivati unosan posao. Bilo je potrebno investirati samo u prvo putovanje, poslije bi se to pročulo i svi oni koji nisu imali hrabrosti , niti tog prvobitnog kapitala da se upute u tu rabotu su znali gdje i kod koga mogu kupiti svježu robu iz Trsta. Oni koji su se počeli baviti tim biznisom su formirali cijenu, po nekom nepisanom pravilu i nije bilo nikakve razlike u cijeni farmerica, svejedno kod koga. Uglavnom je tu bila u pitanju dupla zarada. Mogli su oni trgovci u Trstu spuštati ili dizati cijenu prema zakonu slobodne trgovine i zakona ponude i potražnje, šverceri u nas su svi imali zajedničku cijenu a da se nigdje o tome nisu dogovarali.
U Sarajevu se ta roba prodavala na ulici, u haustorima. Tačno se znalo gdje su ti punktovi , gdje su šverceri ordinirali. Najviše ih je bilo u Vase Miskina, preko puta Jugotona. Nije se tu imalo gdje probati, nego se išlo naslijepo, prema brojevima. Ako bi kupovao levis farmerke, jedno su bili brojevi napisani, tj američki brojevi i to npr 32×30 ili italijanski 46. Obično su odlučujući bili talijanski brojevi, jer su farmerke bile šivane, dal u Trstu, Udinama ili Gorici a na njih lijepljena etiketa levis, ali su brojevi bili standardni, italijanski. Znam da je tu levis odnosno Levi Strauss zloupotrebljen. Radi se o fuš robi, čija je cijena u Trstu, na Ponto Rosso bila dvostruko jeftinija nego neke original američke levisice. I baš kad mi sve povjerujete, kažem da tih orginala levisica nema više nigdje na svijetu. Godine 2 000-te sam bio u San Francisku, gdje su prve farmerke pod tim imenom i proizvedene. Slučajno sam nabasao na robnu kuću levis. Zgradurina sa petnestak spratova. Tu od levisa imaš od cipela, čarapa, džinsa svakojakog , do gaća i kravata, sve pod istom firmom. Tražeći farmerke levis sa zemljom proizvodjača, made in USA, proveo sam čitav dan. Bio sam spreman platiti, svejedno koju cijenu. Proizvod sa znakom, made in USA ili EU nisam našao. A tako šarolikih zemalja, kao Maroko, Egipat, Pakistan , Vijetnam. Sve to sam našao.Poslovna politika levisa je najvjerovatnije , jeftina radna snaga, kao i mnogih drugih brendiranih firmi.
U mojoj familiji je moja tetka bila prva i najhrabrija koja je za nas otkrila čari Trsta. Potom moja strina, a onda i moja majka su se uputile njenim putem. Nekad sve tri zajedno, nekad odvojeno, ali sve više su se upuštale u tu avanturu. Vremenom se na meni počeo levis šepuriti, jakne vjetnamke ili one duže zvane tankerice, bijele rolke i crni kožnjaci,(imitacija naravno, čist skaj), sve dok stvarno nisam bio top obučen u farmerke swinger, a namirisan šišarkom, mirisom svih mirisa tog vremena. Da bih ja tako izgledao, a i moja sestra dvije godine mladja od mene, moralo se puno toga prodati od kupljene robe, naći mušterije, a pri tom da ostane nešto para za sledeći trip. Naš fater familiaris je bio trudbenik u Famosu, svaki mjesec je davao sav novac mojoj majci da nas namiri. Kupovala se fasunga, nekad i na teku, kod Zdravka u radnji. I uvjek je bilo, što kaže Djoka, taman toliko, kolko treba. Ostalo je moja majka , preko Trsta uspjevala da nam ono više namiri.
Bio sam već podobro učenik gimnazije, napunio sam bio 18 godina da mogu pasoš izvaditi, kad mi majka predloži da njoj olakšam sve to i da krenem sa njom u Trst. Oduševljen naravno, jedva sam čekao taj put i to se desilo u novembru 1976. Prethodila je priprema. Zvrkovi pita se pekli, pečena piletina, domaći hljeb, domaći kajmak, ajvar, kiseli krastavci. Ništa nas nije smjelo iznenaditi. A onda od Nove stanice do Ljublane nam je trebalo 12 sati. Voz je kretao u 11 sati ujutru. U Ljubljani se presjedalo u voz za Sežanu, a onda Villa Opicina i Trieste. U Ljubljani su dolazili vozovi iz Niša, Beograda, Novog Sada i tu se svo šaroliko društvo, tj šverceri svih vrsta, ukrcavalo u taj voz za Trst.
Taj moj prvi voz i to putovanje nikad neću zaboraviti. Kad je adrenalin u pitanju, kod mene je to do danas ostalo tako. Ne mogu ja spavati. Koliko god da putovanje traje, ja ne mogu spavati. Znam likove, čim su sjeli, odmah zahrču, svejedno gdje, voz, auto, autobus, avion. Ja, ma nema šanse. Tek od prije neku godinu sam počeo koristiti tablete za spavanje, koje bih debelo zalio viskijem, ako bih letio do Singapura ili još dalje do Australije.
Eto, to moje prvo putovanje u inostranstvo, čitavim putem koji je trajao 17 sati ja nisam oka sklopio. Kupei su uvijek bili puni. Svi na istom poslu, svi sa istom zebnjom. Kad negdje kod Banjaluke počnu da se vade zvrkovi pita , zamiriše vagon na sirnice, zeljanice, bureke. Masne ruke se nisu imale gdje oprati jer vode nikad nije bilo u WC-u. Od Banjaluke , pa do granice Bosne su ulazili u voz gastarbajteri koji su radili po Sloveniji, koja je već onda izgledala kao inostranstvo za nas, od Siska i Zagreba su u voz ulazila gospoda, finih manira koja se po svemu razlikovala od nas. Što kažu u ono vrijeme, što južnije to tužnije. Eto tako je taj voz izgledao.
Kad bi se došlo do Sežane , graničnog izlaza iz Jugoslavije, postojao je neki zakon, koliko se naših dinara ili strane valute moglo iznijeti iz naše zemlje, neki minimum za koji se malo toga moglo kupiti u Trstu i svi carinici na granici su znali da svako od tih švercera nosi desetostruko i više para sa sobom. Šverceri su te pare krili, ko guja noga. Nekad, kad bi dobili naredbu da sve detaljno pretraže, carinici bi uvijek nalazili to što im je naredjeno i mnogo bi njih zakukalo, ali se to rijetko dešavalo. Ti isti šverceri su se dočekivali u povratku, kad se kupljena roba u Trst trebala ocariniti. E tek bi onda mnoga majka pravo zakukala.
Helem nejse, ja sam sa majkom u tom mom prvom putovanju u Trst, stigao bez problema, oko četiri sata ujutru. Majka je znala već, gdje se zora dočekuje i koje su kafane odnosno kafići otvoreni za nas. Ušli smo u jedan takav kafić, sa pravom barskom atmosferom. Prigušena obojena svjetlost, polumrak, i u tom kafiću su bili sve naši. Naručivali su se čajevi, espressa, kapućina, ali i Coca Cola u limenci. nešto što je kod nas tada u Bosni bila misaona imenica. Cola se popije, ali se limenka nosi prazna u Jugu. Skine se onaj gornji poklopac , tako da se sad u tu limenku stavljale olovke, penkala, nalivpera. Nema tinejdžera tog vremena koji nije imao tu „pernicu“. O okusu Cole iz limenke su se ispredale bajke, a u suštini, Cola je Cola. Kapućino, espresso i ostale vrste kafe se u Bosni pilo u „boljestojećim“ kućama. Toga je bilo na moru dole, ali u Sarajevu u to vrijeme, prava rijetkost.
Tako je počinjalo jutro u Trstu i u tom kafiću. A onda se na stolove opet iznosila piletina, zvrkovi pita i sve ono po naški i sve ono što je ostalo nepojedeno, a da se ne baci. Nije se moglo tu džaba sjediti, moralo se nešto naručiti, tako da su i Talijani imali neki profit, pa su zatvarali oči kad se vadila hrana, naša domaća, na te stolove.Trebalo je tu zoru dočekati, dok se radnje i Ponto Rosso ne otvore.
Ponto Rosso-Trieste
Nisam poznavao tu klimu. U Trstu tog novembra je bila bura. Ja toliku kišu nisam nikad doživio, sa takvim strašnim vjetrom. Majka je imala kišobran, onaj mali , ženski , koji ni pet minuta nije izdržao na toj buri. Ja nisam bio u jakni, nego u nekom zimskom džemperu, koji se nakon izlaska iz kafića toliko natopio kišom i toliko otežao na meni, da sam ga jedva nosio na sebi, Oko osam ili devet sati ujutru su se otvarale prodavnice u Trstu. Taj čuveni Ponto Rosso se nije zbog te bure otvarao, jer je poredjenja radi , bio kao kod nas, pijaca na otvorenom, kao pod mostom na Ciglanama ili kod Sirana. Taj dan se pijaca otvorila tek popodne kad je bura popustila. Zbog toga smo mi išli u kupovinu u radnje pod krovom. Te radnje su bile sve iste i po cijenama i po sadržaju. Ipak je čuveni Djovani bio na najboljem glasu, tako da smo , majka i ja najvše stvari i kupili kod njega. Svratili smo i kod Mesinovića, našeg Sarajlije. Tu su se kupovale zavjese, šuškavci, jakne, košulje perlonke, ali ovaj put mi nismo ništa kupili kod njega. Uspjeli smo nešto i na Ponto Rosso kupiti i to je bilo sve. Voz za Jugoslaviju je kretao u pet popodne. Trebalo je negdje naći kafanu, gdje bi se odsjelo i nešto pojelo i naravno da se roba , kupljena kod Djovanija i na Ponte Rosso spakuje u već kupljene torbe i da se , zbog predstojeće carine što više na sebe navuče. Čak četvoro farmerica sam na sebe navukao, dvije džins jakne, jednu vjetnamku i jednu tankericu. Carinik Slovenac u Sežani, kad me tako obučenog vidjeo, prvo nije svojim očima vjerovao, a onda me učtivo upitao jel ja igram hokej ili je u Bosni tako hladno. Nešto se carine ipak moralo, na licu mjesta platiti. Tek nakon Sežane, nakon toliko sati nespavanja sam ja zaspao . Presjeli u Ljubljanu i ja se nisam budio sve do Sarajeva. Ništa u tom putovanju meni nije bilo lijepo i ako ćemo pravo, ostalo je samo ružno sjećanje na to. Nikome o tome, do večeras to nisam pričao i krio sam to, što Brega kaže, kao glib ispod nokata. I ko god da me tada pitao kako mi je bilo, probao sam uljepšati.
Išao sam ja poslije još par puta u Trst. Ovaj put sa prijateljima , nikad više sa majkom. Jedno od tih putovanja mi je , kao lijepa, ali i pomalo čudna priča ostala u sjećanju. Tada sam radio u diskoteci kao DJ, gore u Domovima izvdjača, te neke 1979 godine. I ko biva, sam sam sebi našao razlog, kao fol da kupim ploče za diskoteku,da odem do Trsta, jer tamo, nema šta nema. U neko doba, željan avanture mi se pridruži i moj drug Tupče. Nema on pasoš, ići će sa mnom do Ljubljane i tu će me čekati. U kupeu gdje smo i mi bili, sjedjele su četiri djevojke, koje su nas slučajno znale iz gimnazije. Ne znaš koja je ljepša. Tupče ne može preko grane, ali djevojke i ja već razmišljamo gdje da odsjednemo i bar jednu noć da prespavamo, da ne srljamo, već da natenane sve stignemo kupiti. Ja siromah ih već počinjem mjerkati, ko zreo but, koja bi mi pala u moju sobu. Grešne misli , a zec u šumi. Ali takva ti je mladost. U Ljubljani je Tupče izašao a u kupe ušao lik, zgodan neki momčić. Kaže da će do Sežane, da je Slovenac, ali je bez akcenta pričao naš jezik. Djevojke su ga odmah stavile na ignor, tako da je samo sa mnom pričao. Pričali bi, a šta bi drugo, nego o muzici. Rekoh mu sve, da radim kao DJ u jednoj diskoteci i da idem u Trst da kupim što više ploča kao i mikrofon, koji nam je u diskoteci bio neophodan. Rekoh još da ću kupiti i koje farmerke , koje ću prodati , da mi se put i ploče isplate. Ne kontam do danas, lik bio oduševljen da može sa nekim o muzici pričati, a koja je njegova opsesija. Malo pomalo, daje mi on savjete šta da kupim. Govori:“ Ma zajebi Trst, produži do Venecije, tamo je pravi izbor.“ On u Trstu ništa ne kupuje, sve mu se tamo gadi. Nego ako ću njega poslušati, bolja je Venecija za kupovinu. Ovaj voz ide samo do Trsta, ali za par sati, ako sidjem u Sežani, dolazi voz , koji direktno vozi do Venecije. Naravno, pozvao me kod njega da pogledam njegove ploče, da odslušamo šta su tada hitovi. I ja pristanem. Djevojke u kupeu su me razočarano gledale. Padoše zajednički planovi u vodu. Nismo se dugo vozili, a već smo u Sežani. Pozdravih se sa djevojkama i ja sa Francom, kako se Slovenac zvao, izadjoh iz voza. Ne pitah ni gdje on živi nego odmah u Stanici kupih kartu do Venecije. Franc me je čekao i nismo ni pet minuta pješačili, uvede me u neke niske barake. Udjosmo u jednu od njih a tamo u svakoj sobi kreveti na sprat kao u kasarni. Uspostavi se da je Franc carinik i o tome mi je šutao čitavo vrijeme. Ušli smo u njegovu sobu samo sa dva kreveta na sprat i nikoga u njoj, a gore negdje u uglu zvučnici Thorens i linija Pioneer, gramofoni Marenz, sve najbolje onog vremena. U Bosni o tome samo sanjati. Pusti mi prvo Fank Zapu i onu pjesmu Bobi Braun, a onda sve hitovi do hitova. Zvuk fantastičan, a pjesme ne znaš koja je bolja. Ponudi me i pićem. Rekoh viski a on pita koji. A u njegovoj kolekciji ma nema šta nema. Od Čivasa , Glenfidiha, Balantajna, Džoni Vokera. Ma svega i još ko zna čega a da ja nisam nikad ni čuo za te vrste. Kad sam okušao viski umor me tek tada počeo savladavati, tako da me Franc ljubazno pustio da odspavam na njegovom krevetu. U svakom slučaju je on i morao na posao, tako da bi njegov krevet svakako bio prazan. Toliko sam bio umoran da sam najmanje tri voza za Veneciju prespavao. Tek sam četvrti uhvatio i Franc me ispratio uz riječi da ga obavezno potražim kad budem u povratku i da mu pokažem ploče koje sam kupio. Italijansku granicu u Villi Opicini sam prešao kao od šale. Njihovi carinici su vjerovali našim , pa su samo pasoše štembiljali i nikakva pitanja postavljali. Ako je bilo nekih tvrdih granica zemalja u našem okruženju, Italija je bila najmekša. Nekad je bilo dovoljno samo im pokazati taj naš čuveni crveni pasoš. Išao sam ja tih godina i u Poljsku, i prolazio kroz te zemlje tzv Istočnog bloka. Nekad bi , gore na Kelebiji, granici sa Mađarskom, koji njihov pijani carinik, iz puke ljubomore znao maltretirati naše putnike, ali , koliko se ja sjećam, za sve evropske zemlje, za naš crveni pasoš, sve su zemlje bile otvorene.
I tako sam ja , tog ljeta 1979, prošišao kroz Trst i nastavio put za Veneciju. Malo se putovanje i oteglo, ali meni sve novo i interesantno. Koliko sam ja tada razumio, Venecija je nekad bila ostrvo, koje je kasnije, nasipom povezano sa kopnom. Tim nasipom se prostirao autoput i željeznička pruga. Grad me odmah oduševio.Uzeo sam mali pansion kraj same željezničke stanice. Smjestio se i odmah krenuo u obilazak grada. Koliko mostova, Kanale Grande i još stotine malih kanala me oborilo s nogu. A tek Piazza San Marko. Ja takvu ljepotu do tada nisam vidio, niti sam vjerovao da tako nešto postoji. Zaboravio sam ja i zašto sam tu došao. Jedva da sam se i skoncentrisao za kupovinu. Nasumice sam lutao, a onakvih radnji kao u Trstu nije ni bilo. Pošto je bilo ljeto i u jeku turističke sezone kurs lire je toliko visok (za razliku od Trsta gdje se uvijek prilagodjavao dinaru) da ja ma ništa nisam mogao kupiti. Farmerke levis su do tri puta skuplje nego u Trstu. Neku muzičku radnju sam ipak našao i kupio ploče i mikrofon za diskoteku. Pošto ništa nisam kupio da bih mogao preprodati i koliko toliko izvući cijenu puta, morao sam u povratku ponovo svratiti u Trst i nakupovati farmerki i šta znam šta već. Nešto mi se ipak učinilo jeftinije nego u Trstu, a to je kafa. Na kafi se , onoj sirovoj brazilskoj moglo dobro zaraditi. Medjutim ja sam uzeo prženu i to pet , šest kilograma. Učinilo mi se jeftina. Uspostavilo se, na moje gorko razočarenje, da je ta kafa bila za one automate gdje se kafa filtrirala, nije čak ni za espresso automate. Bile je nebo i zemlja , ta kafa i turska, prava minas kafa koja se prodavala , posebno za naše tržište, samo u Trstu. Da nisam sišao u Trstu i kupio koje farmerke i još nekakve robe, moje putovanje bi doživjelo totalni finansijski fijasko. Sjeo sam konačno u voz za Jugoslaviju i približavao se granici na Sežani. Bio potpuno smetnuo sa uma Franca carinika. Prvo su po običaju išli granični milicajci i pregledali pasoše, pa tek onda carinici. E taj jedan milicajac se nekako sjetio da me vidio kod Franca u onim barakama i reče mi da će reći Francu u kom sam vagonu. Kada bi voz ulazio u Sežanu u vozu bi uvijek nastala grobna tišina. Muk bi zavladao sve dok carinici ne bi napustili voz. Bilo kako bilo, nije prošlo ni pet minuta a Franc je bio u našem vagonu i direkt kod mene. Oduševljen je gledao ploče, pažnju mu privuče mikrofon koji sam kupio i gdje me pohvali da sam najbolju marku kupio (Shure), a meni ga je prodavač u Veneciji toliko nahvalio da sam ga morao kupiti. Franc je doslovno svo vrijeme proveo sa mnom. Čak mu je i žena preko puta oslobodila mjesto da može sjesti pored mene. Prije nego što je voz ponovo krenuo, uspio mi je ugurati svoju vizit kartu. Nekoliko puta je progledao kroz prste i mojoj majci, kad bi pokazala tu vizit kartu. Ja Franca više nikad nisam vidio, mojoj majci je rečeno da je poslije jedne godine premješten na granični prelaz Gorica. Hajde, ne bi mi ni palo na pamet da toliko o njemu pišem, medjutim , pola sata poslije napuštanja Sežane, a to nikad neću zaboraviti, iz cijelog vagona, a koji je bio krcat putnicima, svaki od putnika mi je prišao i poklonio mi nešto od kupljene robe u Trstu. Niko u cijelom vagonu, taj dan nije platio carinu, jer je carinik svo vrijeme presjedio sa mnom. Možda je to nevažan detalj, ali te zahvalne poglede ljudi iz vagona ja nikad nisam zaboravio.
Kako je vrijeme više prolazilo šverc komerc je postajao sve unosniji biznis. Neki su se na tome i obogatili. Kod nekih je to postalo kućna radinost. Svako u porodici je imao svoj dio posla. Oni koji su kupovali , oni koji su prodavali, oni koji su prenosili novosti medju narodom i oni koji su vodili računovodstvo i uredno pisali narudžbe. Znam jednu porodicu koji su koju godinu ranije , jedva sastavljali kraj sa krajem, dok nisam jednom pred njihovom kućom vidio novi vozni park, novi ispod čekića jugo 55 i uvezen iz Njemačke ford transporter kombi. Nisu se više vozili zagušljivim vozovima, negu se svi punoljetni članovi koji imaju pasoš ukrcavali u taj vozni park , pa onda put Trieste. Moj treći i poslednji put u Trst mi se zgadio do bola. U cijelom vagonu nisi mogao sastaviti jednu punu vilicu zuba, eto na šta se izrodilo. Da bi spriječili ogroman, ali ogroman odliv domaće valute, Centralni komitet je odlučio da pojača kontrolu na željezničkim stanicama.
Nova željeznička stanica Sarajevo
Tako su na Novoj željezničkoj stanici čekali na brzinu obučeni kursisti milicajci, koji su trkeljali torbe onih koji su imali sreću da nisu na granici platili carinu. Znači nisi mogao ono odahnuti, kad prodješ bez carine. Kad sam se ono vraćao iz Venecije , zaustaviše i mene. Začudilo ih je što će mi tolika kafa. I ovaj jedan , kad je vidio da je to ona pržena kafa za automate, zaključi: „Ma pusti čovjeka možda mu treba za kafane, misleći da sam ja vlasnik kafane.“ Kad završiše sa mnom, naidje iza mene bakica jedva tegleći torbu. Bio sam radoznao da vidim šta će se desiti. Baka im gura papir i govori: „Ma pustite me djeco, ovo je sve ilegalno“. „Znamo mi da je sve ilegalno“, reče milicajac, sve više se smijući“. Ovaj drugi , još ne shvatajući što mu se kolega smije je ponavljao. „Ma pusti jadnu ženu, zar ne vidiš da je sve ilegalno, ima potvrdu od carine“. Ovaj prvi je sad zbunjeno gledao u kolegu. Eto zašto su ovi kursisti išli uvijek po dvojica. Hehe, jedan je znao ćirilicu, a drugi je hramao sa latinicom.
Novembar 1992. Goreg mjeseca u životu nisam upamtio. Danima već puše gibli, vreli vjetar iz Sahare. Ne da oka otvoriti. Gibli je ustvari pješčana oluja. Arapi kažu da gibli puše tri ili tridesettri dana i to u jesen i u proljeće. To je ono kad se pjesak digne, prekrije plavo nebo, a od sunca vidiš samo narandžasti krug. Čak je i svjetlost koju sunce zrači narandžasta, a vidiš najdalje 20 metara. Tek sad mi biva jasno zašto Arapi nose lanene šalove omotane oko glave. Od sitnog pjeska ne možeš slobodno disati. Svaki čas pomisliš da ćeš se ugušiti. Samo te zatvorena prostorija spašava, a kad si na otvorenom, eto taj šal. Ako si čak i u zatvorenom i dobro dihtovanom prostoru svoje sobe, sitna prašina se provlači kroz najsitniju poru. Na mom stolu pa sigurno pola centimetra one fine prašine, iako sam posebnom trakom dihtovao i vrata i prozore. I među zubima mi hrska ta prašina. Da li zbog tog atmosferskog pritiska i ko će mu sve znati zbog čega, svi leteći ili neleteći insekti se spuste na zemlju. Komarci, muhe, leteći i neleteći tvrdokrilci, žohari i bube svih vrsta, sve to sad gmiže uz zidove. Ljudi nalaze škorpione u ormarima i u krevetima. Ja jednog u kadi našao. Ni načuditi se ne mogu kako se tu našao. Da l’ usljed takvog atmosferskog pritiska, ljudi su bili naročito razdražljivi, nervozni, kratkog fitilja. Veoma se loše spavalo, često se budilo uz kašalj, jer ti je ponestajalo zraka. Obično se budilo neispavano, sa ogromnim podočnjacima i sa glavoboljom.
Mjesto radnje je Libija. Tačnije, ja sam u Misurati, lučkom gradu na zapadnoj obali Libije. Moja firma Hidrogradnja je tu pravila i napravila hotel, pa se sad gradilište polagano gasilo. Ja poslan iz Tripolija, da sravnim knjigovodstvo, rasformiram magacin i sve to pošaljem u Sirt, koji je u međuvremenu postao Hidrogradnjino najveće gradilište. U Misurati je ostalo tridesetak radnika, nešto malo administracije, kuhari i par lokalnih radnika, u naselju u kojem je nekad bilo nekoliko stotina radnika. Barake u kojima je nekad vrvio život, sad zjape avetinjski prazne. U Bosni bjesni rat, ulazi se u prvu ratnu zimu. Nemam nikakvih vijesti iz Sarajeva još od maja mjeseca. Tada je, naime, izvršena sabotaža u glavnoj pošti, na Obali. Istoj onoj pošti, na kojoj je godinu ranije osvanuo grafit “Ovo je Srbija”, a par dana kasnije, grafit ispod toga, “Glupane, ovo je pošta”. Eto, sad nije više pošta, a ni Srbija. Od nje je ostala gomila ruševina, a telefoni su, sa većim dijelom Sarajeva umukli. U Sarajevu su mi brat, roditelji i sva uža i šira rodbina. Sestra je sa kćerkom, negdje u Dalmaciji u izbjeglištvu. Izašla onim zadnjim konvojem. I ko što rekoh, ni za kog, od maja mjeseca, ništa ne znam. U kampu, od tih tridesetak preostalih ljudi, bili smo gotovo jednako nacionalno zastupljeni.
Jedina veza sa domovinom su vijesti na radiju. Na početku rata smo svi zajednički slušali vijesti u sedam i to onih stanica koje su imale najveći domet. Znači, radio Zagreb ili Beograd. Još u maju su, kažu, avioni JNA raketirali predajnik na brdu Hum, iznad Sarajeva, a sve ostale su preusmjerili na emitere iz Srbije. Nekako su oni iz RTV Sarajevo ipak uspjeli povezati jedini preostali repetitor i to onaj na Bjelašnici, sa RTV domom u samom Sarajevu, pa se po oblačnom vremenu, ali tek uvečer oko deset, mogle uhvatiti prve vijesti, tog dana. Kako se rat zahuktavao i kako je postajalo sve očiglednije da istina prva strada u ratu, u vrijeme emitovanja vijesti u sedam, Srbi iz naselja su se kolektivno povlačili u jednu sobu, gdje su slušali svoju istinu. U pola osam su Hrvati odlazili u svoje prostorije i slušali njihov dnevnik. Bošnjaci su u međuvremenu, do vijesti u deset igrali šah u klubu, ili po ko zna koji put gledali jedan od dva videa koja su imali, da l’ film “Kuduz”, da l’ Kalesijske zvuke, najgoru muziku koju je čovjek mogao smisliti. Ja sam obično igrao šah sa Zelenikom i nesvjesno upijao dijaloge iz Kuduza. Vremenom sam ih sve znao napamet.
Što se tiče druženja radnika na poslu i poslije posla, sve je manje-više bilo korektno. Nije se tu pričalo, ni o ratu, ni o politici. Manje-više smo svi bili, neko u manjim, neko u većim govnima. Kad danas o tome razmislim, ipak je to, na kraju krajeva, bilo licemjerno. Hrvati i Bošnjaci su, među sobom, redovno optuživali Srbe kao agresore, ali im to nikad direktno nisu govorili. U firmi Hidrogradnji, pa i na ovom radilištu, ljudi su se poznavali i po dvadesetak godina, što kažu, bili vezani i u dobru i u zlu. Prolazili zajedno i kroz sito i kroz rešeto, radeći najteže građevinske poslove širom svijeta. Mislili su da ih ništa na svijetu ne može zavaditi. A onda eto, dođe i ovo zlo. Hrvati i Bošnjaci su imali gotovo u svemu, po pitanju ovog rata, isti stav i mišljenje. I dalje su se družili, možda čak bili i bliži, ujedinjeni u istoj nevolji, napadani od istog agresora. Sjećam se dobro dvojice bagerista, obojica se zvali Ivice i obojica iz Lepenice kod Kiseljaka. Često iz dosade, dođu kod mene u magacin, da bistre politiku sa mnom. U Lepenici su vjekovima živjeli Hrvati i Bošnjaci. Srba tu nije bilo. Jedan od Ivica bi mi kroz šalu govorio, da je Berlin pao, a Lepenica nije.
“A šta ti misliš, profa, eto ti si učen čovjek, našta će sve ovo izaći?”, obratio bi se meni.
Svi u firmi su me inače zvali profa. Ja bih obično bio pomalo ciničan i pomalo duhovit u mojim odgovorima, ali sam znao, kao što su i oni najvjerovatnije znali, da je rat u Bosni bio dogovoreni rat. Kažem ja onda Ivici šaljivo:
“Moj Ivice, zar misliš ti da će Franjo dozvoliti da mu Alijina država cijepa zemlju na dva dijela”. Pritom sam mislio na izlazak BiH na more kod Neuma, gdje se fizički, dubrovačko zaleđe razdvaja od matice države.
“E jebiga, profa, ti se zajebavaš sa nama. Znaš da nam je isti neprijatelj i da nas sa Bošnjacima nikakva politika ne može zavaditi”.
Tako su mi Ivice govorile u maju, junu, tokom ljeta. A eto, početkom ovog jebenog novembra, vidim na klupi pred barakom, sjede Slavko i Nikola, zidari iz Mrkonjić Grada i dvojica Ivica i žestoko diskutuju. Nikad ih ranije nisam vidio skupa. Kad sam pored njih prolazio, šeretski im namignem. Ko da sam znao, da su se Boban i Karadžić sreli, ili će se sresti, da naprave pakt o nenapadanju i o podjeli interesnih zona u Bosni.
Ko što rekoh, Bošnjaci su vijesti slušali u deset navečer. Obično bi se iznosio najbolji radioaparat, poredale klupe u krug i u najvećoj tišini se gutala svaka riječ spikera. Vijesti su obično bile dramatične, javljali su se reporteri iz različitih djelova BiH. Sa bojišta u i oko Srajeva, Konjica, Mostara, Tuzle, Goražda, Bihaća. Tih dana je najdramatičnije bilo oko Jajca, a onda, u vrijeme onog najgoreg pustinjskog vjetra, posljednji put se javio reporter iz Jajca. Jajce je palo. Obično bi se poslije vijesti u tišini svi razišli u pravcu svojih soba, svi sa svojim jadom u duši. Tako bi i večeras. Međutim, taman kad sam i ja pošao pravac moje garsonjere, jedna ruka me zaustavi.
“Profa, možeš par minuta ostati”.
Bio je to Mušan, armirač iz okoline Jajca. Znao sam ga još i iz Iraka, sa Hadithe, te sa gradilišta Višegrad. Znači skoro deset godina. Ruka mu je drhtala na mom ramenu, a pogled molećiv. Glas hrapav, suh. Sjedoh pored njega.
“Kuća mi je na Jezeru. Čuo si večeras, velika je borba baš tu bila. Tamo mi je žena i tri kćerke. Najstarija kćerka napunila sedamnaest godina. Znaš šta mislim “, iz glasa mu izbija očaj. “Šta ti misliš, šta će biti sa njima”, nije čekao moj odgovor već nastavi, “a ja ovdje”, gotovo da reži, a vilice stisnute.
Pogled unezvjeren, tupo gleda ni u šta. U svom bolu, nije više ni mene primjećivao, a onda se diže i ode bez pozdrava. Slutio sam kakva je bura u njemu. Možda je najbolje što ništa nisam uspio reći. A šta bih mu i mogao reći.
Ružno sam sanjao tu noć. Jedva se razbudio i ustao na doručak. Dočeka me vijest da je Mušan nestao. Nema mu ni stvari. Nikad više niko nije čuo o njemu bilo šta. Kao da je u zemlju propao. Sljedeću večer smo opet na istom mjestu u isto vrijeme slušali vijesti. Gibli je duvao nesmanjenom žestinom. Među nama tišina, svaku riječ spikera upijamo, a onda iz barake istrča naš kuhar i zagalami: “Čuvajte se, ljudi”. Mi onako zbunjeni i iznenađeni, ne znamo o čemu priča. Ja osjetim da mi preko bosih nogu prelazi nešto hladno i u panici digoh noge na klupu. Onda se zgrozih kad vidjeh da mi je preko nogu prešla crna kobra skoro metar i po velika. U tom momentu spazih kako se mačak kojeg sam ja u ove dvije godine mog boravka u Libiji odgojio i spasio da ne umre, napada kobru. Kobra podigla glavu u istoj pozi kao one kobre što plešu uz muziku. Dva put ga je kobra napala i oba puta promašila, a onda mačak prvo refleksno odskoči, a onda joj munjevito naskoči na ledlja i zabi joj kandže u vrat, a zatim, žestoko zubima, zagrize u vrat kobru. Sve se dešavalo na par koraka od nas i borba nije trajala više od minute. Mačak je nije puštatao iz zuba, sve dok nije prestala da se mrda. A onda je ispusti i teturavim korakom krenu prema meni. Tek tada smo primijetili da iznad oka, od mačka, raste otok. Vjerovatno ga je kobra ipak uspjela ujesti. Onda se okrenu na stranu, leže pored mene. Dva puta trznu nogama i već je bio mrtav. Bio je skoro dvije godine star.
Od šestero mačadi, svoje braće i sestara, samo je on nekim čudom preživio. Mačka koja ih je okotila, a okotila se u magacinu, otrovala se pošto je pojela otrovanog i već mrtvog miša. Mi smo tih dana vršili deratizaciju, jer se mnoštvo miševa pa i pacova pojavljivalo u barakama našeg kampa, pa i u kuhinji i magacinu. Valjda je mačka podojila tu mačad, onako već otrovana, pa su mačad umirala listom. I to svaki dan po jedno. Tuga mi je bilo to gledati, a nikako im nisam, niti znao, niti mogao pomoći. Mačad su bila još slijepa i ja sam ih hranio flašom. Mačad bi halapljivo sisali mlijeko iz flašice, ali bi odmah sve to povratili. Samo jedan nije povraćao. Za razliku od ostale mačadi koja su bila bijela ovaj je imao riđu, ma gotovo crvenu dlaku. Malo sam mu u mlijeko stavljao antibiotike i mrvio aspirin. Ostala mačad su u međuvremenu sva poumirala, a crveni mačak je išao nabolje i ubrzo je i progledao. I naravno, nije se odvajao od mene. Gdje god bih ja išao, on se za mnom šunjao, kao sjenka. Pošto majku nije ni upamtio, ni vidio, valjda je u svom mačjem mozgu ukapirao da sam mu ja majka. Ja tako odanu životinju nikada više nisam vidio. Znao je moje raspoloženje i prema tome se ravnao. Slušao je svaku moju riječ i imao sam osjećaj da je sve razumio. Nazvao sam ga Prč, prema onom Roku Prču iz “Našeg malog mista”. Ma mogao ga je cijeli kamp dozivati tim imenom, nije se obazirao. Međutim ja, ma nisam ni zaustio da ga zovnem, već je bio tu. Nisam mu nikad dao da spava u mom krevetu ili da prenoći u mojoj sobi i imao sam osjećaj da ga je to najviše vrijeđalo. Kad bih ga tako navečer istjerao, ujutru sam pred vratima obavezno nalazio mrtvog miša. Jednom mi je tako, ranom zorom priredio pravi šou. Ja se taman spremao za doručak, a Prč pred vratima ovaj put sa mišem među zubima. Međutim, miš nije bio mrtav, a on ga je donio da se sa njim, preda mnom igra. Ma umirao sam od smijeha, šta je sve sa jadnim mišem radio. A miš kao da je bio hipnotisan, nije uopšte bježao od njega, nego je i on sve shvatao kao igru i stalno se neustrašivo zalijetao na mačka. Ma suze su me zalile, pa mi se sažalilo na hrabrog miša, tako da sam ga doslovno oteo mačku, te ga sakrio od njega i poslije ga pustio na slobodu, kad Prča nije bilo u blizini. Eto tu novembarsku noć, pred mojim nogama je uginuo, mogu slobodno reći, moj mačak, od ujeda kobre, koju je ipak ubio. Nekako mislim da se takav mačak nikad više neće roditi.
Međutim, nije smrt mačka bio jedini događaj, te jebene novembarske noći. Da jeste bogdo. Malo iza vijesti u deset, onaj isti kuhar koji je prvi primijetio kobru i koji nas je upozorio, ni oko čega se posvađao sa mehaničarom Fikretom, koji je bio rodom iz Sjenice. Munir je, tako se naime zvao kuhar, bio iz Foče. Par dana prije mi je pričao da ne zna je li mu iko živ ostao u Foči, koja je već bila u srpskim rukama. Imao je majku i sestru tamo.
Valjda su se njih dvojica i potukli, pa su ih i razvadili. Ja sam već bio otišao spavati. Fikret je, kažu, otišao u sobu, a onda se vratio sa nožem i više puta na smrt izbo Munira. Ujutro me probudio Nabi, Libijac koji je kod nas čekirao pasoše i radio ulazne i izlazne vize za naše radnike, a i sam je bio službenik u policiji. Sa njim su bila dvojica uniformisanih libijskih policajaca. Trebalo je sastaviti zapisnik. Nabi je uz nas dobro naučio naš jezik i nikad neću zaboraviti njegove riječi to jutro. Kaže meni:
“Suad, vidiš da vas tamo u Bosni ubijaju ko zečeve, a vi se ovdje međusobno ubijate. Kakav je to šejtan ušao u vaš narod.”
Nisam znao šta da mu odgovorim. Dženaza je bila na libijskom mezarju i to u Tripoliju. Direktor mi naredio da napravim skicu mezarja i u njemu obilježim Munirov mezar. Po sistemu jednoobraznosti i po libijskom zakonu samo se arapsko pismo smjelo koristiti na mezarju. I tako Munir osta da leži među hiljadama Libijaca. U tuđoj zemlji, umro ni zbog čega u 28. godini života. Ne znam da li ga je iko ikad tražio, da ga prenese i ukopa u Bosnu. Ja besmisleniju smrt nikad, ni ranije, ni kasnije nisam upamtio. Fikret je, čuo sam poslije, za to ubistvo bio osuđen na 10 godina zatvora.
U ljeto te 1992. godine, prije nego sam prešao u Misuratu, radio sam u Tripoliju. Bio knjigovođa i magaciner, a potom i smještajac. Što je više ljudi odlazilo na godišnji odmor, njihov povratak u Libiju je zbog rata bio nemoguć i pošto se nisu vraćali, ja sam preuzimao te njihove poslove. Vremenom sam preuzeo i snabdijevanje kuhinje. Posla preko glave, a ljudi sve nervozniji, zbog neizvjesnosti. Jedan dan osvanu u kampu i moj nekadašnji komšija sa Pala Dobrivoje. Došao iz Tobruka, samovoljno, navodno zbog srčanih i reumatskih problema. Čekao je i doktora koji je otišao u Bosnu na odmor, a koji mu je postavio diagnozu, te da ga on uputi u domovinu na daljnje liječenje. Kako se doktor nije vraćao, a letovi obustavljeni do daljnjega, Dobrivoje se smucao po kampu, ništa ne radeći. Bio je ko malo neuračunljiv, neko bi rekao i pomalo lud, ali meni bio naročito drag. Ustane tako Dobrivoje oko 12 popodne, izvadi madrac iz svog kreveta, nađe mjesto iza baraka i tako ležeći na madracu, sunča se po čitav dan. Par puta ga direktor nađe da se sunča i pita ga što ne ide na posao. Jednom ja naiđem, slučajno, dok se direktor dere na njega i naziva ga simulantom, a Dobrivoje će mu se obratiti u svom stilu: “Šta ti znaš, direktore, šta je meni, jesi li ti doktor?”. Mene suze zalile od smijeha. Nekako ga jedino ja mogao smiriti i samo je mene slušao. Zamoli me direktor da ga nekako nagovorim da ide na posao i stvarno Dobrivoje pristane. Radile se zaštitne brane koje su trebale da čuvaju Tripoli od poplava kada jednom ili dva puta godišnje padne kiša u Libiji. Kad padnu te kiše, one su se brzo pretvarale u bujice vode i nosile su mulj i blato sa okolnih planina. Tako bi za kratko vrijeme Tripoli bio sav pod muljem. Poslije par dana kad prestane kiša, taj mulj koji je ušao u podrume se osuši i stvrdne i postaje kao gips tvrd. Poslije se samo hidrauličnim pikamerima mogao otkidati. Eto mi smo imali zadatak da te rijeke tj. tokove tih muljevitih rijeka tzv. Vade, zatvorimo. Radilište je bilo u okolnim planinama, oko 50 km udaljeno od našeg kampa u Tripoliju i radnici su se vozili autobusima. Radilo se prvo, pripremno naselje za naše radnike, dok se ne završe projekti za te brane.
Elem ti je tako Dobrivoje, na moje insistiranje, krenuo na posao. Radio sedam dana, dosadilo mu i opet prestao ići na posao. Opet ubjeđivanje, ali ovaj put uzalud. Ništa ne pomaže. Nekako ti ja nadođem na ideju da ga malo više zainteresujem za posao. U to doba se ja družio sa jednim građevinskim tehničarem Milovanom, koji je ujedno i bio šef gradilišta, na spomenutim branama. Zamolim ga da Dobrivoja unaprijedi u brigadira, da preuzme odgovornost nad desetak nekvalifikovanih radnika. Začudo pristane i Milovan (falilo mu brigadira), a za divno čudo i Dobrivoje. Smirilo se stanje desetak dana i ne znam kako sam se ja našao na tom radilištu, kad mi dođe Milovan sav uzrujan. “E ovo moraš vidjeti, opozicijo”. Zvao me opozicijom, jer sam ja, onomad, branio Vuka Draškovića i opoziciju, kad su ono 9. marta, demonstrirali protiv Miloševićevog režima, a on izveo tenkove protiv njih. Milovan je inače i dušom i tijelom bio Miloševićev štovalac. Elem, povede ti mene Milovan do jednog kanala, koji se kopao za kanalizacione cijevi, a u kanalu Dobrivoje se uhvatio u koštac sa jednim radnikom, dok ih drugi radnici razdvajaju. Čujem Dobrivoja kako se dere na radnika: “Što ne radiš, pička ti materina, što se izvlačiš od posla”. Jedva ti ja Dobrivoja smirim.
E pa da, ovim je Dobrivojevo komandovanje bilo završeno. “Izvini, opozicijo”, pravdao mi se Milovan poslije, “bojao sam se da ne izađe na šta krupnije, nikad sa njim nisi siguran, šta mu je na umu”. Poslije tog događaja Dobrivoje se potpuno povukao u sebe i samo sa mnom razgovarao. Na posao uopšte nije više išao, pa ga se i direktor okanio. Ubrzo je stigao novi doktor, a i za radnike srpske nacionalnosti se otvorio let za Srbiju, preko Sofije. Tako da su ga se konačno mogli riješiti. Jedini sam ga ja ispratio na avion. I kao da sam slutio da ga posljednji put vidim. Godinu kasnije Dobrivoje je umro na položaju, kao vojnik Vojske Republike Srpske. Pričo mi to puno godina kasnije jedan prijatelj, kaže umro od srčanog udara. Znači nije Dobrivoje simulirao i ja sam nekako od početka bio ubijeđen da je bio bolestan. Ali eto, niko mu nije vjerovao.
Negdje otprilike u isto vrijeme, kad su počeli ti radovi na branama, pojavi se jedna opasnost na koju niko nije računao. Zmije. Što se više materijala dovozilo na gradilište, što oplata, što daske za šalovanje, što drugog materijala, čim se taj materijal negdje odloži, odmah se u njega uvlačile zmije, koristeći to kao zaklon od nemilosrdnog sunca. Temperature su bile po danu i preko pedeset stepeni i sve živo što se kreće je tražilo zaklon. Osim toga smo mi instalirali i par cisterni za vodu i eto svih preduslova da se pojave zmije. Ubrzo sam ja to radilište nazvao snake valey (zmijska dolina), a onda sam jednog dana skontao šta bi bilo ako nekog radnika ujede zmija. Mi seruma nismo imali, a do najbliže bolnice je najmanje 50 km. Tu bojazan prenesem direktoru, a on me uputi u bolnicu da pričam sa libijskim doktorima o tom problemu i da naručim potrebni serum. Lakše zamisliti nego ostvariti. Doktori mi jasno i glasno rekoše da im trebaju zmije, po mogućnosti žive, jer su neke vrste, kao ugrožene vrste pod zaštitom i ne smiju se ubijati ni pod kojim uslovima. Nisam se puno razumio u tu problematiku i meni je bilo važno da se dobije serum. A onda mi objasniše da u Libiji ima mnogo, mnogo vrsta otrovnih zmija i da je gotovo za svaku vrstu otrovne zmije drukčiji serum. Neke imaju nervni otrov, dok neki otrovi parališu mišiće.
Malo mi se stvari razjasniše, ali kako sad uhvatiti žive zmije. Pričao ja to, šta su mi libijski doktori rekli, u kantini, nekim radnicima, kad mi oni rekoše da nema problema za to. “Mašo je stručnjak za zmije, on ti bolan priča sa zmijama. Samo njega pitaj. Nafataće ti on zmija koliko ti treba i to živih”, rekoše mi. Zvučalo mi je ko nevjerovatna priča. Čuj, neko priča sa zmijama. Nađoh Mašu i izložih mu problem. Mašan je bio električar po struci, rodom iz Vareša. Kaže mi da mu je znanje, tj. kako da komunicira sa zmijama, ostalo od djeda. Ubijedi me da će mi uhvatiti zmija koliko god mi bude trebalo. I tako se ja jedan dan uputim sa radnicima, gore na to radilište. Hodao okolo budućeg naselja, dosađivao se, gotovo zaboravio zašto sam došao, kad eto ti u neko doba Mašana i traži od mene praznu flašu koka kole, onu veliku od dva litra i da mu to donesem. Kaže našao zmiju. Nađoh negdje flašu i krenuh da vidim kako to Mašan lovi zmije. Nađoh ga kako diže jednu šperploču i kako misli da je ispod nje zmija. Kad stvarno ispod špere zmija i to čudna. Takvu nikad ranije nisam vidio. Sva rožnata i ružna a na glavi joj dva roga. Poslije saznam da se radi o vrlo otrovnoj zmiji, viperi.
Mašo uze flašu od mene, priđe zmiji, koja za divno čudo nije bježala nego se smotala u klupko. Mašan prinese flašu, zmija se ispruži. Lagano je Mašo lupkao zmiju po repu, a ona kao poslušno kuče uđe sama kroz otvor, pored Mašine ruke u flašu. Ja sam nekoliko puta protrljao oči da ne sanjam. Toliko me prizor dojmio. I dok ovo pišem, ne vjerujem da će neko, dok ovo bude čitao, vjerovati u istinitost mojih navoda. Mašo začepi flašu čepom, dade mi zmiju i reče da izbušim ekserom par rupa na flaši da zmija može disati. Gledao sam Mašu i zmiju u flaši, gotovo ne trepćući očima. Nedugo zatim Mašo opet dođe po mene. Tražio je da mu donesem praznu poveću kantu od farbe sa poklopcem, jer je uhvatio poveću zmiju. Upitah ga gdje je smjestio zmiju ako je već uhvatio, a on mi reče da je svezao. Čim sam našao kantu, požurih za njim da vidim i to čudo. Kad sam vidio o čemu se radi, stala mi je knedla u grlu. Mašo je uhvatio kobru, sva crna, prelijep primjerak. Dugačka preko metar i po. Krljušti su joj se poput dragog kamenja presijavali na suncu. Mašo joj je kroz rep probio žicu i potom žicu svezao za oluk tek napravljene barake. Dok je otpetljavao žicu i izvlačio je iz repa, a potom je utjerivao u kantu, ja sam poluotvorenih usta posmatrao prizor. Malo kasnije mi je Mašo tražio manju teglu i za pola sata je došao sa zmijom, crvenom kao i sva zemlja oko naselja. Zmija nije bila veća od trideset centimetara, a radilo se o jednoj od najotrovniji zmija na svijetu koju su libijski beduini nazvali “zmija deset koraka”. Toliko si, naime, mogao napraviti koraka poslije njenog ujeda, a onda bi bio potpuno paralisan i umro od gušenja u najvećoj patnji. I sada me, dok pišem, uhvati jeza od same pomisli na te zmije. Ubrzo su nam po predaji zmija iz bolnice poslali serum i zmije da ih vratimo na njihova prirodna staništa, jer su sve tri vrste bile pod zaštitom kao ugrožene vrste. Zmije su bile par dana na ispitivanju i valjda pregladnile, pa mi je Mašan pričao da ga je vipera, ona sa dva roga napala i gotovo ujela. Ispričao mi je potom da mu se to nikad ranije nije desilo u životu.
Sa nastupanjem decembra te 1992, sve manje ljudi bi osvanulo u Misurati. Živci su postali napeti ko struna. Niko više ništa nije radio, jer su glavni objekti na kojima se radilo bili već završeni. Dnevno po par sati se radilo, tj. pospremalo i finiralo ono završeno. Sve ostalo je bilo išekivanje vijesti u deset navečer. I tako iz dana u dan. Ljudi su lagano padali u letargiju. Obično su se vijesti slušale po cijelu noć, a po danu se ono krmeljalo. Ljudi su prestali i da se druže. Svako se ono o svom jadu zabavio, ali je već i svakoj budali postalo jasno da je rat u Bosni tek počeo i da se ratu više ne nazire kraj. Svaki od nas u Libiji se bavio samo jednom mišlju. Kako se izvući iz ove zlatne krletke zvane Libija i kako se bezbjedno vratiti u svoje mjesto, svojoj porodici, rodbini, prijateljima. Pa ako treba i pušku uzeti u ruke i obući uniformu. Kako su Srbiji bile nametnute sankcije, bio je zabranjen i avionski saobraćaj, pa ni avioni iz Libije nisu više slijetali na beogradski aerodrom, kako je to bilo ranijih godina. U našoj firmi su našli neku alternativu da se leti za Sofiju, pa potom do Beograda, a potom kud koji. Jedna grupa Bošnjaka se uputila tim putem, a da im niko nije objasnio da se do Bosne tim putem ne može nidokle stići, ili ne bar tamo gdje su oni mislili. U grupi koja se htjela po svaku cijenu vratiti bio sam i ja. I kad sam već imao kartu u ruci, prišao mi je jedan naš električar, eto i prezime sam mu upamtio, prezivao se Pajić, a bio je iz Han Pijeska. Reče mi: “Profa, hajmo kod mene u sobu na kafu. Imam nešto važno da ti kažem”. Krenuh za njim. U sobi ih pet-šest. Svi Srbi. Sjedoh sa njima. Oni se gotovo spakovali. Ja ono iz zajebancije ih upitah jesu li i maskirne uniforme spakovali, kad tolike kofere tegare. Svi me ozbiljno gledaju, nikom do šale, a Pajić mi reče: “Profa, dobar si čovjek, znamo te svi, samo si budala. Ti si iz Sarajeva, a samo budala misli da se preko Sofije i Beograda može stići u Sarajevo. Ono što ti ne znaš, a mi znamo je da je Sarajevo opkoljeno sa svih strana. Ne može ni ptica ni izaći ni ući. Ti sa putnom torbom i tim parama što su nam isplatili nećeš daleko dogurati. I za manje pare se danas glava gubi. Budi pametan profa, izgleda džaba tebi te tvoje škole, kad ništa o životu nisi naučio. Nego, vraćaj tu kartu i to odmah, ako ćeš nas pitati”. Ozbiljna lica ostalih u sobi su mi potvrđivali da se Pajić nimalo ne zajebava.
I tako ja odustadoh od putovanja u tu neizvjesnost ili možda i u smrt, kad to iz današnje perspektive posmatram. Sve više i više Srba je napuštalo Libiju. Bilo je i dirljivih rastanaka. Ljudi se znaju i po dvadeset godina. Radili skupa po svim tim bosanskim vukojebinama. Već od sutra će jedni druge samo preko nišana gledati. Bilo je i zajedljivih komentara, kad bi autobus sa Srbima zamakao u pravcu Tripolijskog aerodroma. Baš gadna vremena.
Od onog momenta kad sam samo pomislio da moram po svaku cijenu iz Libije, ta ideja me nije napuštala. Gotovo da mi je i bilo žao što nisam otišao pa makar i preko Sofije, kad sam već imao kartu. Sve je bolje, nego ova neizvjesnost, mislio sam. Dani su mi bili godine, a noći decenije. Ne znam ni kad spavam, ni kad jedem. Potpuno zatvoren u sebe, ni s kim se ne družim. Budan sanjam kako idem u Bosnu, kako me tamo svi željno iščekuju. Pravim milion planova i neprekidno slušam vjesti iz opkoljenog Sarajeva, kad mi to vremenske prilike dozvole, odnosno kad ima prijema. Radio Beograd ne slušam od onog dana kada sam čuo spikerku, moju poznanicu, koja je bila generaciju starija od mene u Prvoj gimnaziji, a bila sa Pala, Milanku Bojović. Ona je bila dugogodišnja spikerka na Radio Sarajevu, a onda, valjda kad se zaratilo se uspjela zaposliti na Radio Beogradu. E tu večer, kad sam je zadnji put čuo, kaže i ne trepčući slaga u dijelu izvještaja sa ratišta da se večeras vode borbe za srpsko selo Džankići. Milanka je znala, ma morala je znati, jer je poznavala i mene i moju sestru, znala je da Džankići nikad nisu bili srpsko selo. Mogao je poštar ili šumar biti Srbin, ali selo je od svog postanka uvijek bilo stopostotno muslimansko. E od tada više nisam slušao Radio Beograd. Ponekad kad je loš prijem na radio Sarajevu, okrenem Zagreb. I tamo rat. Redovni izvještaji o granatiranju Šibenika i Zadra iz Kninske krajine. Sve više pominju i o nekim čarkama između Hrvata i Muslimana u srednjoj Bosni i oko Prozora. Neću da vjerujem. Još samo to treba. Treba još i tu da se zarati, pa da ja Bosnu i Sarajevo nikad više u životu ne vidim.
Ni sam ne znam kako, a do nas dođe glas da bi Bošnjaci mogli sa ostalim hrvatskim firmama letjeti iz Tunisa na Zagreb. Ubrzo se ta informacija pokazala tačna. Naravno, bio sam prvi koji se prijavio. Poslije dvije duge godine boravka sa dvije putne torbe, što poklona, što lične gardarobe, te 15 hiljada dolara u čekovima ameriken ekspresa sam se ukrcao u autobus koji će nas radnike “Hidrogradnje” dovući do aerodroma u tuniskom gradiću Sfaks. Odatle je avion Croatia airlines, inače čarter mašina, dalje vozio do Zagreba radnike iz raznih hrvatskih firmi. Ovaj put je tu bilo i radnika sarajevskog Energoinvesta, kao i moje firme Hidrogradnje. Inače je taj čarter let bio svake dvije sedmice. Tu pred polazak sam dobio moj pasoš i avionsku kartu. Autobus je vozio, manje više kroz pustinju i ja sam praznih misli buljio kroz prozor u ništa. Put je trajao oko šest sati. Zadnju dionicu puta, nekih stotinjak kilometara do Sfaksa, na prazno mjesto pored mene sjede, nekim slučajem, organizator puta za hrvatske radnike. Onako usput se upoznasmo i u nekoj neobaveznoj priči je on mene pitao kakve su mi namjere kad dođem u Zagreb. Rekoh da ću se probati probiti do Sarajeva. On me sažaljivo pogleda i pošto je bio stariji prosjedi gospodin, ono očinskim glasom mi reče: “E moj sinko, e baš ćeš ti sa dvije putne torbe, suncem preplano, probiti se do Sarajeva, a rat. Sinko moj, pa u Sarajevo sada ptica ne može ući. Nego ti starog Krešu poslušaj. Mi imamo ovaj čarter let svake dvije sedmice za Zagreb. Firma ti je, pretpostavljam, dala nešto para. Uzmi sebi dvije nedjelje odmora. Sjedi iz Sfaksa u voz i idi se malo odmori. Grad Tunis je prelijepa metropola. Malo se odmori, iživi i razmisli šta ćeš i kud ćeš dalje. Cijeli svjet je pred tobom otvoren. Na stotine tisuća bježe glavom bez obzira iz tog balkanskog pakla, što iz Hrvatske, što iz Bosne, a ti sa svojom ludom glavom bosanskom srljaš da je izgubiš. Evo ti moja podsjetnica, broj telefona je tu. Javi mi se za dvije sedmice, šta si odlučio. Jesi li me razumio?” Zbunjeno i nesigurno sam mu klimnuo glavom. Autobus se zaustavi pred jednim hotelom i Krešo me izgura iz njega. Izvadiše moje stvari ostaviše ih na cesti i autobus nastavi prema aerodromu. Hotel je bio luksuzan dal Holidey inn ili neki drugi, znam samo da su dva nosača odmah prenijeli moje kofere do recepcije. Prelijepa Tunižanka na recepciji me sa zavodljivim smješkom pitala koliko dana želim ostati u njihovom hotelu. Bukirah za početak dvije noći. Pošto je hotel bio uzvišene kategorije, sam vjerujem da boljeg nije ni bilo u tom lučkom gradiću, imao je vlastitu diskoteku, bar i night club. A tek soba, terasa sa pogledom na more, TV sa svim mogućim kanalima, pa mini bar. Kupaonica sa jakuzijem. Tiho sam onako zabezeknuto zviznuo kad sam sve to vidio. Za večeru sam kao predjelo naručio oktopus salatu, a kad su mi donijeli cijelu hobotnicu isječenu i mariniranu, ja sam odustao od glavnog jela. Za piće naručih pivo koje sam gotovo eksirao. Osjećao sam se kao kralj. Kad sam konačno došao u bar i sjeo za šank i kad sam još dupli skoč on d rok naručio, počeo sam trljati oči, da se ubijedim da ne sanjam. Tu na podiju su plesale tri djevojke, a ja siromah ne mogu da odlučim koja je od njih najljepša. Za one koji ne znaju, razlika između Libije i Tunisa je nebo i zemlja. Ima Libija još ljepših hotela, ali je alkohol najstrožije zabranjen, a diskoteke i žene u njima su misaone imenice i naučna fantastika zajedno. I ja tako u jednoj muškoj sredini odrobijao dvije godine. A vidi ovo ovdje. Viski me krenuo, pa sam ga naručivao i pio ko vodu. Zaboravio sam bio već i kako izgleda njegov opori, ali prijatni okus. Na kraju sam ustao i počeo plesati sa tim djevojkama na podiju. Stalno sa osmijehom na licu, malo pripit, sa osjećajem kao u raju sam se djevojkama učinio simpatičan, pa me pozvaše za svoj sto. Bile su Francuskinje, iz Pariza. Ne znaju engleski. Ili znaju taman toliko koliko ja znam francuski. Znači sve se svodilo na pokušaje i osmijehe. To vremenom pređe u dosadu. Ja sam znao na francuskom samo ono mersi boku i žtem monamur. Kad sam htio da ispadnem ko biva pametan i najlaf, rekao sam jednu jedinu rečenicu koju sam cijelu znao na francuskom, a to je ona rečenica iz disko pjesmice od grupe Label, ono vu le vu kuše avek mua se sva, u prevodu, bi li ti htio (htjela) večeras sa mnom spavati? Francuskinje su me zbunjeno gledale. Vjerovatno nisu čule za tu pjesmu i nisu skužile fol, već su ukapirale da sam pijan i da pričam gluposti. Poslije par minuta neugodne šutnje se kulturno izviniše i koliko sam shvatio, trebaju rano ustati i putovati dalje. Eto tako sam uspio jednom rečenicom poplašiti ribe. Šta ću, vratih se na svoje mjesto i nastavih piti do dugo u noć. Ovaj put sam. Ne znam ni kako sam se dovukao do sobe. Ujutro mi je mozak pulsirao, a glava pucala. Popih tabletu za glavu i zavalih se u jakuzi. Topla voda mi je masirala leđaa a ja sam osjetio vremenom da me glavobolja popušta. Bio sam doduše mamuran ko čep i nisam osjećao glad, mada sam doručak naručio u sobu da mi donesu. Kad sam izašao na terasu, gotovo sam oslijepio od iznenadne svjetlosti. Dan je bio prekrasan i sunčan. Odlučih da malo kasnije izađem i malo upoznam grad. Tako lutajući, besciljno u nepoznatom gradu, nekako nabasah na Citybank i shvatih da bi mogao zamijeniti štagod para. Znao sam da je Citybank američka banka i nekakav đavo me nagovori da pitam da li bih ja mogao predati moje čekove ameriken ekspresa i otvoriti račun kod njih. Službenica mi, kad je vidjela o kakvoj se sumi radi, reče da sačekam da dođe šef. Šef je bio jedan hvalisavi i slatkorječivi Tunižanin i reče da je njihova filijala, gdje je on također direktor, u gradu Tunisu. Inače, oni jesu dio te američke porodice banaka i da sve može, samo moji čekovi moraju čekati najmanje dvije sedmice da se realiziraju, tj. da mogu dići keš u dolarima, tek za dvije sedmice. Za početak mi isplati dvije hiljade dolara i ja nešto odmah zamijenih u tuniske dinare i to, tek sam kasnije skontao, po vrlo nepovoljnom kursu. Misleći da sam uradio najbolju moguću stvar, onako samozadvoljan izađoh iz banke. Nešto tih čekova sam ostavio kod mene, neunovčenih.
Sljedeći dan, kad sam platio hotel, taxi me dovezao na željezničku stanicu Sfaks. Sjeo sam u voz i za par sati sam bio u gradu Tunisu. Na stanici me salijetaju sa svih strana da mi nose stvari. Neki su ujedno i reklamirali hotel u kom su radili kao nosači. Pošto sam već upoznao cijene hotela u Tunisu, odlučih se za jedan hotel srednje klase, koji je bio sa polupansionom i nije bio skup. Oko trideset dolara za noć. Hotel se zvao “Omrane” i nije bio daleko od glavne željezničke stanice, a nalazio se ni manje ni više nego u ulici Rue de Yugoslavie. I tako se odlučim u tom hotelu ostati bar sedam narednih dana. U hotelu nije bilo alkohola, na moju veliku žalost. Bio je u jednoj poprečnoj ulici koja je išla paralelno sa glavnom avenijom u kojoj su svi oni prateći objekti, od hotela svjetskog glasa, banaka, do ekskluzivnih robnih kuća. Također, hotel nije bio daleko ni od glavnog suka, tj. arapske pijace, sa svim tim bazarima i prodavnicama mješovite robe, začina, mirođija, suvenira i šta već. U tom suku sam bio jednom i nikad više. Masa ljudi se valjala, užasni smrad kanalizacije se mješao sa zadahom oznojenih ljudi i mirisom arapskih začina. Jedva sam živu glavu izvukao. Kad vide samo da si obučen i da se ponašaš kao stranac, agresivni trgovci ti ne daju oka otvoriti. Silom te uvlače u radnju, nude ti neke mirođije, da pomirišeš samo, iako ne znaš ni šta je ni čemu služi. Najveća je greška ako za nešto pokažeš interes, za neki suvenir ili tako nešto. Tek tada si ga najebo. Nekako kad ovo pišem, znam da sam nepravedan. Znam da bi rahmetli Zuko Džumhur o tome napravio putopis, a Andrić bi pokušao ući u psihu i dubinu duše tih trgovaca, te bi analizirao njihov berberski trgovački mentalitet i našao objašnjenje zašto su takvi kakvi jesu. Meni se to tada učinilo jako zamornim. I pošto sam već dugo živio u tom svijetu, do zla Boga dosadno.
Više me zanimalo gdje mogu naći kakav restoran, gdje mogu popiti pivo ili bilo šta drugo alkoholno. Negdje u blizini mog hotela je bila neka ko birtija, hajd recimo i nazovimo je pivnica, jer se samo pivo prodavalo. Masa ljudi se gurala do šanka da kupi pivo. Nije bilo stolica u toj “pivnici” nego samo visoki stolovi. Pivnica je bila dupke puna, a još toliko ljudi je cugalo napolju. Naravno, sve muškarci i po svemu sudeći, alkoholičari, jer su tu čamili od rane zore. Pivo je tu bilo bagatela, jedan dolar. Za razliku od recimo hotela gdje je pivo od tri do pet dolara. Tu u blizini te pivnice bio je kao neki imbis gdje se onako stojeći moglo za male pare jesti. Bilo je samo meso u ponudi i to piletina i janjetina. Vidjeh da svi naručuju one janjeće vilice. Naručih i ja dva para. Nije se tu moglo bog zna šta pojesti, ali su oni mišiči na janjećim obrazima bili jako ukusni. Inače se cijela janjeća ili ovčija glavuša prvo kuhala u vodi, a potom pekla u rerni, poput onoga kako mi u Bosni pripremamo teleću glavušu.
Mene je ipak od svega interesovao moderni dio grada i tražio sam sebi mjesto, gdje mogu ujutro popiti espreso i pojesti kroasan, pošto je Tunis zemlja koja je baštinila francusku tradiciju i bilo je tih braseria na svakom ćošku. I tako u tom traženju nabasam na hotel Afrika. Hotel koji dominira cijelim gradom. Višespratna građevina, smještena u strogom centru modernog Tunisa. U prizemlju veliki bar restoran gdje je bilo i alkoholnih pića po prihvatljivim cijenama. Pivo košta tri dolara, što je OK. Eto, tu sam se stacionirao. I samo što sam sjeo, upoznam tipa sa kojim ću se družiti narednih dana. Znao je engleski, bio rođeni Tunižanin, oženjen, imao porodicu i sve vrijeme me ubjeđivao da čeka papire za Francusku. Zvao se Mostari, i nekako sam odmah na početku stekao puno povjerenje u njega. U ovom svijetu, naći Arapa i vjerovati mu, ma to graniči sa naučnom fantastikom. Arapi inače ne vole Evropljane, prije svega jer su hrišćani i kolonijalisti. Kao kolonijalna sila Francuska nema baš najbolji ugled među njima, jer su ih navodno decenijama terorisali i iskorištavali. Ali i pored toga, iz čisto ekonomskih razloga, žele pobjeći iz Tunisa i dočepati se neke evropske zemlje. Po mogućnosti Francuske ili Njemačke. Mostari je bio inteligentan i obrazovan čovjek, a njegova sestra, koju ću kasnije upoznati, radila je na državnoj tuniskoj televiziji i bila diplomirana novinarka koja je završila studije u Parizu. Kad je Mostari čuo odakle sam i da namjeravam ići u Bosnu, on me počeo gledati sa simpatijama. Ipak, za sve vrijeme našeg druženja, nije se čak ni našalio da pokuša platiti piće u hotelu Afrika. Uvijek se podrazumijevalo da ću ja to uraditi. Ali eto, tješim se, vjerujem eto, da je imao para da bi i on nekad nešto platio. Međutim, za sve vrijeme mog boravka u Tunisu, to se nije desilo. Jedan dan me Mostari pozvao na ručak kod svoje porodice. Imao je veoma mladu i lijepu ženu, ako je imala 20 godina uopšte. Imali su jedno dijete. On je imao tu negdje moje godine. Do trideset pet. Živjeli su u nekoj veoma siromašnoj zabačenoj četvrti Tunisa. Vozili smo se taxijem, gotovo pola sata od centra grada. Živio je sa roditeljima u nekoj maloj kućici. Jeli smo kuskus u jednoj skučenoj prostoriji, bez stolova. Sjedilo se na spužvama i jelo iz jedne tepsije, prstima. Jelo je imalo sve ono što nisam volio. Glavni sastojak je riža, dosta povrća, gdje je dominirala paprika i feferoni. Jelo jako začinjeno tim arapskim začinima, prebibereno, sa obiljem bijelog luka. Tek se, ako si te sreće, negdje naluta na komadić mesa. Jelo je bilo toliko ljuto i papreno da sam ja gotovo plakao od te ljutine. Oni su se do suza smijali mojim patnjama. Naravno da je to bilo i glavno i jedino jelo. Jeo sam iz pristojnosti, a kunem se da nešto gore u životu nikad ni ranije ni kasnije nisam jeo. Poslije se pio jako zašećereni čaj, prešećeren da ubije kiselinu limuna. Zamolih Mostarija i dadoh pare da nam negdje ako ima donese dva piva, što je on ubrzo i uradio. Jedva sam čekao da se iz te sirotinje i bijede izvučem. Kod njegove sestre je bilo sasvim drukčije. Sestra mu bila u novogradnji u dosta luksuznom stanu. Muž joj također bio novinar. Nijedno nije pričalo engleski i znam da su sa Mostarijem sve vrijeme pričali francuski iako im je svima arapski maternji jezik. Pili smo viski i to Johnny Walker red label. Sestra mu je bila po evropskoj modi obučena, a osim toga je i ona sa nama pila viski. Mostari im je prevodio moju životnu priču koja se njima učinila jako interesantna. Kad se ono popilo, oboje su navaljivali da dođem kod njih na televiziju i dam neki kao intervju. Naravno da, kad su se otrijeznili, ništa nije bilo od toga.
U hotelu u kom sam ja prebivao nije bilo nikakve zabave. Čak ni bara. Samo restoran za večeru i doručak. Pitao sam Mostarija, da li u Tunisu gradu postoji ikakav noćni život. A on me čak dva puta pitao jel me to stvarno zanima. Kad sam mu to potvrdio, on me povede u jedan dio grada gdje se skupljao sasvim drukčiji svijet. Pitao me jesam li zainteresovan za noćni bar i kad sam potvrdio da jesam doveo me do tog bara, pred kojim je sjedio grdosija od čovjeka. On je bio kao izbacivač, ali je i onako odokativno birao goste. Naravno, mene je odmah pustio, a Mostarija tek na moje insistiranje i novčanicu od 5 dolara. Naravno da sam se odmah svidio toj gorili od čovjeka i kad smo ušli u taj, ma recimo kabare, sve je bilo uređeno kao u Mulen ružu u Parizu. Mala bina, za polugole plesačice, u uglu živa muzika. U sredini je bio podij za ples. Stolovi za sjedenje su bili izvan tog podija, a nama u čast, ili vjerovatno samo meni, posebno je donesen mali stolić sa dvije stolice i namješten tačno na tom podiju. Odatle sam jedini ja imao direktan pogled na binu i na plesačice kankana. Eto koliku moć je imala ta skromna novčanica od pet američkih dolara. Pivo je tu koštalo također pet dolara i Mostari ga je na brzaka popio i još prije početka programa otišao kući. Program je počinjao tačno u ponoć. Za moj stolić se često zalijetao poneki Arap, koji je, doduše ljubazno, pitao je li slobodno. Međutim, odmah bi bio grubo odstranjen od strane vlasnika noćnog kluba. Međutim, ja tu prvu večer nisam ni slutio šta se tu sve zbiva i kakva su tu pravila igre. Naravno da je ta prazna stolica za mojim stolom bila rezervisana za animir damu. A njeno pivo nije bilo pet dolara, nego dvadeset. Uz to još bezalkoholno. Uloga animir dame je bila da u svakom pogledu zadovolji gosta, u svakom pogledu, osim sexa naravno. Cilj je bio jednostavan. Da gost, prije svega sam dovoljno popije i da se naplaća tih bezalkoholnih pića, samoj animir dami. A ona je eto oblijetala oko tebe, plesala sa tobom na podiju, sjedila ti na krilu, mazila se. I to su uglavnom bila ta pravila igre. Naravno da se gost morao ponašati uljudno i pristojno, jer bi u svakom drugom pogledu odmah bio izbačen napolje. Program na bini je uglavnom bio grupni ples, kankan ili nešto baletsko. Dame su, po uzoru na francuski kabare, bile gornjim dijelom obnažene. One bi dizale tempo do glavne tačke večeri, striptiza i plesa na štangli glavne zvijezde večeri, neke libanonske umjetnice, plesačice na štangli. Sav njen šou je bio do usijanja nabijen erotikom. Naravno da su gosti mogli da je daruju novčanicama, a ona bi u znak zahvalnosti izvodila svoj program pred njihovim stolom. Tu večer poslije tog programa, za moj sto je prišla ta umjetnica. Kad sam joj htio naručiti piće, mahnula je konobaru da joj sa njenog stola donese njenu flašu vina, što me iskeno rečeno, jako začudilo. Sjedila je prekoputa mene i sa zanimanjem me šuteći posmatrala. Zatim me zamoli za moju jednu cigaretu. Pošto sam joj pripalio, ona mi puhnu u lice i reče da joj se sviđam, ali da je sretno udata i da je muž čeka u hotelu. I kćerkica joj je tu. Ima 5 godina. Voli je najviše na svijetu. Radi taj posao što radi jer ništa drugo ne zna raditi. Svog muža je upoznala slično kao sad mene i živi u sretnom braku. Govorila je tečni engleski jezik. “E, dovoljno sam ti rekla, sad ti pričaj o sebi i kakav te đavo dovede u ovaj grad i ovu rupu od kabarea”, reče mi gotovo zapovijedno. Kad ispričah sve o sebi, pomilova me nježno po obrazu i reče. “Dobro je, samo nek nisi smrdljivi Arap, pun kurac mi ih je. I nemoj tako da bacaš pare na te animir dame. Znam ih sve do jedne. Pokvarene su do srži. Svaka ima svog makroa i samo gledaju da ti izvuku lovu. Ako već tražiš žensku za zabavu, druži se sa ovim plesačicama, one su Rumunke, evropljanke i ne moraš im plaćati to skupo bezalkoholno pivo. E eto, ja ću im reći nek se malo druže sa tobom. A eto ako budeš ubuduće ovdje dolazio, sad znaš pravila igre. Odoh sad. Moram još ovu tačku odraditi, pa odoh svom mužu i kćerki.” Poljubi me nježno u obraz i ode na binu. Samo što je otišla od mene, za moj sto požuriše da sjednu čak dvije animir dame. Ljubazno im se zahvalih na društvu i pozvah konobara da naplati. Ceh je tu večer bi 100 dolara i za te pare sam usput i dobio besplatnu lekciju i tako naučio pravila igre u tom kabareu.
Naravno, u kabareu ću gotovo svaku večer biti redovan gost i mnogo je tu bilo doživljaja. Nekad lijepih, nekad ružnih. Ružno je ta neiskrenost, gdje nije bilo prijateljskih lica, jer su mene kao stranca, bijelca, poštenog strijelca, posmatrali kroz moj novac, koji sam tu trošio nemilice. Onaj gorila sa ulaznih vrata, a kome sam ono napočetku dao bakšiš, pet dolara, svaki se put trudio da moj sto bude postavljen uvijek na istom mjestu i da niko od lokalaca, ne smije ni blizu prići tom stolu, a kamoli da sjedne u praznu stolicu, tj. jest da mi pravi društvo. A društvo su mi uglavnom pravile te jeftine žene, koje su poluobnažene igrale kankan. Često bi sa mnom sjedila i glavna zvijezda večeri, spomenuta striptizeta iz Libanona i ona je jedina bila koja je meni naručivala piće i ni za živu glavu nije dozvoljavala da ja njoj šta platim. Vremenom će mi se doslovno povjeriti, tamo pri kraju mog boravka u Tunisu, da je vlasnik tog kabarea-bara, noćnog kluba, zovite ga kako hoćete, bio njen muž, koji je rijetko i ulazio u svoj objekt i da je alfa i omega tu ustvari bila ona. Tj. ona je bila vlasnica tog lokala. Sve se to na kraju ipak razjasnilo, čak i to da je gorila na vratima bio njen djever, tj. brat od njenog muža.
Kad sam jednom Mostariju, tom mom poznaniku rekao da je moje pravo zanimanje za šta sam se obrazovao, ustvari, profesor istorije, on me iznenađeno upita zašto ne posjetim Carthage (Kartaž, franc.), kad mi je to pred nosom. Carthage ili drevna Kartagina je dio grada Tunisa i do nje se može doći običnim tamvajem kome je polazna stanica, baš tu, ispred hotela Afrika. Nisam mogao vjerovati šta mi je pričao. Je l’ to ista ona Kartagina u kojoj se rodio jedan od najvećih vojskovođa, koji je sa slonovima prešao Alpe. Je l’ to ista ona Kartagina koju su Rimljani do temelja srušili iz osvete za poraze koje im je Hanibal nanio u Italiji. Dok je nije zauzeo, Scipion Afrikanski, osvajač Kartagine, naredio je svom robu da ga svako jutro podsjeti da se Kartagina mora razoriti. Jedan cijeli dan sam posvetio obilazeći te ruševine. Kad sam rano ujutro tramvajem stigao dolje u drevnu luku, od nje nije Bog zna šta puno ostalo. Po koji onaj stub, kao i uvala gdje su se brodovi sklanjali od nemirnog mora. Čim sam stigao, odmah su me opkolili prodavci suvenira. I ne samo suvenira, nego i “starog” novca i “starih” predmeta, koje su eto jučer slučajno iskopali. Naravno da nisam bio toliko glup, pa da im povjerujem, međutim vodiča, tih turističkih, nisam se nikako mogao osloboditi. Pratili su me u stopu. Na kraju sam odabrao jednog i platio mu za to 10 dolara. Onda me on odveo do cisterni za vodu, pa potom do samog grada Carthage. Grad Kartagina se nalazi u podnožju jednog brda, u zavjetrini. More se odatle nije vidjelo jer je bilo sa druge strane tog uzvišenja. Zidine grada su bile uglavnom očuvane, ali kuće i građevine gotovo do temelja razrušene. Scipion Afrikanski je dobro odradio svoj posao. Mjesto gdje su drevni Kartaginjani živjeli je bilo pregusto naseljeno. Kuće su se naslanjale jedna na drugu, nigdje nije bilo slobodne površine za bašte ili slično, samo su ulice razdvajale nastambe jednu od druge. Ulice su bile sve po onom rimskom obrascu i sve su bile zvjezdasto izgrađene i razgranate i sve vodile, tj. spajale se na glavni trg, forum..
Na vrhu tog uzvišenja je bila francuska crkva St. Louisa, uz nju manastir za časne sestre koji je vremenom pretvoren u muzej. Kad sam ušao u muzej, moj vodič, vidjeći valjda da je suvišan, nestao je bez pozdrava. Više ga nisam vidio. Muzej je bio prepun eksponata iz vremena drevne Kartage. Bio sam opčinjen brojnim statuama, nakitom, glinenim posudama. U toj ogromnoj građevini koja je imala samo prizemlje i gornji sprat, bio sam pored čuvara muzeja jedini gost. Osjećao sam se kao da me neko nekim strojem vratio u to vrijeme. Eksponati su bili obilježeni na dva jezika, od kojih nisam razumio ni jedan. Naime, sve je pisano na arapskom i francuskom jeziku. Od svega sam mogao uočiti samo o kojoj godini se radi. Istorija Kartagine, za mene interesantna, se kretala od oko 300. godine prije nove ere, tj. od sukoba sa Rimom za prevlast nad Mediteranom, pa sve do njenog pada i razaranja od strane rimskog osvajača Scipiona Emiliana Afrikanskog 146. godine prije nove ere i na taj vremenski period sam naročito obratio pažnju.
Poslije mog otkrića Kartagine, danima sam poslije dolazio na to mjesto da se divim toj drevnoj kulturi. Nikada mi ni do dana današnjeg nije bilo jasno zašto tako malo ljudi posjećuje to mjesto. Mene su gotovo svi čuvari i kustosi bili upoznali, a stranih turista, sredinom decembra te 1992. godine, gotovo da nije ni bilo. Vremenom sam se počeo osjećati domaćim i sve se srdačnije počeo pozdravljti sa osobljem. Vremenom su mi ti obilasci Kartagine doslovno ispunili dan. Noću sam naravno postao inventar u kabareu. Bližila se Nova godina, a ja još nisam počeo razmišljti o tome kad ću krenuti u Bosnu i kad ću nazvati onog Hrvata što obezbjeđuje avionske karte za Zagreb. Jednog dana ipak odlučim da ga zovnem i upitam kad ima let za Zagreb i on mi reče da dolaze praznici, katolički Božić i Nova godina i da je sljedeći let drugog januara. Hajd dobro, imao sam još nešto manje od dvije sedmice preda mnom da proživim, mislio sam. Pošto sam imao telefon u sobi hotela, nekako u toj dosadi sam vrtio u glavi koga bih mogao nazvati. Znao sam da je diverzijom u pošti Sarajevo odsječeno od svijeta i tako mi pade na pamet da zovnem mog vjenčanog kuma iz prvog braka, koji je živio u Beogradu. Okrenem ja tako broj i javi mi se njegova sestra. Obradovala se ona, pita gdje sam, kako sam, a kad sam upitao za kumašina, gdje je, ona sve u zagonetkama. Pa, nije tu, poslom je odsutan, njemu je dobro. Pozdravit će ga od mene kad se čuje sa njim. Vidim, sve mi nešto vrluda i kad sam se uozbiljio i uporno zahtijevao da me poveže sa njim, ona mi odbrusi: “Suki bre, jesi li sišao sa uma, pa rat je bre i slušaju nas, piši ovaj broj pa ga sam zovi.” Zapisao sam uredno broj i pozdravio se sa njom uz izvinjenje. Broj koji mi je dala, vidim kasnije, nije u Srbiji nego u… Njemačkoj.
Sutradan odlučim da zovnem kumašina. Kad sam ga dobio, on vrišti od radosti. Kad sam mu rekao da sam u Tunisu, njegovoj radosti nije bilo kraja.
“Znači, za par dana si ovde u Nemačkoj. Joj, kume, kako mi nedostaješ i kako sam se poželeo nekog svoga”, zvonio mu je glas od sreće. “Sutra će ti moj dobar prijatelj Nemac potpisati garantno pismo. Sedi tu i čekaj dok ne dobiješ vizu za Nemačku, jesi li me razumeo. Nigde ne mrdaj. Moraš se samo prijaviti u Nemačku ambasadu i ispuniti zahtev za vizu. Moj kumašine, pričaćemo još kad se vidimo. Ja sam zbrisao iz onog našeg sranja tamo, kad sam dobio treći poziv za mobilizaciju. Sve sam nešto kontao, zamisli bre, da me bace u Bosnu tamo i da pucam na tebe, tvog oca, majku i tvoju porodicu. Ja bre da pucam na nekoga, a zamisli samo, da na svoga pucam. Radije mrtav. Eto nisam ni znao gde si ti. Fala dragom Bogu da si daleko od tog sranja. Obećaj mi da ćeš već sutra otići u Nemačku ambasadu i predati zahtev za vizu. Ja trenutno živim u jednom nemačkom selu, okružen samo Nemcima i nemam nikakvog kontakta sa našim svetom. U neku ruku je to dobro u ovim vremenima, ali kumašine, znaš kako mi nedostaje naša reč, pogotovo kad imaš pravog prijatelja i kuma uza se u ovim teškim vremenima”.
Pozdravih se sa njim i obećah mu da ću koliko sutra otići u Njemačku ambasadu i predati zahtjev za vizu. Nisam imao snage da mu kažem da se namjeravam vratiti u Bosnu. Ne bi ni razumio da na svijetu ima takvih budala. Sutradan ujutro, nađoh se sa Mostarijem na kafi u hotel Africi, ispričah mu o mom razgovoru sa kumom. On oduševljen što sam konačno odabrao pravo rješenje. Godinama, kaže, i rukama i nogama kopa da se dočepa Francuske i da ode konačno iz ove vukojebine, a meni se to eto iz prve ruke posrećilo. Ma nismo ni završili sa kafom, a on već naručuje na recepciji taxi da nas vozi do Njemačke ambasade. Pratiće me cijelim putem. Kad smo stigli pred ambasadu, već su se stotine ljudi gurali pred gvozdenom kapijom. Unutra, kroz tu kapiju u ambasadu su puštali samo po jednog. Odmah sam se htio vratiti, čim sam vidio gomilu, međutim Mostari ni da čuje. Pita me da mu dam 10 dolara i kad mu dadoh, on odmah nestade u masi. Za pet minuta dođe po mene u pratnji uniformisanog lica koji je na rukavu imao traku sa onim “security”. Ovaj uniformisani me progura kroz masu i ugura me kroz službeni ulaz u ambasadu i dovede pred šalter za prijem zahtjeva za vizu. Prelijepa službenica, poslije saznam da je Tunižanka udata za Nijemca, ljubazno me primi i veoma se obradova kad počesmo pričati engleski. Kaže da joj je baš drago da malo osvježi znanje. Vidim da su sve karte u mojim rukama i ona se sama ponudi da mi ispuni zahtjev. Pored toga mi obeća da će sve učiniti što je u njenoj moći da što prije dobijem vizu, ali da moram požuriti prijatelje u Njemačkoj da mi što prije pošalju garantno pismo. Izađoh iz ambasade u nevjerici, sve se završilo za desetak minuta, a tamo pred željeznom kapijom se beznadežno gurala još veća masa ljudi nego kad sam tek došao pred ambasadu. Mostari je sijao od sreće, što mi se, eto, našao pri ruci. Kad sam se vratio u moj hotel i kad sam ostao sam, nekako sam ipak bio u dubini duše zadovoljan razvojem događaja. Do jučer su stvari bile u magli, nekako sam se mislio preko Hrvatske dočepati Bosne, a onda šta mi Bog da, a evo danas se nudi i druga mogućnost, da izbjegnem svo to sranje od rata i da se kao i stotine hiljada drugih, sklonim na sigirno. I opet nisam bio siguran za šta ću se odlučiti, ali eto, sad sam bar imao dvije mogućnosti, a to puno znači. Negdje par dana prije Nove godine, upita mene Mostari zašto se ja toliko razbacujem parama i skupo plaćam hotel, kad u njemu najmanje boravim. On će se potruditi da mi nađe nešto kao pansion za petostruko manje para. Tako je i bilo, našao mi on u blizini stanice prenoćište, pansion, po cijeni za nemogućih 7 dolara. I meni zaista od te jednostavne sobe za prespavati više nije ni trebalo. Uoči same Nove godine upitah ja Mostarija gdje će on to proslaviti, a on mi uz svo izvinjenje reče da Nova godina za muslimane nije nikakav praznik i da je to za većinu tunižana običan dan. On sam ne misli nigdje slaviti, ali da ima tih par evropskih barova i kafana koji to slave, pa će se on za mene raspitati. I tako mi predloži neki polunoćni bar, poludiskoteka i reče da je tu poskupo, ali da je mirno i pristojno mjesto u kojem se mahom okupljaju evropljani, tj. razne evropske misije, ambasadori i poslovni ljudi i sl. Hajd, tu ću i ja, pa šta bude. Došao sam rano, negdje već oko sedam uvečer i odmah našao mjesto za šankom. Odlučih tu noć da se napijem. Negdje je u cijenu dočeka Nove godine bila uračunata i neka zakuska pa mi u tanjiru donesoše nekog sira i narezanog suhog mesa, par maslina i sve mi to za šank serviraše. Pošto sam odlučio da se napijem, naručih sebi i flašu viskija i to onog Čivasa, za astronomskih 120 dolara za flašu. Ali kad je bal, nek’ je maskenbal. Viski mi je tako dobro prijao tu noć. Nisam se ni osvrtao kakva je atmosfera tu u tom lokalu. Dok sam još bio trijezan, primijetio sam da je lokal urađen onako evropski, mali podij za ples uz light show i muzika, pretežno disko. Publika, uglavnom evropljani. Vremenom sam se koncentrisao samo na viski i mislima bio daleko od svog okruženja. Za poluokruglim šankom osim mene nije niko drugi sjedio, a onda ni sam ne znam kako, pored mene se privali jedan Arap, obučen tradicionalno u onu bjelu halju i oko glave ogrnutom bijelom maramom sa onim crnim đerdanima. Nije ni pitao je l’ slobodno, već na arapskom od konobara naruči praznu čašu. Konobar mu dade čašu punu leda, a on onako slobodno nasu sebi iz moje flaše gotovo do vrha punu čašu. Ja, pošto sam bio u tom blaženom raspoloženju i ne želeći nevolje, samo se nasmijah i nazdravih mu, a on nagnu čašu i gotovo u jednom dahu je iskapi. Vidim da je mlad momak, ako je bio i stariji od dvadestpet godina. Čim je ispio čašu, skoči sa barske stolice i ode na podij igrati. Ja se opet vratih svojim mislima, već pomalo opijen i sa nekom ugodnom toplinom oko srca. Neće dugo proći, a isti Arapin će opet sjesti pored mene i opet sipati sebi piće iz moje flaše. Ovaj put će sam početi razgovor sa mnom i to na veoma dobrom engleskom jeziku. Reče mi da mi se divi, da tako sam sjedim sa naručenom flašom viskija i u svojim mislima. Reče još da je on tako sam proveo godine, studirajući u Londonu i često, kao ja, znao u nekom engleskom pubu naručiti flašu viskija i sam piti. Reče još da je iz Saudijske Arabije i da mu je ime Ahmet. Kad sam se ja predstavio i rekao mu moje ime, on se poče smijati. Kad ga upitah što se smije, on mi objasni da je moje ime u Saudijskoj Arabiji ustvari žensko ime i da u prevodu znači Srećka, italijanski Felicija. Objasnih mu na kraju da je moje ime veoma često muško ime u Bosni, ali da niko ne zna da je to žensko ime i da ja to eto prvi put to od njega večeras čujem. Ispričah mu istinu i kako sam dobio ime. Moja majka je zapravo htjela da mi da ime po po tadašnjem kralju Saudijske Arabije ibn Saudu, ali su oni to kasnije u matičnom uredu krivo napisali. Kad sam spomenuo kralja Sauda, mladić se uozbilji i reče da su njegov pradjed i kralj Saud bili veoma bliski rođaci. Meni se tek tada oči otvoriše i bi mi jasno da pijem sa nekim iz te kraljevske loze. Kad se okrenuh oko sebe, tek tada primijetih dvije ogromne ljudske spodobe koje nas sve vrijeme drže na oku, njegovi tjelohranitelji. Veoma brzo smo mi spucali flašu viskija i taman kad sam htio ja ponovo poručiti, nova flaša je već bila tu. Njega je veoma brzo savladalo piće. Često je ustajao da igra na podiju, ali to više nije bila igra već je teturao onako pijan među drugim koji su igrali. Pođe još jednom prema šanku da pije sa mnom, ali je već bio K.O. Počeo je povraćati po sali. Njegovi pratioci su to čistili iza njega nekim rolnama papira što im je posluga dala. Jedva su ga izveli iz lokala. Koja blamaža. Međutim, preda mnom je sad stajala gotovo nenačeta flaša Čivasa. Valjalo je to popiti. Ni sam ne znam kako, ali ona ugodna toplina oko mog srca se nekako rasplinula, nestala. Ovaj saudijski princ me potpuno izbacio iz mog pređašnjeg raspoloženja. Još nije bila ponoć, ali ja ipak odlučih da napustim lokal i da, prije nego što odem na spavanje svratim, na jedno piće, do mog kabarea. Zamolih za račun i upitah da li mogu ovu flašu sa sobom ponijeti. Konobar mi reče sa osmijehom da mogu flašu ponijeti, da je moj račun već plaćen, ali i da pričekam par minuta dok mi spreme neki poklon. Ja sam zinuo od iznenađenja kad mi donesoše u onu ukrasnu papirnu kesu, spakovane još dvije flaše Čivasa. Konobar se nasmija kad je vidio moj zbunjeni izraz lica. Reče na engleskom: “This is from Ahmet, happy New Year”. Bio sam ganut do suza. U kabare sam ušao sa tri flaše Čivasa i slavilo se do zore. Tu noć, okružen striptizetama, i polugolim kabaretistkinjama sam se osjećao kao kralj. Znam samo da sam uz njih i sam pokušavao da plešem kan-kan i šta sve nisam. U pansion sam došao vjerovatno zorom, ko će se toga sjetiti. Prespavao sam cijeli dan i noć i taj drugi dan me probudio Mostari. Sve vrijeme dok sam spavao napolju je bilo nevrijeme. Ko zna iz kojih razloga je soba u kojoj sam spavao bila puna vode. Da li je negdje prokisnulo, da li je pukla cijev, da li su podzemne vode, jer je soba bila u prizemlju, ko će sad sve to znati. Kad sam pošao u kupatilo da se umijem, voda mi je bila do članka. Gazda pansiona je zvao Mostarija da me probudi i da se preselim u neku drugu sobu na sprat. Imao sam sa sobom dvije putne torbe, jedna je bila otvorena i u njoj mi je bila odjeća za nositi. Ona onako otvorena ležala je na podu, dok je druga neraspakovana bila na ormaru. Ona što je ležala na podu, bila je puna vode. Mostari je digao na fotelju i vadio stvari iz nje pokušavajući spasiti šta se da spasiti. Međutim, osim par stvari na vrhu, ostalo je sve bilo mokro. Onako mamuran, još nesvjestan situacije, samo onako prazno sam buljio u stranu. A onda, kad sam postao svega svjestan, pobjesnio sam. Rekoh Mostariju da ne mislim više ni minute ostati u tom pansionu i zamolio ga da mi poruči taxi. Gazda se valjda izvinjavao, ali pošto sam slabo razumio arapski, a on engleski nije govorio, otprilike sam naslutio šta je htio da mi kaže. Htio mi je vratiti bar pola para, kad sam mu platio račun, ali ja nisam htio ni čuti. Važno mi je bilo, samo, što dalje odavde. Taxi nas je čekao pred pansinom, a napolju potop. Ja takvu kišu, tog drugog januara 1993. više nikad u životu nisam doživio. Taxi je više plivao kroz vodu, nego što je vozio. Dovuko nas je, po mojoj želji, pred hotel Afriku. Na recepciji je Mostari zamolio osoblje da moje putne kofere sklone negdje dok se ne odlučim gdje ću. Prenoćište sa doručkom u hotelu Afrika”je koštalo 70 dolara i Mostari me molio, ma šta molio, kumio, da ne bacam tolike pare, kad ima kudikamo jeftinijih. Sjedili smo u kafeu i ja upitah Mostarija koji je datum. Kad mi reče da je drugi januar, meni odjednom sinu u glavi. Pa danas je let za Zagreb. Skočih ko oparen do recepcije, dadoh im broj i sačekah da me spoje. Javi mi se onaj gospodin iz agencije i ja ga zamolih, da ako ima mjesta na avionu da mi jedno rezerviše. On reče da je let u 11 navečer i da nema problema sa rezervacijom. Rekoh mu da sam u gradu i da ću sve učiniti da stignem na taj let. Vratih se kod Mostarija i rekoh mu šta sam naumio. On je bio zapanjen. Samo je glavom vrtio. “A Njemačka, šta ćeš sa tim. You are crazy. Poslije svega što smo uradili i ti ćeš u taj jebeni rat”, nije mogao sebi da dođe. Reče mi i nešto kako to Arapi kažu i o čemu sam kasnije, dugo razmišljao. Reče mi: “Čovječe, urazumi se, Bog te gleda, a đavo ti komanduje”, i samo vrtio glavom u nevjerici. Kad mi je Mostari spomenuo Njemačku, sjetih se kuma da ga nazovem i da mu kažem šta sam naumio. Nazvao sam ga sa recepcije hotela Afrika i rekao mu da letim noćas za Zagreb i da ću se probati nekako probiti do Sarajeva. Kum je prvo jedno vrijeme šutio, zatim mi reče da je garantno pismo već poslato i da se treba čekati oko mjesec da mi njemačke vlasti odobre vizu. Moju odluku je kratko komentarisao: “Kako hoćeš kumašine, tvoja odluka, a sve nešto mislim, lud čovek, gotova robija”. Kad sam završio razgovor sa kumašinom, našao sam onu moju Citybank i podigao 2.000 dolara i pitao je li moguće podići novac sa moga računa, negdje u inostranstvu, na šta mi oni dadoše jednu brošuru sa spiskom svih filijala koje imaju u svijetu. Uz to sam imao uz sebe još par hiljada dolara u travelers čekovima, tako da sam si, bar ono materijalno, obezbijedio za putovanje. Bar tako sam tada mislio.
Avion za Zageb je letio iz Sfaxa. Do njega se moglo vozom kako sam i došao, ali je imao i jedan let u šest sati večeras. Odlučih se da uzmem avion i tako mi u agenciji bukiraše let. Kad sam sve završio, odoh sa Mostarijem na ručak kod njegove porodice i ujedno da se i oprostim sa njima. Bilo je dosta dirljivo opraštati se sa ljudima koje sam tek poznavao i sa kojima se gotovo nisam ni mogao sporazumjeti. Za ručak je opet bio kuskus i Mostarijeva žena mi u plastičnu posudu spakova i da ponesem, za usput da imam, kad pregladnim. Opet je kuskus bio i ljut i papren i opet sam gotovo proplakao od te ljutine. Ponio sam posudu sa sobom, da ih ne uvrijedim. Kiša taj dan nije ni prestajala. Mostari me ispratio na aerodrom. Na kraju sam mu dao nešto para da ženi kupi poklon, i da se može taksijem vratiti kući. Jedva je to primio. Rastali smo se ko najrođeniji i ja mu obećah da ga nikad neću zaboraviti i da ću ga svejedno, kad budem u mogućnosti, ponovo posjetiti. On me samo kratko upita: “Vallahi?”. Ja mu tako i odgovorih. Toliko sam znao arapski.
Letio sam malom mašinom, možda sa 50 sjedišta. Do mene je sjedio Tunižanin, stariji gospodin, u svojoj tradicionalnoj odori. Vrijeme je bilo grozno i kad smo uzletjeli, taj mali aviončić je nevrijeme bacalo kao igračku. Pilot je od nas bio odvojen samo zavjesom. Sjedio sam otprilike u sredini aviona. Let je trebao trajati sat vremena, a ja danas mislim da je trajao vječnost. Sjedio sam pored prozora, ali je napolju bio mrkli mrak. Stjuardese se nisu ni trudile da nas posluže, jer je turbulencija bila odvratna. Avion se naginjao čas na jednu, čas na drugu stranu, čas je strmoglavo jurio na dolje. U jednom momentu je napolju tako sjevnulo da je u avionu nestalo svjetla. Letjeli smo tako u potpunoj tami i samo bi po koja munja osvjetlila unutrašnjost aviona. Grčevito sam se držao rukama za sjedište ispred mene. Tunižanin do mene je bio u goloj vodi i sve vrijeme se molio Bogu. Kad smo poslije gotovo vječnosti, ko zna kako sletili, nisam mogao vjerovati da smo još živi. Drhtavih nogu sam napustio avion. Do aerodromske zgrade smo morali pješačiti, po onoj kiši. Ja sam se počeo smijati kao lud, prosto ne vjerujući da sam još živ.
Konačno sam pročitao ovo što sam dosad napisao. Nisam se ni trudio da šta ispravljam, dodajem, brišem. Samo sam, dok sam ove redove iščitavao, po koji put duboko uzdahnuo i upitao se, Bože dragi, da li je to baš sve tako bilo. I kakve sam ja to samo kontroverzne odluke donosio, ali i kako su se neke stvari nekontrolisano događale, bez da se tu nešto planiralo. Nešto, kao da je vođeno nevidljivom rukom i kao da je namjerno pravljen zaplet da bi priča bila interesantnija. Da onaj ko bi to čitao ne bi u pola priče zaspao. A ovo što sam do sada napisao, nije čak ni uvod u ono puno strašnije, ozbiljnije u jednom filmu, ustvari, u priči koju samo život i ljudska naivnost, pa i ako baš hoćete i ljudska glupost može ispričati. Priči koja je na kraju sretno završena, jer da nije, ne bi je danas ni čitali.
U zgradi aerodroma, kad sam je se konačno dočepao, nisam očekivao da ću bilo koga poznatog sresti, međutim, gotovo pola putnika na tom letu su bili radnici iz moje firme. Toliko poznatih lica koja su me sad radoznalo, a neka i sa radošću gledala. Mnogi od njih su mislili da sam ja već odavno u Bosni. Najviše sam se obradovao Ramizu, radniku sa kojim sam radio zajedno skoro desetak godina, po raznim radilištima, a on je bio jedan od malobrojnih s kim sam prije gotovo dvije godine zajedno stigao u Libiju. Odmah smo se prihvatili aerodromskog šanka i u par sati do polijetanja aviona uspjeli smlatiti brdo piva. On je bio rodom iz Trnova. Trnovo je palo u srpske ruke, a njegova žena sa dvoje djece je navodno izbjegla i da se, po nekoj priči, uspjela dočepati Hrvatske. On, Ramiz ne zna tačno gdje su, ali misli da su na putu za Šibenik, kod njegove sestre, koja je tu udata i koja tu živi preko deset godina. Znat će sve kad dođe u Hrvatsku i kad nazove sestru. Pitao me za moje namjere i ja mu objasnih da je i moja sestra izbjegla iz Sarajeva i da je u izbjeglištvu sa kćerkom u Zaostrogu. Pisala mi je pisma, ali se nismo još telefonom čuli. Ja je namjeravam posjetiti, ali ću najvjerovatnije dalje u Bosnu, pa šta mi Bog da.
Kad smo se ukrcali u avion, vrijeme se bilo malo smirilo. I mašina je bila kudi kamo veća od one kojom sam došao iz grada Tunisa. I pored svega sam se nehotice počeo tresti i sa strahom očekivao polijetanje. Prethodni let mi je za čitav život ostavio traumu i veliku nelagodu, kad god bih morao letiti. Vremenom sam se koliko-toliko priviknuo na letenje, ali znojenje ruku pred polijetanje i panični strah u vrijeme turbulencije me nikad do danas nije napustio. Začudo, ovaj let za Zagreb je bio prilično miran i ja sam poslije par viskija i svega onoga što sam u aerodromu u Sfaxu popio, zaspao snom pravednika. U Zagreb smo sletjeli u ranu zoru. Bilo je malo snijega i veoma, veoma hladno tog trećeg januara 1993. Aerodrom pust, jedino mi putnici sa aviona i osoblje. Nekako sam bio prvi na redu na šalteru za pasošku kontrolu. Brkati činovnik u meni nepoznatoj uniformi sa grbom šahovnice na ramenu me prezrivo pogleda kad sam mu dao pasoš. Pasoš je gadljivo prelistavao i kad je konačno udario pečat, reče: “Šta mi guraš ovo govno pod nos”. Ja mu nisam ostao dužan, već mu istim tonom odgovorih: “Ako imaš ikakvo bolje govno da mi daš, rado ću ga uzeti”. Valjda mu se odgovor svidio, pa se nasmija i ponovo reče, sad puno ljubaznije: “Oho drčni Bosanac, je l’ da? Dobrodošao u Hrvatsku”. Nasmijah se i ja i spremih moj novi jugoslovenski pasoš, koji sam bio tek izvadio u našoj ambasadi u Libiji, jer mi je stari bio istekao. Tu u zgradi aerodroma “Pleso”, neki od naših radnika će čekati novi avion za Split, a ja sam se sa Ramizom i još par radnika dogovorio da koji dan prespavamo u Zagrebu i da se vidimo sa našim drugom Merčepom koji je živio sa ženom u Zagrebu i u opisu posla mu je bilo i to da se nađe pri ruci našim radnicima u Hrvatskoj. Njegova žena Dagmar je radila dugo godina sa mojom sestrom u direkciji “Hidrogradnje”, pa ću tako dobiti malo više informacija o sestri u izbjeglištvu. Prvo smo zamjenili novac i ja za 200 dolara dobih gomilu novčanica. Bile su to kune, koje sam eto tada prvi put vidio i jedva toliku gomilu strpah u džep. Uzesmo taxi i odlučismo se za hotel neke srednje kategorije, a gdje ima mjesta. Taksista nas doveze pred hotel “Panorama”. Bilo je mjesta, ali pun hotel djece, žena u crnini, djedova i puno starijih osoba. Tek kasnije saznadoh da su to ratne izbjeglice i tek tada postadoh svjestan da je i Hrvatska u ratu. Prespavao sam gotovo čitav dan, skoro ošamućen, jer je grijanje bilo okrenuto na maksimalno. Navečer se nađosmo sa Merčepom koji mi se jako obradovao. Čuo se jutros sa mojom sestrom i imao je njenu adresu i broj telefona. Merčepa sam znao još sa radilišta u Iraku i bili smo dobri prijatelji. Sreli smo se u osam sati navečer u Pivnici na Trgu Republike, sad već preimenovanom u Trg Bana Jelačića.
Pivnica je bila puna, čak je bila i neka muzika. Meni potpuno neshvatljivo za zemlju u ratu, ali kao što vidim, život je bio jači. Što se tiče Ramizove porodice, Merčep nije imao nikakvih informacija o njima. Morat će se dolje u Dalmaciji raspitati. Može mu pomoći da u informacijama dobije novi telefonski broj od sestre koja je živjela u Šibeniku. Tako su se i dogovorili za sutra, da se ponovo nađu. Bukirali smo i let za sutra navečer za Split. Sutradan je Ramiz uspio dobiti sestru na telefon, ali mu ni ona nije znala reći šta mu je sa ženom i djecom. On u svakom slučaju odluči otići kod sestre, a ja sam se također čuo sa sestrom, poslije toliko vremena. Rekla mi je adresu u Zaostrogu i da ih je lako naći jer nisu daleko od autobuskog stajališta. Navečer smo se Ramiz i ja uputili prema aerodromu, koji je nekih 20 kilometara od grada. Uzeli smo taxi. Taksista nije htio ni da čuje za kune, kad smo ga pitali za cijenu, već hoće samo dolare i to fantastičnih 100 dolara. Mislili smo da nas baš folira i nađosmo drugog taksistu, ali im je to izgleda bila ta tarifa ispod koje niko nije htio da vozi. Pred samo polijetanje, kad smo stigli na aerodrom, rekoše nam da je neka mirovna misija UN-a dobila naša mjesta i da nema više mjesta u avionu. Navodno, pri kupovini karata nismo platili ni osiguranje, pa nam firma nije bila dužna ni hotel platiti. Onako razočarani i puni srdžbe nismo znali šta dalje da radimo. Sljedeći je let u šest ujutro i ima mjesta, ali sad moramo napustiti aerodrom jer u ratnim uslovima se zatvara u 10 navečer. Opet znači taxi i opet bukiranje hotela u Zagrebu, pa onda ujutru najmanje sat ranije biti na aerodromu, to znači u pet ujutro. Katastrofa. Pade mi na pamet da na informacijama pitam ima li neki hotel u blizini aerodroma, kad stvarno, ljubazni momak nazva jedan broj i reče da ima jedan pansion koji se zove “Kod barba Nike” i da je deset minuta pješačenja nekim stazama do izlazne kapije aerodroma. Eto, on nam je rezervisao i barba Niko nas čeka. I da znamo da je to posljednja slobodna soba koju ima. Spasilo nas je to, moram priznati, jer nam se nikako nije vraćalo za Zagreb. I tako ja, natovaren sa svoja dva kofera, a Ramiz isto tako, krenusmo od snijega očišćenom stazom, kroz neku šumu, prema tom izlazu iz aerodroma. Mrak bio, gotovo se prst pred okom ne vidi. Negdje smo valjda u tom mraku i zalutali u toj šumi, a onda, iznenada, iz šume iskočiše dva naoružana vojnika. Jedan je vodio i psa vučjaka koji je bjesno škljocao zubima prema nama, ma gotovo zapjenio. Jedan vojnik ga je sa velikom mukom pridržavao da ne skoči na nas, dok je drugi vojnik već uperio automatsku pušku u nas. Traži od nas dokumente. Kad mu ispričah gdje ćemo, ne može da vjeruje u kom smo se pravcu uputili. Navodno smo mi krenuli prema vojnom aerodromu. “Boga vam vašeg bosanskog, hoćete da vas pobijemo. Pa je li vam iko rekao da je rat.” Hajde otpratit će nas do barba Nike da provjere našu priču. I za pet minuta, kod barbe Nike sve je bilo sređeno. Pansion kod barba Nike je bio pun. U restoranu je bila puna sala neke njegove daljnje familije iz Kanade, koji su mu došli u posjetu. Ja i Ramiz ćemo prvo ostaviti stvari u sobu, pa ćemo sjesti za šank da šta popijemo. Eto, na kraju je sve bolje ispalo nego je moglo biti, da smo morali u ova doba tražiti smještaj po Zagrebu. Brzo smo sišli dolje u bar. Jedva nađosmo dva mjesta za šankom. Publika je bila šarolika, većina u uniformama. Neki u uniformi hrvatske vojske, ali većina u NATO uniformi. Pored mene je sjedio jedan u NATO uniformi. Pokazat će se da je Holanđanin, ratni pilot na F-16 avionu i da je inače stacioniran na aerodromu Dubrave, kod Tuzle.
Ja i Ramiz počesmo sa pivom, a ja uz to još i viski naručih. Konobar je bio visok momak, snažne građe i veoma prijatnog lica. Nekako je odmah stupio u razgovor sa mnom. Pita gdje smo se zaputili. Rekoh mu, onako iz zezanja, da sam krenuo u rat i da ću, večeras, prije nego što poginem tamo, da se dobro napijem. “Gdje ćeš?” , pita, “pa ja većih budala od vas Bosanaca vidio nisam. Svi bježe iz rata, a ti u rat. Ne mogu da vjerujem.” Okrenu se potom na drugu stranu šanka i reče jednom svom poznaniku: “Vjeko, evo ga Bosanac, pošao u rat. Hajde mu malo otvori oči, tako ti Boga.” Priđe i Vjeko kod nas. Ja mu poručih piće. Sve ga je interesovalo. I odakle sam i gdje sam bio i gdje mislim. Bio je u uniformi hrvatske vojske, čak je i neke činove imao. “Teško ćeš ti do Sarajeva, moj druškane. Imam puno rodbine u Kiseljaku i ja sam porijeklom iz Bosne, ali sam ovdje došao, još kao dijete. Sarajevo ti je, jaro moj, opkoljeno sa svih strana. Samo se preko aerodromske piste, koja je kao i aerodrom u rukama NATO-a ili kako ih zovu UNPROFOR, teoretski može preći. Moraš debelu sreću imati da te srpski snajper ne zvekne, a oni imaju čak i noćne nišane. Vidi te u po noći, ko u po dana, pa ti vidi”. Zatim poče sa Ramizom da priča, kuda će on. Ovaj Holananin bi i sa mnom nešto pričao, ali se prvo obrati konobaru na engleskom i upita ko smo mi. Ja mu odgovorih na engleskom, ko sam i gdje ću. Vidim da je pripit i poručih mu piće. Pio je viski. Brzo smo se sprijateljili. Priča mi o svom iskustvu iz rata u Bosni. Kaže da kao ratni pilot nije imao nikakve potrebe da interveniše, jer je na snazi zabrana letenja iznad Bosne. Manje više su to izviđački letovi. Stalno mi spominje da kad već idem u rat, da ostanem ljudsko biće, da ne napravim nešto za šta ću se kajati cijeli život. Sve zna o ratu u Bosni. Od početka je tamo. Svašta se nagledao i da neke stvari nisu za priču. Stalno je ponavljao da su oni mirovne trupe i da moraju biti neutralni. Mada je to u ovakvom ratu, gdje jedni imaju sve, a drugi gotovo ništa, teško biti neutralan. Upijao sam njegove riječi i sve me više interesovala njegova priča. U jednom momentu nam konobar donese piće i reče da je od njega. Ja se potpuno izgubio. “Pa rekao si da ćeš se večeras napiti, prije nego tamo pogineš”, reče sa osmijehom. Upitah ga za ime i reče da se zove Damir. Rekoh mu da se i moj prvi rođak zove Damir. “Pa zar i vi muslimanci dajete djeci naša imena. Svašta. Hajd živio”. I tako nazdravismo. Upitah ga ima li šta bolje od muzike da nam pusti i šta inače sluša od muzike, a on mi reče da su mu Flojdovi najdraži, ali da je kasetu, koju je ovdje imao, dao curi da je presnimi. “Čekaj”, rekoh. Odoh do sobe i donesoh dvije kasete Pink Flojda. Jedna je bila orginalna, a na drugoj sam ja sam nasnimavao. On je odmah stavio ovu orginalnu i odmah je počeo presnimavati. I Holanđanin je bio oduševljen muzikom. Pričao nam da je u Roterdamu bio na koncertu i da nešto bolje u životu nije slušao. Ja rekoh da sam bio u Veneciji 1989, a Damir vrisnu: “Pa Bog te mazo i ja sam bio. Jebote, čitav grad na glavu okrenut. Sve se polupalo što se moglo polupati.” “Ma znam”, rekoh, “sljedeći dan cijela gradska uprava podnijela ostavku”. “Tačno, jebote, a kako su tu noć odsvirali. Kad danas pomislim, isto kao da sam to sanjao. Taj izlet u Veneciju nikad neću zaboraviti.” Pričali smo i engleski da nas Holanđanin razumije, a onda kad je počela stvar “Wish you were here”, sva trojica je zajednički otpjevasmo. Rekoh Damiru da imam u sobi flašu viskija, pa da je dolje donesem, a on će ti: “Ma sjedi čovječe, vidi koliko flaša gore ima, pivo ćeš platiti, viski je od mene. Je l’ jasno. Opusti se, ma ne sreću se danas na svakom koraku ljudi koji vole Pink Floyd. A ja ih volim više od ičega na svijetu.” Damir je bio Nikin sin. Prijavio se u vojsku, ali stari ni da čuje. “Jedinac sam i stari hoće da me skloni u Kanadu i stalno nešto burgija da me ne zovnu u vojsku”, reče rezignirano. Sva je njegova raja već u uniformi, a ni on neće da bude pizda, da ga stari krije. U tom će i barba Niko izaći malo iz restorana, da se odmori od rodbine. Damir me predstavi i reče da sam iz Sarajeva. “Iz Sarajeva, sunce ti jebem, a znaš li ti onu “Kad ja pođoh na Bembašu”. “Kako ne bih znao”, rekoh. “Damire, gasi tu muziku, momak hoće da mi otpjeva moju pjesmu.” I tako, u kafani nasta muk i ja zapjevah. Pustio ja glas. U neka doba me i Ramiz uprati. Pjevam ja tako, a barba Niko plače ko dijete. Kad sam završio, ne prestaje da me grli. “Hajde mi molim te još onu “Bosno moja divna mila”. Zapjevasmo i to. Barba Niko je rođen na Stupu, u Sarajevu, ali je poslije onog rata njegov otac kupio negdje u Podgori kuću. Kad je krenuo turizam u bivšoj Jugi, imali su i pansion i uz njega restoran. Niko je oženio ženu odavde sa Plesa (Velike Gorice) i već desetak godina ima kako je otvorio ovaj pansion ovdje. Eto, ostalo mu Sarajevo u srcu, a i Bosna, a nije tamo bio skoro 20 godina. Pričao bio on nama tako do zore da ga žena na silu nije ponovo vratila među goste.
Mi smo u međuvremenu nastavili slušati Floydove, nazdravljati svakih pet minuta. Holanđanin nam počeo pjevati neku holandsku pjesmicu koja ide uz to nazdravljanje. Ramiz je u međuvremenu sjeo za sto sa onim hrvatskim vojnikom, a tamo se okupila čitava družba uniformisanih hrvatskih vojnika. U jednom momentu mi dođe onaj Vjeko i na uho mi prišapta: “Vodi ono govno na spavanje, glavu će izgubiti”. U neko doba čujem i ja povišeni glas Ramizov: “Jebo vas Tuđman. Isto govno ko i Milošević. Riješili ste Bosnu podijeliti. Kurac ćete uspjeti u tome. A i vi svi ste ustaše. Znamo mi vas. Podli ste i zabit ćete nam kad tad nož u leđa”. Skočih sa stolice i onako u letu ga zgrabih. Hrvatski vojnici, crveni u licu, bjesno su frktali kad sam ga izgurao kroz vrata i gotovo uznio uz stepenice do sobe. Damir je sa svojom krupnom figurom zakrčio ta vrata sprečavajući svojim tijelom da vojnici ne pođu za nama. Ramiz je sve vrijeme psovao im majku ustašku. Jedva sam ga povalio u krevet i nekako umirio. Desetak minuta kasnije, neko je zakucao na naša vrata. Bio je Damir. Kad sam otvorio vrata, on me zagrli i reče: “Ma zajebi budalu, hajmo dolje piti. I Holanđanin me moli da te zovnem.” “Šta ću sa Ramizom”, upitah. “Ma zaključaj budalu. Sići će, ako je lud. Oni će ga dolje pojesti, samo ako se pojavi”. Hajd kad me tako fino zamolio, siđem dolje, a dolje ovacije onih hrvatskih vojnika kad sam ušao u kafanu. Damir poče puštati Bijelo Dugme, Crvenu jabuku i Dina Merlina. Bilo je oko četiri ujutro, još jedan sat i moram na aerodrom. Zamolih Damira da mi učini jednu uslugu i pusti mi samo još jednu stvar, meni omiljenu pjesmu od Olivera Dragojevića, “Podsjeti me što to biješe ljubav” . Još samo ovu prije nego odem, bar malo, da kucnem okom. Dugo smo se opraštali. Holanđanin mi ponovi još jednom: “Budi i ostani čovjek tamo, kako god da bude, moj prijatelju”. Damir mi reče da su mi vrata uvijek ovdje otvorena, kad god navratim. Dođoh konačno u sobu, u klozetu je Ramiz povraćao dušu. Ne znam da li sam i oko zatvorio, a sat je već zvonio. Na pola spavajući sam tumarao tog hladnog jutra sa dva kofera kroz šumu, istim puteljkom, kojim smo sinoć došli. U avionu sam odmah zaspao. Stjuardesa nas je izgleda dugo budila kad smo sletjeli u Split, jer su svi ostali putnici već bili izašli iz aviona.
Iza mene je ostala nezaboravna uspomena na tu noć provedenu kod barba Nike. Četiri godine kasnije, rat je uveliko bio završen, put me ponovo, nekim slučajem doveo u pansion barba Nike. Sa majkom sam čekao avion za Frankfurt. Majka pošla sa mnom u Njemačku gdje sam tada živio, a onda nam javiše da je let otkazan zbog nevremena u Frankfurtu. I tako ti ja ponovo, istom stazom, do barba Nike i tu ponovo prespavam. Ovaj put majka sa mnom. Barba Niko me se sjetio što me veoma iznenadilo. Upitah ga za sina, a on mi sa suzama u očima ispriča priču od koje sam se naježio. Sin mu je 1993. pobjegao u vojsku, protiv njegove volje i u prvoj akciji, negdje na Pakracu poginuo. Barba Niko je bio slomljen čovjek. Sjaj u očima ugašen, mislim onako intimno, da moli Boga svaki dan da ga što prije uzme sebi.
Sa aerodroma u Splitu, Ramiz i ja smo uzeli taksi do autobuske stanice. Ramiz je bio sav podbuho, oči mu natečene. Nije progovarao ni riječ. Vjerujem da sam i ja tako izgledao. “Hajmo kafu popiti, pa ćemo vidjeti šta nam je dalje raditi”, rekoh mu. On samo bezvoljno, slegnu ramenima. Kad smo naručili kafu, on započe priču: “Ti me prekorno gledaš i misliš da sam ja sve tamo započeo, ali se varaš. A ti se baš lijepo slizao sa njima. Samo što nisi i ustaške pjesme sa njima pjevao. Znaš li ti šta je meni jedan od onih smradova rekao?”, upita me , mirnim glasom. “Ne znam Ramize, šta ti je rekao. Ti si samo iznenada nestao i nisam čuo , ni s kim si pričao ni šta si pričao. Ja sam samo pričao sa Holanđaninom i sa onim konobarom o stranoj muzici. A koliko ja znam, ja sam pjevao naše pjesme a i ti sa mnom. I o Bosni i o Bentbaši u po Zagreba. I još nešto da znaš, od svega što smo popili, naplatili su nam samo četiri piva, ono na početku”, završih priču. “Onaj jedan Zengaš je meni rekao da smo mi muslimani za sve krivi, pa i za ovaj rat. Da nisu Turci došli na Balkan, oni nikad ne bi ratovali protiv Srba. Oni su, kaže hrišćani, istom se Bogu mole, a mi njima samo smetamo. Da nije nas oni bi se već lako dogovorili. Eto, kaže, sad ste potpuno nespremni ušli u rat i, ako Bog da, da je došlo vrijeme da nas se konačno riješe. Pa makar svi mi morali u Tursku. I hajde ti meni sada reci šta da mu čovjek kaže. Da jesam popio jesam. I ne pamtim kad sam zadnji put. Pa ima i godina. A ti navalio sa onim viskijem. A morao sam im sve ono reći. Pojeo bih se da nisam. I ti misliš da nisam bio u pravu, je li?”, reče Ramiz. “Ramize, dobri moj Ramize, ne kažem ja da ti nisi u pravu. Ali, čovječe, misli malo tom svojom tikvom. Ma sve si u pravu, niko to ne spori, ali znaš li ti gdje si. Dva kofera puna prnja imaš, a on naoružan do zuba. I ti mu jebeš mater ustašku, u sred Zagreba 1993. Pa čovječe, nisi ti da ovdje sjediš sa mnom na splitskoj rivi i piješ kafu, ti si za ludnice. Hajde ti meni sad reci, je li dragi Bog čovjeku dao pamet da misli i da gleda kako će najkorisniji biti i sebi i svojoj porodici i svom narodu, ako baš hoćeš. Lako je biti kurban i koljaču sam pod nož ići. Ramize, upamti. Ti si sinoć bio kurban i malo je falilo da te sinoć mrak pojede. Upamti, u Hrvatskoj si, a kako stvari stoje, zaratovat će sa nama. Tačno je da je ovo dogovoreni rat Franje i Slobe, da se jednom Hrvati i Srbi za sva vremena razgraniče i da nikad više ne žive zajedno, jer su rogovi u vreći. I tačno je to da će sve pući preko naših leđa, ali što, Ramize, da mi vječno budemo kurbani?! Umjesto tog merhameta u nama, ima li imalo sabura, tj. mudrosti u nas? Osim toga, kad ovi Hrvati budu najjači, a bit će, hoće li nama dozvoliti da im mi ovakve fukare kakve smo danas dijelimo državu na dva dijela. Eto, bi li ti da si jak i da o svemu ovdje odlučuješ, to dozvolio. A sad nešto da te zamolim, ko prijatelja, ko zemljaka. Zakuni mi se ovdje svojom djecom da, dok si ovdje kod njih, nećeš alkohol i primirisat. Budi na postu kao što si bio u Libiji i to će ti glavu spasit. Vjeruj mi, znam šta govorim. Ti ideš sada, gore na sjever, prema Šibeniku, a ja na jug prema Zaostrogu. Nek je dragi Bog sa tobom, nek ti da sabur i ako on da, vidjet ćemo se nekad kad sve ovo ludilo prođe”, završih ja svoju besjedu. Klimnuo je glavom. Stisnuli smo ruku jedan drugome, zagrlili se i bez riječi otišli svako svojim putem. Ramiz je, kasnije sam saznao, našao svoju porodicu. Iz Hrvatske je otišao za Njemačku, a poslije rata se vratio u svoje Trnovo, živ i zdrav. A eto, Damir nije imao tu sreću. Čudni su puti gospodnji.
Kad je Ramiz sjeo u svoj autobus za Šibenik, ostadoh tako sjediti sam tu u jednom restoranu na splitskoj rivi. Osjetio sam i glad pa poručih komplet doručak. Dan je bio prekrasan, sunčan a, iako je bio januar, toliko je bilo toplo da se moglo napolju u ljetnoj bašti sjediti. I tako dok sam na kraju pio kafu prvi put se upitah gdje ja to u stvari idem. Jučer u Tunisu, danas u Splitu, sutra ko zna. Uhvati me jeza i na samu pomisao. Tu u bašti restorana su oko mene sjedile sve same uniformisane osobe i u čudu gledali mene i moja dva kofera. Čovječe, pa ovdje je rat, prođe mi kroz glavu, a ja sam se po svemu sudeći uputio u rat. Nit znam šta je rat niti znam kako se čovjek treba ponašati u ratu. Sve ovo kod mene onako stihijski. U ratu se puca, u ratu se i gine. Ukoliko odlučim da obučem uniformu i dobijem pušku, znači spreman sam i da ubijam, pa i da budem ubijen. Da bih ubijao, morao bih da imam i razlog. Moram i da mrzim, a ja nikog ne mrzim. Pokušavam se zamisliti u ratu. Sa ratom, na našim prostorima sam imao dodir preko naših partizanskih filmova, Ljubiša, Bata, Tihi, Prle, Walter. Meni pojmovi pasti za otadžbinu ništa nisu značili. Čovječe, pa uvijek sam se tome smijao i vazda citirao Boru Čorbu (za koga kažu da je prolupo i da je sad četnik sa dna kace) i ono njegovo, za ideale ginu budale. Meni je i moje služenje vojske bio najteži period u mome životu. Bio sam antipropaganda vojnika. Kad sam se onako umoran i neispavan vraćao sa straže, obično bih u cijev one puščetine stavljao cvijeće kipeći od radosti da samo vidim bijesni pogled onih starješina. Slušanje komandi, pjevanje borbenih pjesama, nosanje ratnih zastava. Ma meni vazda bila smijurija. Pjevao, otkako sam se zamomčio Dilana , bio pacifista po ubjeđenju: Make love not a war. Nosao na školskoj bluzi peace znakove. A i to da trebam da mrzim ljude što su druge nacije i druge vjere. Pa koliko sam ja to imao prijatelja i poznanika koji su bili moje vjere. Nisam se mogao nijednog sjetiti. A vjera. Šta je meni vjera? U sarajevske džamije sam ulazio kad sam išao na kurs za turističkog vodiča. Ne da vidim ili da učim šta se tamo radi, nego da razgledam džamije i da se divim toj arhitekturi. Odgojen sam kao stopostotni ateista, nekad se kurčeći onako važno pred kokama da vjerujem u neku višu silu koju eto vjernici zovu Bog. Eto sad sam onako stihijski krenuo u to sranje, potpuno i fizički i psihički nespreman. Vjerovatno sam propustio neke veoma važne događaje, sklonjen ove zadnje dvije godine u izolaciji, među dinama libijske pustinje. Najvjerovatnije sam propustio one glavne lekcije, one o mržnji i patriotizmu i da ću što prije morati da nadoknadim to propušteno gradivo, ako hoću da se uklopim u tu novu svakodnevnicu i ako uopšte hoću živu glavu da sačuvam. Prvi put se eto tada, to jutro, se upitah, što mi je sve ovo trebalo i na šta će sve ovo sa mnom izaći. Možda što sam bio mamuran i neispavan, kroz glavu su mi prolazile samo crne misli. Platih konobaru i uputih se sa koferima prema autobuskom kolodvoru. Moj autobus za Zaostrog je polazio za 15 minuta.
Drugi dio
Ubaciše me u neku memljivu prostoriju u podrumu. Nije bilo nikakvog prozora, samo par ventilacionih cijevi, koje vjerovatno nisu bile u funkciji i ono špijunsko oko na vratima. Vjerovatno naknadno ugrađeno. Nikakvog namještaja, potpuno prazna prostorija. Povraćalo mi se od vlage, mema i zaostalog mirisa kiselog kupusa. Mora da je neko tu držao kace sa kiselim kupusom. Kad su zatvorili vrata čuo sam kako je je brava škljocnula. Znači zaključali su me. U gornjem uglu prostorije gorjela je još uvijek sijalica, ona oklopljena željeznom armaturom i debelim staklom ispod te armature. Ostah tako sam u toj memli. Nikakvih zvukova izvana nisam čuo.
Eto, prvi put u životu sam bio u zatvoru, ako se ovo može nazvati zatvorom, prođe mi kroz glavu. Eto, konačno i ja dolijao. Prođe mi kroz glavu i onaj dijalog iz Selimovićevog “Derviša i smrti” kad onaj zatvorenik kaže Nurudinu:” Šta kažeš, nevin si. Je l’ baš to tako? Jesi li ikad nešto zgriješio, pa za to nisi odgovarao? Eto sad te stiglo”. Vjerovatno nešto slično sam i ja imao u mom kratkom, ali burnom životu. Sjetih se jedne scene sa Pala, iz neke moje rane mladosti, možda sam šesnaest, sedamnaest godina imao kad smo se moj stari prijatelj Tupče i ja pijani u neko doba vraćali iz diska i iz čiste obijesti gađali kamenjem u one ulične lampe. Neko iz komšiluka zvao miliciju, pa nas tako milicijska patrola zatekne na djelu. Nismo uspjeli pogoditi nijednu od tih uličnih svjetiljki (toliko smo bili pijani) i to nam je bila olakšavajuća okolnost. Za svaki slučaj oni nas pokupe u crnu volgu i u stanicu. Negdje prije nego će nas saslušati i napraviti zapisnik, pitam ja Tupčeta onako pjanski: “A hoće li oni nas sad zlostavljati”, a Tupče još pjanskijim glasom izreče: “Nemoj slučajno da bi šta priznao. Ono o Moši i Kardelju.” Kad su vidjeli o kakvim se pijanim budalama radi, izbaciše nas iz stanice riječima: “Još jednom, ako se to ponovi”. Međutim, to su bila druga vremena. Lijepa, dječačka. Najgore što mi se tada desilo je da je moj otac to saznao poslije par mjeseci, pa mi očitao bukvicu pred majkom. “Eto, Nuro, šta smo izrodili. Ni punoljetan nije a već ga milicija zatvara. Na šta će on još izaći.” Moja majka krši ruke i samo ponavlja: “Medet Allah, medet Allah, bolje da sam kamen rodila.” Ja se mjesecima poslije toga stidio svog (ne)djela.
Ovo sad je nešto sasvim drukčije. Vjerovatno će me saslušavati. Morao sam smisliti vjerodostojnu priču. Uostalom, kakvu vjerodostojnu priču, reći ću im ono što jeste, od početka do kraja. Nemam šta da krijem. Nisam ništa uradio i ne znam zašto su me zatvorili. Svakog trenutka sam očekivao da će neko doći. Međutim, satima niko nije dolazio. Svjetlo je i dalje gorjelo, a ja sam pomalo bivao umoran. Čak mi se i spavalo. Kao što rekoh ranije, prostorija je bila potpuno prazna. Mogao sam samo leći na hladni, vlažni beton. Noge su me već zaboljele od stajanja. Ko zna koliko je već sati prošlo. Niko nije dolazio. Garant su zaboravili na mene. Na kraju odlučih da sjednem u ćošku prostorije tako da sam leđima bio naslonjen na hladni zid. Kapci su mi bivali sve teži, stres me popuštao i lagano sam, onako sjedeći, oslonjen na zid tu u uglu prostorije tonuo u san. Ne znam da li sam i oči zatvorio kad u sobu upadoše dvojica. Mora da su gledali kroz špijunku, da upadnu onda kad me san obuzme. Pomislih.
“Hajmo na noge, balijo. Ko ti je dozvolio da spavaš. Sad ćemo malo da popričamo sa tobom. Pazi, mi sve znamo. Budeš li lagao, mrtav si čovjek”, reče jedan od njih. Bio je nižeg rasta, onako puniji. Ošišan na ćelavo i onog bivoljeg naboranog vrata. Drugi je imao dužu crnu kosu, gotovo do ramena, uskog lica i izraženog nosa. Naočale, garant rejbanke je digao iznad čela. On reče: “ Ma šta god da kaže, on je već mrtav čovjek”. Obojica su bili u maskirnim uniformama sa šahovnicom na rukavu, tj. jest hrvatskim grbom. U dnu grba je pisalo još HVO. Takav znak još nisam vidio. “Pa pričaj, balijo. Ko si, šta si, ko te plaća. Pazi, mi sve znamo. Budeš li šta slagao, zažalit ćeš dan kad si se rodio. Prvo, kako si prešao granicu i ko ti je falsifikovao objavu. Piše da si pripadnik Četvrte splitske gardijske. Provjerili smo dobro. Pod tim imenom, nemaju nikog u evidenciji. Znači da si nečiji špijun. E sad ćemo da saznamo i čiji. Imaš dolare, imaš onaj govnjavi jugo pasoš. Imaš neke arapske pečate. Mora da si neki mudžahedin, koga su da l’ Iranci ili Saudijci vrbovali”, završi ovaj dugokosi sa rejbankama na glavi.
“Ljudi, nisam vam ja nikakav špijun. Ja sam davne 1990. otišao sa mojom firmom, sarajevskom ‘Hidrogradnjom’ na rad u Libiju. Tamo me rat zatekao i evo, poslije dvije godine sam krenuo kući u Sarajevo. U Hrvatsku sam ušao sasvim legalno. Došao avionom iz Tunisa, sa Croatia airlinesom. U mom pasošu piše i kad sam ušao. Tačno prije deset dana”, počeh ja priču. Potom ispričah, da sam bio tih zadnjih deset dana kod sestre koja je tu u Zaostrog došla kao izbjeglica. Ispričah i kako sam upoznao ljude iz Četvrte splitske gardijske. Rekoh još da sam jednom od njihovih zapovjednika izrazio želju, ako imaju bilo kakav način da me prebace preko granice, a da ću se dalje sam snalaziti i nekako se prebaciti do Sarajeva. Oni su mi izašli u susret, napravili mi lažnu objavu da sam u njihovoj jedinici, za slučaj da imam nekih problema na granici. Ispričah im cijelu priču kako sam u njihovom vojnom transporteru prešao granicu i da nas niko ništa nije pitao. Rekoh da u mojim stvarima koje su mi oduzeli ima i ime zapovjednika te jedinice čiji potpis stoji u objavi, te da ima negdje i njegov broj telefona. “I kako kažeš da se zove taj što ti je potpisao”, upita ovaj put, onaj sa bivoljim vratom. “Zove se Jure Škugor”, rekoh.
“Škugor, kažeš, odosmo provjeriti. Budeš li slagao, kožu ćemo ti oderati”, završi glavonja. Potom obojica nestadoše. Čuh opet kako su zaključali vrata za sobom. Dođoše ponovo za pola sata. Ovaj put je sa njima bio i jedan plavokosi bodibilder koji je sav bio istetoviran. Bio je u maskirnoj košulji zavrnutih rukava. Na desnoj ruci sa unutrašnje strane podlaktice je imao istetoviran krst. Eto taj krst mi ostao u sjećanju. Prvo mi on priđe. “Pozdravio te Jure i reko da ti jebemo mater”. Onda me onako iz blizine udari otvorenom šakom u vilicu. Zamahnuo je još jednom da me udari i ja instiktivno mu blokirah ruku. A onda, potpuno nenadano, dobih udarac u rebra od onog kratkoošišanog buldoga koji se također umiješa. Tetovirani me potom snažno uhvati za kosu, pri tom me snažno udarajući u lice otvorenim šakama. Kad sam pokrio lice rukama, dobih udarac koljenom u stomak i u momentu izgubih dah. Pao sam na zemlju pokušavajući da bar malo zraka udahnem. Čim sam pao, oni su nastavili da me šutiraju nogama. Obojica su imali vojničke čizme na nogama. Nisam takoreći ni došao do daha, kad u jednom momentu, vjerovatno od udarca čizme u glavu osjetih kako tonem u mrak. Izgubio sam svijest. Ne znam koliko dugo je to moje besvjesno stanje trajalo, ali kad sam došao sebi osjećao sam tako strašnu glavobolju da sam mislio da mogu vrištati od bola. Bio sam sam u istoj prostoriji. Svjetlo je i dalje gorilo. Ležao sam na golom betonu, sav krvav. Najviše mi je nos krvario ali mi je i gornja usna bila rasječena. Jezikom oblizah ranu na usni. Krv se okolo bila skorela, ali posjekotina na usni je bila duboka i ja osjetih kako mi krv i dalje lipti iz te posjekotine. Još veći bol je dolazio iz vilice i ja osjetih opet jezikom da mi je izbijen očnjak. Usta su mi bila puna slankaste tekućine. Nikad do tada nisam ni znao kakav okus ima krv. U momentu sam se i zakašljao, a onda osjetih mučninu od koje sam počeo povraćati. Grčio sam se tako i naprezao da bilo šta povratim, ali sam povraćao samo žutu tekućinu pomiješanu sa sukrvicom. Tekućina mi je gotovo pržila ranu na mjestu gdje mi je bio zub, ali i rasječenu usnu. Svako naprezanje mi je nanosilo takav bol u rebrima da sam mislio da ću se ponovo onesvijestiti. Vjerovatno su mi slomili rebra dok su me šutirali, onako u onim vojničkim čizmama. Još jednom se zakašljah i ponovo počeh povraćati. Ovaj put mi je kiselina pržila grlo. Vjerovatno je ulazila u pluća čim više nisam mogao doći do daha. Opet osjetih da propadam u tamu. U jednom trenutku me obuze i neka čudna toplina, bol je nestajao i ja pomislih da je to to. Gotovo.
Nema nikakve šanse danas da vratim film i da kažem koliko dugo sam ponovo bio u nesvijesti, ali kad sam ponovo progledao osjetih takvu hladnoću da su mi zubi, ili ono što je još bilo čitavo, počeli da cvokoću. Onaj dugokosi sa rejbankama je gotovo cijelu kantu vode istresao na mene. Stajao je iznad mene i samo se cerekao. Sav sam se tresao od hladnoće. Začudo, glavobolja me bila prošla, nemam ni mučninu u želucu, ali me zato cijelo tijelo boljelo. Pogotovo rana u ustima i na usni, ali i rebra. Rebra su me toliko boljela da sam pri svakom jačem udisaju zraka osjećao oštar bol. Nisam smio ni pomisliti da se nakašljem iako mi se stalno kašljalo. Pomalo sam još krvario iz rane gdje mi je izbijen zub, ali oko usne se krv već zgrušala. Mora da sam dugo, dugo bio u nesvijesti. Osjetih i strahovitu žeđ. Dugokosi iznad mene prestade da se cereka. “I gdje smo ono stali? Pričaj! Ko ti je dao onolike pare i za koga radiš? Čiji si čovjek? Na komade ćemo te isjeći dok nam sve ne kažeš. Pa majku ti balijsku i gorim od tebe smo mi jezik razvezali.” U tom uđe i onaj širokog vrata. “Je l’ progovorio?”, upita dugokosog.
“Ma tek je došo sebi. Razvezat ćemo mi već njemu jezik”, reče dugokosi. Onaj bivoljeg vrata mi priđe. Ščepa me za kosu i poče da me vuče nagore. “Diž’ se, svinjo balijska”.
Jedva sam se na klimavim nogama pridigao. “Hajd sad pričaj”, gotovo derući mi se obrati.
“Sve sam vam već rekao”, prozborih jedva otvarajući usta. Opet sijevnu šaka i osjetih udarac na isto mjesto gdje mi je bila rana na usni. Tek zakorjela rana se ponovo otvori i krv ponovo šiknu. Udari me i drugi put na isto mjesto, tako da mu ruka osta krvava. Gadljivo je brisao ruku o nogavicu, a onda izvuče nož skakavac iz džepa i stavi mi ga pod grlo. “Ubit ću ga, majke mi”, reče. Dugokosi mu munjevito priđe i uhvati ga za ruku gdje mu je bio nož. Poče ga smirivati. “Pusti budalaštine, Matane. skloni taj nož. Šta ako govori istinu? Što treba još, radi jednog balije da najebeš. Saznat ćemo mi već ko je on”, smiri ga dugokosi. “Sutra je ponedjeljak, pa nek šef odluči šta će sa njim, mi smo svoje uradili”. Potom odoše obojica.
Ostah ponovo sam. Grozničavo sam razmišljao. Znači, danas je nedjelja, a ja sam tu zatvoren od petka popodne. Šta sutra da im kažem. Šta god da im kažem, neće mi vjerovati. Vjerovatno će me prebijati, dok god im ne kažem ono što bi oni htjeli da čuju. A kad dobiju ono što žele da čuju, tj. neko moje priznanje da sam ko biva, nečiji špijun, tek onda sam gotov. Osjećajući bolove gdje god da sam se dohvatio, shvatio sam da su tamo neki ljudi koji na kraju krajeva ne žele ni znati istinu. Tući će me i prebijati na dnevnoj bazi. Pustit će me da skapam od gladi ili od žeđi. Oni prema meni ne osjećaju ništa. Oni u meni ne vide ljudsko biće. Ne osjećaju nikakvu samilost. Rekao bih da uživaju u mojim mukama. Osjećao sam se užasno bespomoćan i ništa korisno mi nije padalo na pamet, kako da se iz svega ovoga izvučem. Sve nešto mislim da će me ovi ovdje ubiti.
Ja o sopstvenoj smrti nisam nikada ranije razmišljao. Pogotovo ne na takav način – da ću umrijeti u mukama. Pade mi na pamet i Bog. Sigurno me kažnjava jer nisam u njega vjerovao onako kako je on to od mene očekivao. Rekoh opet sebi, pa osim što nisam vjerovao u njega, bar sam se držao njegovih načela. Ne znam da sam ikad učinio nekome toliko zlo da bih to sad morao glavom platiti. Pomislih, opet onako za sebe, da na svijetu svaki dan gube živote na stotine djece, koja također nikome nisu kriva a Bog ih opet uzima sebi. Znači da Bog, ako ga ima, ipak ne bira već uzima ih sebi onako kako mu bude ćejf. Ubijedih sebe da Božija volja nije ta koja mi može pomoći. Pa i to da mu se sad po prvi put u životu molim, a eto ne znam ni jednu molitvu, mi je izgledalo pomalo licemjerno. Tipovi koji su me tako brutalno prebijali, nisu imali ni u jednom momentu na umu da nešto pogrešno rade. Tukli su me da me ubiju. Postade mi jasno da će me u svakom slučaju ubiti. Moja istinita priča njih ne zanima, jer im se čini neuvjerljiva, jer koja budala u ovakvim vremenima srlja u rat kad se sve i jedan pametan i onaj koji je to u mogućnosti želi da izvuče iz njega. U drugu ruku će me tući, sve dok pod batinama ne izvuku ono što hoće da čuju, tj. da sam ja nečiji špijun. Otprilike sam slutio da ukoliko tu riječ, špijun, prevalim preko jezika, da tek onda imaju razlog da me ubiju, jer se u ratnim uslovima špijuni hladnokrvno, bez ikakve trunke griže savjesti likvidiraju. Padoše mi na pamet oni narodni heroji, partizani i partizanke iz onog rata, kako pod najvećim mukama nisu odali svoje drugove. Kakva je to morala da bude ideologija i koja indoktrinacija. Kao što sam ranije rekao, u vrijeme kad sam se našao u ovoj situaciji, ja nisam imao nikakvu ideologiju. Imao sam samo žestoku navalu kajanja i samokritike što sam se uopšte u ovo upustio i šta mi je sve ovo trebalo. Više nego izubijano tijelo i lice me boljelo to što ću na ovako naivan i glup način glavu izgubiti. Međutim, sve će se znati sutra kad im šef dođe. Imao sam debeli razlog da vjerujem da ni on nije ništa bolji od njih, čim komanduje ovakvim spodobama. Nekako sam se potajno nadao, da me više neće tući, dok im šef ne dođe i dok im to ne naredi. Nisam mogao spavati. Pomalo me napuštala napetost i strah, ali mi je odjedno postalo veoma hladno. Cijelo tijelo mi se treslo, pa su mi i zubi opet počeli cvokotati. To moje nekontrolisano drhtanje, a pogotovo cvokotanje mi je pričinjavalo neopisivu bol u ustima, a krv mi nikako nije stajala, pa sam tu slankastu tekućinu neprestano gutao. Da mi je bar neko ćebe da se ogrnem ili bar neka stolica, da mogu sjesti negdje a da to nije ovaj hladni beton. Oni svjetlo i dalje nisu gasili, a sati su mi vremenom postali godine. Bio sam toliko klonuo duhom da mi je postajalo i svejedno šta će biti sa mnom. Samo da se više završi. Opet sam nevoljno sjeo u jedan ugao, leđima naslonjenim na zid i – zaspao.
Ne znam koliko sam dugo spavao. Iz sna me trgnu škripa vrata. “Vidi ga spava, hajde diž’ se, balija. Šef hoće da te vidi”, bio je to onaj širokih leđa i bivoljeg vrata. Išao sam uskim drvenim stepenicama koje su jako škripale dok smo se peli. Gore me dočeka jako svjetlo dana, gotovo da sam oslijepio od ove svjetlosti. Uvede me u jednu prostoriju koja je više ličila na učionicu. Poredani stolovi i stolice ko u školi. A za katedrom je sjedio postariji i proćelavi čovjek u uniformi. Imao je neke činove, nešto ko one vatrogasne baklje. Bile su po tri na svakom ramenu. Ja takve činove nisam nikad ranije vidio. Kapa mu je ležala na stolu. “Znači, to je taj špijun”, progovori malo piskavim glasom, a onda malo tiše reče. “Uh sunce vam krvavo, da niste malo pretjerali sa tom silom. Vidi na šta liči, Matane.”
“Možeš li govoriti i jesi li pri punoj svijesti”, obrati se meni. Klimnuh glavom. “Ja sam satnik vojne policije HVO, Blažević. Postavit ću ti nekoliko pitanja, a do tebe je da li ćeš biti kooperativan. Nalaziš se pod teškom optužbom da si neprijateljski špijun. Nema potrebe da ti objašnjavam šta to znači u ovim vremenima. Stvari smo ti pregledali, u putovnici su ti arapski pečati i sve navodi na to da si bio na obuci u nekoj arapskoj zemlji. Imaš i lažnu potvrdu da si pripadnik Četvrte splitske gardijske brigade. Izjavio si da ti je potvrdu lično potpisao Jurica Škugor. Zvao sam im maloprije komandu i pitao za Juricu. Kažu da je ovdje negdje na trebinjskom ratištu. Naći ćemo mi već njega. Slučajno ga lično poznajem i iskreno da ti kažem, nisam u najboljim odnosima sa njim. Hajd sad ti pričaj. Ali sve od početka”, završi satnik.
Ispričao sam mu cijelu priču, kako sam i kada otišao u Libiju. I kako sam odlučio da se vratim u Bosnu, pa ako treba i da se borim. Imam roditelje i brata u Sarajevu, a u Libiji sam stupio u kontakt sa sestrom koja je sa kćerkom izbjegla iz Sarajeva i koja mi je ispričala pravo stanje stvari i kroz kakav su pakao prolazile dok nisu stigle u Zaostrog. U Zaostrogu su se smijestile u srpsku vikendicu. Naime, vlasnik te vikendice je radni kolega sa mojom sestrom i ostao je u Sarajevu i dalje raditi. Kad je čuo da moja sestra ide u Hrvatsku u izbjeglištvo, velikodušno joj je dao ključeve od vikendice. Tako je sestra tu došla sa kćerkom, te svojom najboljom drugaricom, kao i sa našom daidžinicom koja je povela svoja dva sina. Nijedan stariji od osam godina. Pošto su njih tri žene sa djecom bile u srpskoj kući, okolni mještani su mislili da se radi o srpskim izbjeglicama, pa su veoma neprijateljski se odnosili prema njima. Prvo su im u pošti isključili telefon (jer navodno nisu plaćali račune), a potom su im zalijepili letak na vrata na kom je pisalo da je kuća minirana i da imaju 24 sata da se isele inače će aktivirati eksploziv. Tri žene su odmah, u onoj panici, pozvale policiju. Došla je vojna policija iz Splita i to upravo ona vojna policija iz Četvrte splitske gardijske brigade. Dali su im dva vojna policajca koja su ih čuvali u prvo vrijeme, a onda su redovno slali patrole da ih obiđu. Vremenom su ti vojni policajci postali kućni prijatelji. Dolazili na kafu, na pitu, kolače. Tako da se i odnos mještana prema izbjeglicama promijenio. Eto u takvo okruženje ja dolazim iz Libije sa dvije putne torbe. Jednom se tu zatekao i njihov komandir, pomenuti Škugor, koji me je onako prijateljski pitao kakve su moje namjere. Ja sam mu rekao da bih se rado probijao prema Bosni, ukoliko je to uopšte moguće. Rekao mi je da je to ludost sa moje strane, jer svi bježe iz rata a ja srljam u njega. A onda je onako initmno u četiri oka mi rekao da bi i on to isto uradio. Rekao mi je da će pokušati sve što je u njegovoj moći. Dobar je to čovjek. Jednom je donio par kilograma škampi, ja imao viskija iz Duty free shopa i tako smo napravili pravu feštu. Tu mi je on objasnio kako će me prebaciti preko granice kad oni krenu na stolačko ratište. Obući će me u uniformu HVO, napisat će mi lažnu objavu, tako da imam bilo kakav papir sa sobom kad budemo prelazili granicu. Kad pređemo granicu, opet ću obući civilnu gardarobu. Odvući će me do autobuske stanice u Čapljini, a potom šta mi Bog da. Za svaki slučaj mi je dao adresu u Splitu i broj telefona. Ako on ne bude kući, bit će mu žena ili punica i da njima javim, ako imam kakvih problema. Sve je tako i bilo. Izbacili su me u Čapljini, a ja sa putnom torbom došao na šalter da kupim autobusku kartu. Naravno da ja nisam znao da je Mostar već podijeljen i da autobusi voze samo do zapadnog Mostara. Ja sam insistirao da mi da kartu do autobuskog kolodvora u Mostaru ne znajući da je to u Istočnom Mostaru. Žena se samo nasmijala, dala mi kartu do zapadnog Mostara. Nepažnjom sam izvukao novčanik da platim kartu, prebirajući i razdvajajući kune od dolara. U novčaniku sam imao oko 2.000 dolara. Dio moje zarade iz Libije. Te pare bi sigurno dobro došle i meni i mojoj porodici, ako bi se kako već dočepao Sarajeva. Žena na šalteru je kad je vidjela tolike pare širom razgoračila oči. Vjerovatno je rijetko kad vidjela tolike pare. Vjerujem da je to i bio razlog što sam poslije, ne vjerujem da je i deset minuta prošlo, bio priveden od vaših ljudi. “Eto to je moja priča, pa vi vjerujte ili ne vjerujte. Ako ne vjerujete, dozvolite mi da zovnem Jura Škugora, pa neka vam on potvrdi moju priču”, završih ja.
Satnik me dugo zamišljeno gledao, a onda reče: “Mi smo demokratska država”, misleći valjda na tu Herceg Bosnu. “De Matane, donesi mu stvari”. Matan je nevoljko otišao da mi donese stvari. Poslije pet minuta sam prebirao po novčaniku, tražeći papir sa adresom. Nije bilo ni para ni cedulje. Rekoh satniku da mi upravo taj papir fali, ali da sigurno ima u imeniku ili u informacijama Jurin broj. Adresu sam slučajno zapamtio jer sam prvi put čuo kad mi je Jure pisao adresu kako Dalmatinci zovu dud. Upamtio sam da je bilo napisano, Put murvice 25.Tako da sam imao sve podatke gdje da nađu Škugora. Naravno, ukoliko to oni uopšte hoće. I stvarno, satnik je nazvao informacije, zapisao broj i dade mi telefon. Ja sam nazvao zapisani broj. Javio se ženski glas, njegova žena. Kaže da je Jure odsutan poslom. Htjede da spusti slušalicu što bi meni vjerovatno značilo kraj balade. Zamolih je što sam ljubaznije mogao da prenese Juri da sam ja zatočen u Čapljini od HVO. Da me saslušavaju danima ljudi satnika Blaževića. I da zamoli Juru da dođe u Čapljinu ako je ikako moguće da potvrdi moju izjavu datu u vojnoj policiji. “Dobro, reći ću mu”, obeća žena, “a kako se vi zovete, da mu kažem ko ga je tražio?”. Ja joj rekoh moje ime. “Ajme meni, a jeste li vi musliman, kad imate tako smiješno ime i kad tako smiješno pričate”, upita žena, a onda mi reče, “svejedno ko ste, prenijet ću Juri čim se čujemo. Evo zapisala sam sve”. Zahvalih se što sam ljubaznije mogao i spustih slušalicu. Gotovo, uzdahnuh sa olakšanjem. Sad je sve u Božijim, Jurinim i satnikovim rukama.
“Ništa, čekat ćemo. Hajd da ti vjerujem da govoriš istinu, ali da se više ne zajebavamo. Ne javi li se Jure, znaš dobro šta će biti sa tobom. Vodite ga i malo ga uljudite, vidite na šta liči.”
Vratiše me u istu prostoriju. Onaj sa dugom kosom i rejbankama mi donese lavor i bokal sa vodom i začudo i neku klimavu stolicu. “De sredi se malo, balijo. I da znaš, može Blažević pričati šta hoće, ja tebi ništa ne vjerujem. Ne javi li se Jure, jedva čekam da ti jebem mater. Vidjet ćeš ti, s kim ćeš se zajebavati.”
Sad mi je sve postalo jasno. “Bože, ako te ima, sad mi pomozi. Samo neka Jure dođe”, molio sam se sad gotovo u očajanju. Ja nevjernik, ateista, ili bar agnostik, kako sam popularno ono mislio za sebe, kad je ta riječ postala trend.
Bio sam napet kao struna. Podilazila me neka neopisiva jeza. Sad bar postoji neka nada. Jučer nije bilo ničega i već sam se bio počeo opraštati sa sviijetom. Polako sam prao lice. Bol je bio gdje god bi jače pritisnuo. Dobro su me udesili, majku im jebem banditsku. U meni je polako ključao bjes. Nekako sam osjećao da će Jure doći i nisam se više osjećao bespomoćno kao jučer. Bijes je prerastao u mržnju. U podsvijesti sam mislio da bih ove tipove koji su me prava-zdrava ovako unakazili mogao čak i pobiti. Samo da sam imao oružje. Znači, tako to krene sa mržnjom. Kao neka zaraza ili možda i adrenalin. Pa te onda to drži. Daje na kraju krajeva i neki smisao. Opravdanje za sve kasnije postupke. Sigurno je, da u većini slučajeva tvoju mržnju plate oni koji su najmanje krivi za nju. E to se onda zove osveta. Oko za oko, zub za zub. Svoju osvetu okrećeš, ne prema pojedincu koji ti je nanio zlo, već prema kolektivu, prema drugoj naciji, prema drugoj vjeri, prema svim drugim i drugačijim. Vremenom svoju mržnju uokviriš plaštom patriotizma, potpuno nesvjestan u kakve primitivne porive se cijelom svojom dušom uplićeš. I koliko tu malo treba da se jedan do jučer humanista, miroljubivi, tolerantni pacifista pretvori u monstruma, spremnog nanijeti zlo svemu ljudskom. A kad jednom kreneš tim putem, nema više povratka. Jedno zlo porodi drugo, još veće zlo. To zlo počinje da beskrajno kruži. Obično se vraća tamo odakle je počelo. Zlo se ne može dobrim spriječiti. To da može, su biblijske bajkice. Zlo se samo golom silom može iskorijeniti. Zlo se ne boji dobra, zlo se boji sile. Sila koju oni naivni zovu Božijom pravdom. Čak i oni nevini nad kojim je zlo učinjeno žive sa nadom da će se počiniocu, ako ima Boga, to sve vratiti. Te kletve su i održale mnoge jadnike da ne presvisnu i ne skrenu sa uma. Jer eto postoji neka nada, da će svako, da l’ na ovom ili na onom svijetu odgovarati za zlo koje je drugima nanio. Bez toga bi u svakom od nas pobjedilo zlo, a đavo bi postao moćniji od Boga. Ta spoznaja bi i obezvrijedila naše bitisanje, na ovom svijetu i život bi u konačnici izgubio svoj smisao.
Nema te jedinke koja nije spremna danas-sutra počiniti zlo. Potreban je samo jak motiv koji će biti opravdanje sebi. U momentima kada nestane tog opravdanja pred samim sobom, a zlo već urađeno, u većini slušajeva se javlja jedno drugo osjećanje. Kajanje. Kajanje je prvo osjećanje homosapiensa koje izdvaja čovjeka od zvijeri. Zvijeri u životinjskom svijetu ubijaju iz nagona. Nagon može biti glad ili borba za opstanak. U svijetu lavova, pripadnici iste vrste se bore do smrti za prevlast u čoporu. Kao i to, čiji će geni produžiti vrstu. Njima to instinkt nalaže a ne svijest. Kod ljudi je svijest ta koja ih izdvaja u cijelom životinjskom svijetu. U ljudskom svjetu je veoma teško i kompleksno pitanje, je li borba na život i smrt među pripadnicima iste vrste – borba za opstanak ili borba za prevlast nad drugima?! Veliko je pitanje, da li je ubistvo nekoga u samoodbrani, da sam ne bi bio ubijen, manje zlo od ubistva iz koristoljublja. Ubiti nekoga iz političkih razloga, nekoga ko je na vlasti i ko je tiranin, da bi zauzeo njegovo mjesto i poslije radio isto što i on. I kakav se smisao može uopšte dati ratovima, pogotovo onim svjetskim, gdje je čovjek topovsko meso, a život jednog ljudskog bića ne vrijedi pišljiva boba.
Eto, takve su mi se lude misli provlačile kroz glavu očekujući rasplet čitave situacije, zatvoren kao životinja u nekom podrumu HVO vojske. Potpuni besmisao koji je zorno prikazivao moje psihičko stanje u tom trenutku. I ko što rekoh, sa zebnjom u duši sam brojao minute koji odlučuju o mom životu i smrti. Po prvi put u mom životu sam o tim stvarima i razmišljao.
Ne znam koliko je vremena prošlo jer sam konačno zaspao po prvi put, poslije ko zna koliko vremena, okrepljujućim snom. Spavao sam na klimavoj stolici sa glavom među nogama. U jednom momentu sam začuo strašan lom. Kao da neko razvaljuje vrata, a potom prasak stakla. Ništa mi nije bilo jasno. U daljini čujem poznati glas i psovke. “Gdje je, pričajte, jebat ću vam svima majku, bude li mu dlaka na glavi falila“. Čujem ubrzane korake i pred mojim vratima, a onda neko, svom silinom provali vrata. U podrum uletiše trojica u uniformi HV, sa automatskim puškama i jedan povika: “Jure, ovdje je, našli smo ga”. Dvojica su me uhvatili ispod pazuha i gotovo me iznesoše gore na svjetlo. “Majku ti jebem lopovsku, Blaževiću, gledaj šta ste mu napravili”.
“Pričaj ko ti je to uradija, samo prstom pokaži na njiga. Ja ću mu presuditi. Pričaj ko te tako udesija, kako ću te sestri takvog dovisti”, vrištao je Jure obraćajući se meni. “Jure, bolan, oklizno sam se niz stepenice, a onda stao na koru od banane”, rekoh ja , pokušavajući bar da se nasmijem na ovu svoju foru, ali je sve ostalo na pokušaju, jer me vilica strahovito boljela.
“Pičko bosanska, nemaš muda da kažeš ko je, hodi ovamo da te bar zagrlim. Vidi bandita ća su ti uradili. Donesite mu njegove stvari i sve ća ste mu uzeli. Imate pet minuta vrimena. Sve ću vas pobiti, majku vam švercersku”. Donesoše mi torbu, nije bilo novčanika. Rekoh Juri da mi nema pasoša i para. Ona trojica što su me tukla počeše izvrtati džepove i slagati zgužvane dolare. Sve su već bili podijelili. “Proviri još jednom fali li ti šta, pa da idemo ća. Blaževiću, platit ćeš mi za ovo kad-tad”. Blažević, blijed kao smrt, nije progovarao ni riječi. Izađosmo što smo brže mogli i posjedasmo u Pinzgauera. Proletjeli smo kroz Čapljinu upaljenih rotacionih svjetala. Brzo smo prošli granicu, a da nas niko nije zaustavljao. “E hajde mi sad na miru ispričaj ća ti je bilo i kako su te tako udesili”, zamoli me Jure. Kad sam počeo pričati vidio sam da su me svi pažljivo slušali. “Pa, Jure, uhapšen sam ni deset minuta kako ste me ostavili na autobuskoj stanici. Valjda me ona žena što je prodavala karte, prijavila. Mojom greškom, izgleda. Ja nisam znao da je Mostar već podijeljen, pa sam joj tražio kartu do Mostara, do glavnog kolodvora. A valjda je taj kolodvor na lijevoj strani, muslimanskoj. Otkud ću ja to znati. Kad sam kupio kartu izašao sam napolje da zapalim cigaru. Ma nisam dva dima povukao, dvojica u HVO uniformama mi priđoše. Tražili su mi dokumente, a ja im dadoh onaj jugoslovenski pasoš. Ni sam ne znam otkud se stvori plavi milicijski golf. Uzeše mi moju putnu torbu a mene uguraše u golfa. Bacili su me u neku prostoriju u podrumu u kojoj nije bilo ničega, jedino je svjetlo stalno gorjelo. Tu sam proveo sate i sate stojeći a onda me savladao san i tako sam sjedeći u uglu između dva zida valjda zaspao. Oni kao da su znali kad ću zaspati pa su odmah uletjeli. I tako, saslušavali su me stalno i govorili da sam muslimanski špijun koji je bio na obuci u arapskim zemljama. Valjda su vidjeli u pasošu one arapske pečate, dok sam bio u Libiji. Kad su našli dolare, navodno im je sve bilo jasno. I tako, tukli su me da priznam da sam špijun. Da sam im pod batinama priznao što su tražili od mene, vjerovatno bi mi presudili po kratkom postupku. Pogotovo što su se dočepali mojih para. Vidio si, Jure, da su ih bili već razdijelili. Da vi niste došli, vjerovatno bi me smakli”, završih ja svoju priču.
“Ma sitna je to para za njih, moj Bosanac. Oni obrću milione. Pljačkaju ove humanitarne konvoje što idu za Bosnu. Hajd to inekako, ali da švercuju sa Srbima naftu, a onog sam Blaževića uhvatio na dilu neki dan, e to je prevršilo svaku miru. Mi se sa četnicima krhamo svaki dan, ginemo, krvarimo po ovoj njihovoj jebenoj Hercegovini, a oni im prodaju gorivo za tenkove da nas čete lakše tuku. Koja je to banda, da samo znaš, a eto veće su Rvatine od nas, jebo ih Šušak u njihovo smrdljivo dupe”, završi ogorčeno Jure.
“Nego znaš li ti uopće kako izgledaš? Dajte mu, ko ima ogledalo, nek se vidi. Takvog te, Boga mi, ne vodim u Zaostrog, srce bi im presvisnulo da te takog vide. Par dana ćeš kod mene dok ti se rane smire”. Jedan mi vojnik dade ogledalo i ja se sav prestravih. Ispod oba oka cu bile modrice, gotovo pocrnile. Usna mi je bila još uvijek rasiječena i rana je onako zjapila. Desna jagodica mi je stršila kao rog. Baš su me dobro udesili. Rebra nisam smio ni dodirnuti. Bojao sam se da mi koje nije slomljeno. To rekoh i Juri a on mi reče da ću sutra u njihov stacionar da me njihov vojni ljekar pregleda. Prenoćih tu noć kod Jure, njegova žena napravila bolonjeze. Ja sam zaboravio kad sam zadnji put šta jeo. Jedva sam gutao hranu, vilica me također boljela. Sutradan me Jure odveo u njihov stacionar, a njihov ljekar me odmah uputi u splitsku bolnicu. Dva rebra su srećom samo bila napukla, ništa slomljeno. Usnu su mi jednostavno zalijepili, umjesto da mi je šiju. Nova neka metoda, da ne ostaju ožiljci. Zubar mi je izvadio ostatak očnjaka koji je ostao u vilici. Preležao sam sedam dana u splitskoj bolnici vidajući rane. Vremenom sam mogao i normalno jesti. Zamolio sam Juru da sestri ništa ne govori gdje sam. Što džaba da se sekiraju. Obećao je i nije. Nikad.
Prvih par dana u bolnici se nisam gotovo ni budio, a kad bih se probudio, štipao bih se za obraze, da se uvjerim da sam budan. Kako bih se radovao kad bih se uvjerio da to nije san. A snovi, Bože dragi, prava mora. Stalno sam negdje bježao i neki ljudi bi me uvijek uhvatili. Pogotovo me se svezao nekakav krezubi, ćelavi, bivoljeg vrata tip. Kezio mi se u lice, kad bi me sustigao i stalno ponavljao: “Sad ću da te koljem, balijo”. Začudo da likove koji su me tukli u zatvoru, a dobro sam im upamtio lica, nikad nisam sanjao. Najviše tog ćelavog debeljka, lika kojeg nikad ni prije ni kasnije nisam sreo u javi. Nekako mi pade na pamet da taj izraz balija, dok nisam dospio u taj HVO zatvor, nikad ranije nisam čuo, a da mene lično do tada ali ni nikad poslije, niko nije tako nazvao. Danas znam da je taj izraz prava poslastica srpskim nacionalistima, da uvrijede i ponize Bošnjake, ali otkud to u Hrvata, nikad mi nije bilo jasno?
Na dan kad sam izašao iz bolnice, Jurina žena je posebno za mene pripremila kraljevsku večeru. Sve sami riblji specijaliteti i plodovi mora. Od lubina do dorade, lignji, škampi, hobotnice, do stonskih školjki, onih što se žive jedu sa iscjeđenim limunom. Negdje Jure nabavio i one prstace, u miru strogo zabranjene školjke, a eto u ratu je sve dozvoljeno. Tad sam to prvi put u životu i jeo i nikad zaboravio. Znam dobro da je bio 20. januar, ako me sjećanje ne vara da je to srpska slava Jovandan. Od tog datuma ja sam počeo više da volim ribu i sve što je vezano za more, nego sve vrste pečenja, pa makar i sa ražnja, iako sam do tada bio apsolutni mesožder. To me drži do danas. Ima tu neke i romantike i simbolike. Ta večera, na Svetog Jovana 1993. godine je bila pripremljena meni u čast, od čovjeka kojeg nisam poznavao ni deset dana, koji mi je usput spasio život, koji sa mnom razgovara kao sa najrođenijim svojim i ko da se čitav život znamo.
“ I ća ćeš sad, moj Bosančero. Gospe ti, o Bosni nemoj više ni da sanjaš. Vidija si sve. Nisi mi virava, kad sam ti priča, eto sad znaš. Eto opet si mi lip ko slika, prošle te rane, okrpili te dotori. Eto te ka nov. Ma vidi ga Luce, gospe ti. Ma ima da jebeš pola Germanije, ća je ženskog roda. A možeš i dečkiće, ako si od te fele. Ne velim. Imam ti ja razumivanja i za svakojake ljude. Al ne virujem ja da si ti od njih. Stara si ti kurvarčina, ako je pola istina od onoga ća si mi priča da si radija u Tunisu, kad smo jeli škampi i pili viski kod tvoje sestre u Zaostrogu”, već podobro pripit, poče me tu noć Jure zadirkivati. Ni ovdi u Hrvatskoj ti nima mista, to da odmah znaš. Otkako su muslimani zaratili sa HVO ovdi vlada takva propaganda, protiv vas da ti tu niko, pa ni ja ne mogu pomoći. E jedino da obučeš našu uniformu, pa da onda pucaš na svoje. A da ti ko bratu kažem, kao takav, ne bi više prenoćija u mojoj kući. Jesi li me razumija ća oću da ti kažem?”
“Jure prijatelju, za mene je ovaj rat završen. Game over. Pokušao sam doći do Bosne, da nisam srce bi mi puklo. Možda ćeš pomisliti da sam i kukavica, jer si ti u vojničkom duhu vaspitan. Ja tako nisam. Ja do prije deset dana nisam ni znao gdje idem. Nisam znao ni koliko je ozbiljno ludilo, taj rat. Ja, Jure, ove batine nikad ne mogu zaboraviti. Nikad me niko u životu nije tako tukao, ali me niko tako nije ni ponizio. Vrijeđali su me i tukli, pa onda htjeli i ubiti ljudi koji su me prvi put u životu vidjeli, a u svakom njihovom pokretu i riječi sam osjetio mržnju i prezir. Ni ne znaju me a mrze me. To je strašna spoznaja za mene. Možda ja to pričam površno, ne znam, nisam bio dvije ključne godine, kad se ta mržnja, kao lančana nekontrolisana reakcija tako brzo raširila. Kako li je gore u Bosni, mogu samo zamisliti. I da ti kažem, odlučio sam, koliko sutra da zovnem kuma u Njemačkoj,+ da vidim dokle je to došlo sa vizom. Koliko sutra ću brodom za Italiju, jer vidim da je i ovdje đavo šalu odnio i ne pada mi na pamet da se sa njim inatim. Mislim da sam donio pametnu odluku i da nije vrijeme da se čovjek igra sa božijim strpljenjem. Dosta je više ishitrenih, brzopletih i u mamurluku donesenih odluka. Vrijeme je da se otrijeznim i da se uozbiljim, jer su vremena ozbiljna. I sumnjam da bih ikad više dobio šansu da se izvučem, kao što sam se sad izvukao. Ne valja sudbinu izazivati. Sutra ću na brod, sestri ću se javiti iz Italije. Nadam se da nemaš ništa protiv ove moje odluke”, završih ja moju besjedu.
“Znaš šta, Bosančero. Moram ti rići da si me iznenadija. Ja prvi put vidim pametnog Bosanca, ja sam mislija da ste vi svi glupi. Odi amo da te barba Jure zagrli zbog te odluke. Nego ja mislija kakav te je to vrag meni natovarija na grbaču i dokle ću te više nosati. Kad ti ono pametan. Ma nimoj zamiriti starom Juri, zna sam ja da vas ima i pametnih, nego se ja malo šalija s tobom. Hajd da popijemo još jedan bocun pa da idemo spiti, valja nama sutra svašta raditi. Brod ti ide uveče u osam uri za Ankonu. Liburnija se zove. Ti i imaš se vremena naspavati sutra, a valja se meni sa četnicima ganjati oko Trebinja. Donesi nam, Luce, još jedan bocun, a ti, Bosančero, uzmi, dobro se najidi, ko zna kad ćeš sljedeći put”, šalio se Jure.
“Pa zar ste do Trebinja dogurali? De mi pričaj o tome, ništa o tome nisam znao”, upitah ga radoznalo.
“Kome da pričam, neprijatelju. E, Jure, Jure, reka sam ja da ti puno pričaš kad popiješ. Izdaješ vojne tajne. Ma šalim se ja, moj Bosančero. Jesmo vala, bili smo skoro i ušli u Trebinje, a onda stiže naredba da se povučemo. Viša komanda, politika. Oni se dogovaraju a mi ginemo. Ko na šahovskoj ploči. A mi pijuni prvi padamo. Nešto razmišljam da je i cili ovaj prokliti rat dogovorena stvar. Dogovoren i početak i kraj, a nas budale, patriote i obične ljude ko jebe. Prvo nas zaraze mržnjom kroz medije, pa nas puste da se dobro iskrvimo, a onda će nas natjerati da zaboravimo našu mržnju i da se opet počnemo voliti ka prija. A naš narod je marva, sve radi ća mu se kaže, a da pri tom niko ne misli svojom tikvom. Počne misliti tek onda kada je prekasno. A na ća će sve ovo izići, niko živ ne zna, moj Bosančero. Hajd nek se bar neko izvuče iz ovih govana. Drago mi za tebe, isto ko da sam se i ja izvuka.”
Ostali smo tako Jure i ja pričati do u sitne sate. Dijelovea tog razgovora ni do danas nisam zaboravio. Imalo je tu toliko toga proročanskog. Ili je iz nekog izvora imao sve podatke ili je zaista bio toliko pametan i ispred svog vremena. Ja tako mudrog čovjeka kao Juru Škugora gotovo da do danas nisam sreo.
Negdje pred zoru smo se ja i Jure pozdravili. On je otišao na ratište, a ja ostao spavati. Kad sam se probudio, otišao sam do pošte i nazvao kumašina. Rekao mi je da je uradio sve što je u njegovim rukama. Ostalo zavisi od njemačkih vlasti, hoće li mi odobriti vizu. Brod je, kao što je Jure i rekao, kretao u osam naveče. Jurina vrijedna žena je sve moje stvari ispeglala i složila tako pedantno da mi je torba izgledala upola manja. Ma nikad se dovoljno izahvaljivati tim dobrim ljudima. Spremila mi je i nešto da imam pregristi usput, čak i flašu domaćeg vina mi natočila. U sedam navečer sam bio u splitskoj luci i prvi put se u životu ukrcavao u tako veliki brod.
Juru Škugora više nikad nisam vidio. Kad sam se u martu mjesecu 1996. godine avionom spustio na splitski aerodrom, odmah sam naručio taksi da me vozi na adresu “Put murvica 25”. Kad sam pozvonio na vrata, Jurina žena je bila u crnini. Sva u suzama me je uvela u stan. “Poginuo u ratu?”, upitah. “Ma ne. Rat je davno završen. Umro prije tri mjeseca. Srce. Našla ga u zoru, TV upaljen. On spava u fotelji. Glava mu nekako čudno ukočena. Još mu ne vidim lice. Hajd valjda zaspao, mislim se. Uhvatim ga za rame da ga probudim i – prestravim se. Eto tako. Zaspao i nije se više probudio. Ja sam se dugo prevrtala u sobi tu noć. Čitala do pred zoru. Ništa nisam čula, ni glas, ni krik, ni gušenje, ni smrtni ropac, a vrata od sobe su uvik otvorena. Eto dao mu Bog da zaspi i da se ne probudi. A mene jadnu ostavio ovako samu. Da smo bar imali dice. Ovako ostadoh sama na svitu. Eto Bog me kaznija i uze mi onako dobrog čovika”, jecajući mi se ispovjedila Luca. Ispriča mi još da je Jure bio pravi sportski tip. Nikad nije dugo bolovao. Ono nekad prehlada, gripa, ali ništa ozbiljnije. Ma nikad. “Samo mi je jednom pričao o ratu i šta se tamo događalo. Pred sam kraj rata, negdje gore kod Glamoča su upali u srpsku zasjedu. Niko ne zna kako se to dogodilo i samo se nagađalo. Na sve se sumnjalo. Tu je Jure izgubio 20 ljudi, njegovih boraca, prijatelja od početka rata. Nikad to nije prebolio. Znam da noćima nije spavao. Ležala sam pored njega. Samo bi uzdisao i izlazio na balkon da puši. Tako danima, mjesecima. Jako je bio oslabio, pušio po tri kutije dnevno”. Od tada, od tog događaja, nije ga više nikad vidjela da se nasmijao. “A bio je po prirodi veseljak. I ti ga kao takog znaš”, reče mi na kraju Luca. “I ako ga je šta ubilo, onda je jedino to”. Tek tada mi je ispričala i nešto o sebi. Da je rođena Mostarka. Da ima sestru u Mostaru i da su joj oba sestrina sina, jedan od 23, jedan od 20 godina u istom danu poginuli u sukobima sa muslimanima. Jure je imao 55 godina kad je umro.
**************************
Nešto čitam i razmišljam,kako u ovoj mojoj priči ljudi lako ili ginu ili umiru ko, Bože me oprosti, u nekom italijanskom špageti vesternu, ko na tekućoj traci. Ili ko još gore u onom filmu, kojeg su htjeli snimiti, prema pjesmi Đorđa Balaševića “Priča o Vasi Ladačkom”, a Đoka, samo njemu svojstveno to ovako interpretirao, tj. prepričao scenarij. U toj ljubavnoj priči svi ginu. I zmaj i princ i princeza. A i konj naleti na neku drvenu ogradu i sav se polomi. I kažu da je na aparatima. Sumnja se da će preživjeti.
Tako i kod mene, kog god pozitivca u mojim pričama čitaoci zavole, on nesretno završi. Jedino vječno trajan sam ja, koji dalje ostajem da tražim nove junake i da im smišljam kraj.
To večer sam se jedva ukrcao na brod. Na jedvite jade me pustili sa jugoslovenskim pasošom, pa mi izvrnuli čitavu onako lijepo složenu torbu. Tražili mi da im pokažem koliko novca imam sa sobom. Onda mi htjeli sve kune oduzeti, navodno se ne smiju iznositi iz zemlje, a onda se čudom čudili kad sam im pokazao one dolare. Kao otkud mi tolike pare, kad drugi nemaju šta jesti, kao da sam imao milione sa sobom a ne koju hiljadu.
Znam da je more bilo izrazito mirno. Ma nigdje ni jednog talasa. Već se dobro smrklo, a ja zadnje što sam to večer kroz taj mrkli mrak vidio je sijevanje granata i potmuli zvuk detonacija koje su dolazile iz pravca Šibenika. To su krajinski Srbi odrađivali noćnu šihtu.
Sjeo sam namjerno na palubu broda dok još nije zahladilo. Brodski motori su potmulo brundali, brod iza sebe ostavljao bijeli trag od pjene. Nebo već osuto zvijezdama. Vedro i nigdje oblačka nije bilo tog dana. Otvorio sam flašu vina što mi ga je Jurina žena bila spremila. Moj pogled je bio prikovan za obalu i ono povremeno svjetlucanje i potmuli zvuk eksplozija od granata u daljini. Sjedio sam tako zamišljen, pijuckao vino iz flaše, a onda su mi suze same počele da naviru. Tada sam mislio da više nikada neću vidjeti moju Bosnu i sve drage ljude koji su ostali da tamo preživljavaju surovu ratnu dramu.
Kad je na palubi zahladilo i zapuhao neki hladni vjetar, sišao sam u potpalublje. Nisam bukirao kabinu, nego obično potpalublje, a tu to večer je bilo more djece. Već su školskog uzrasta. Nije bilo puno odraslih sa njima, već samo, da l’ nastavnici ili neki iz organizacije Crvenog križa. Upitah jednu od njih ko su ta djeca i ona mi ljubazno objasni da su djeca manje-više iz Mostara i da ih uz saglasnost njihovih roditelja Crveni križ izmješta iz ratom pogođenih područja u Italiju dok se situacija, tj. rat ne smiri. Prostorija je bila bučna od silne dreke, smijeha, pa i dječijeg plača. Niko od te djece nije slutio ni gdje idu ni zašto idu. A ni to da će se njihovo izbjeglištvo dobro otegnuti.
U Ankonu smo uplovili oko osam ujutro. Dakle, plovidba je trajala punih dvanaest sati. Na brodu nisam mogao spavati. Bio sam previše napet i pun neke tjeskobe pred svu tu neizvjesnost. Odabrao sam prvo da dođem u Rim. Tu u Rimu ću napraviti daljnje planove. Moram pod hitno nazvati kumašina i vidjeti dokle je došlo sa vizom za Njemačku. Potom ću pratiti razvoj situacije. Konačni cilj – Njemačka. Kad sam stupio na tlo Italije, na graničnoj postaji su mi samo udarili pečat i to je bilo to. Mislim, ali opet nisam potpuno siguran, da je te 1993. godine Italija bila jedina zemlja u Evropi za koju nama iz bivše Jugoslavije sa još važećim jugoslovenskim pasošima nije trebala viza. Nisam znao ono ni elementarno italijanski. Nešto malo latinskog mi ostalo još iz gimnazije ali je to bilo nedovoljno. Uzdao sam se u engleski, mada vrlo malo Italijana govori taj jezik. Grad ili gradić Ankonu nisam imao vremena upoznati, a i željeznička stanica nije bila daleko od luke gdje smo se iskrcali. Do Rima sam imao oko četiri i po sata vožnje ili oko 300 km. Nisam možda ni pola sata čekao voz. U sjećanju mi je ostala brdovita i gotovo planinska Italija. Stalno su se smjenjivali tuneli i mostovi, kanjoni i tjesnaci. Imao sam osjećaj da se vozim kroz Švicarsku ili Bosnu. Možda sam jedan sat sneno buljio kroz prozor a onda sam zaspao čvrstim okrepljujućim snom. Neka muška ruka me drmusala i probudila na samom ulazu u Rim. Stigli smo na Termini, tako se naime zvala željeznička stanica u Rimu. Pošto sam nešto dolara zamijenio već u Ankoni za lire, trebao sam samo naći pogodan hotel, pansion, bilo šta. Prvo da se dobro naspavam, poslije će sve biti lakše. Sa perona sam sišao u centralnu stanicu. Vrvjelo je od ljudi. Glavna stanica je imala dva izlaza i ja se uputim ka jednom od izlaza onako po intuiciji. I ovaj put me intuicija nije prevarila jer sam dospio u onaj siromašniji dio grada, rekao bih kao neka arapska četvrt. Bilo je dosta pansiona i jeftinijih hostela, a pored talijanskih natpisa bilo je i onih pisanih arapskim pismom. Odlučih se za jedan pansion u ulici Marsala. Cijena mi je bila prihvatljiva(45.000 lira ili 45 njemačkih maraka). Soba je bila bez doručka i za hranu sam se morao sam snalaziti.
Prvi put sam u Rimu, slušao sam o njemu svašta, a ima i ona drevna poslovica da svi putevi vode u Rim. Eto sad mogu i sam prošetati tim ulicama. Kad sam se dobro naspavao i odmorio od dugog puta, što kažu, preko sedam gora i mora, odlučih da onako na svoju ruku upoznam Rim. Prvo sam u nekoj trafici kupio mapu Rima i onako laički skontao da je željeznička stanica Termini, glavni saobraćajni čvor Rima. Ima dvije glavne linije metroa. Na karti izgledaju kao slovo x gdje se spajaju samo jednom i to baš na Termini. Odlučih se da odem do čuvenog koloseuma koji je bio svega dvije stanice od mjesta gdje sam se ja smjestio. Kad sam izašao iz metroa preda mnom je stajao grandiozni Coloseum. Odmah pored Konstantinova i Neronova arkada. Svuda okolo ostaci antičkog Rima. Sa lijeve i desne strane Via Imperali, sve same poznate građevine – Trajanov forum, Palatio, Trajanov obelisk na kojom je u reljefu opisano njegovo osvajanje Dakije (Rumunije). Danima bih mogao nabrajati građevine i ne bih ih sve uspio nabrojati. Nisam se mogao oteti utisku da ja ovdje nisam prvi put, a jesam. Tumarao sam onako po intuiciji, široko otvorenih očiju. Građevine kao što su Karakaline Terme, Cirkus Maksimus, spomenik Vittoriu trećem, Španske stepenice, Piazza della Populi (Trg naroda), slučajno naletim i na Fontanu de Trevi. Bacim iza leđa ono megalomanski tri novčića od po desetak lira. Kontam da mi se ispune tri želje, malo je ko biva jedna. Tek mi poslije ljudi koji poznaju Rim ispričaju šta sam uradio i poželio. Želje nisu po slobodnom izboru, već su unaprijed propisane. Kad baciš jedan novčić preko glave u fontanu poželio si da se zaljubiš u Rimu, kad baciš drugi novčić oženit ćeš se u Rimu, a treći poželio si da se razvedeš u Rimu. Eto ja poželio da se razvedem u Rimu, a već sam bio razveden. Ko zna, možda mi se ispuni želja, čudni su puti Gospodnji, pomislim kroz smijeh. Tumarao sam tako ulicama Rima onako naslijepo, pa kud me put navede. Preda mnom Dioklecijanove terme, pa neka prelijepa fontana. Ulica Barberini. Prelistah moju memoriju i sjetih se ko je bio Barberini, čije je djelo vjerovatno i ova prelijepa fontana. Barberini je bila ustvari stara plemićka porodica koja je godinama davala papske kardinale. Rođak im je bio i papa Urban VIII koji je dozvolio jednom od svojih rođaka Francesku Barberiniju da sagradi Palazzo de Barberini, prvu baroknu palaču, koja će kasnije biti uzor gradnji svim baroknim palačama u Evropi. Ništa tu ne bi bilo čudno da papa Francesku nije dozvolio da uzima kao građevinski materijal kamene blokove iz Coloseuma. Osim toga dao je dozvolu da se tope antičke bronzane statue iz Panteona i iz te bronze liju topovske cijevi kojim će se palača braniti. I sad mi u glavi ona latinska poslovica što kaže: “Što nisu upropastili (uništili) barbari, uništio je Barbarini (Quod non fecerunt barbari, fecerunt Barberini) . A eto, Italijani mu dali u znak zahvalnosti i ime ulice. Nešto kao kad bi kod nas novoobnovljenom starom mostarskom mostu dali ime onog generala HVO-a Praljka koji je srušio onaj Stari most. Možda i nije prikladno poređenje, ali mi bolje ne pada na pamet. Iz ulice Barberini sam došao u jednu četvrt koja mi je odnekud bila poznata. Kad najednom spazih znak koji mi kaže da je glavna željeznička stanica Termini, udaljena svega 100 metara. Kad sam pogledao kartu Rima, shvatih da sam tako pješačeći napravio jedan krug i da mjesto, tj. pansion gdje sam boravio uopšte nije daleko od onih djelova antičkog Rima koji su meni bili interesantni. Odlučih da se više ne vozim metroom već da malo prošetam. Tako sam radio svakog sljedećeg dana i onako slučajno otkrio toliko poznatih građevina koje vjerovatno da sam tražio teško da bih našao.
Moj susret sa Rimom je bila ljubav na prvi pogled. Nisam ga se mogao nagledati. Počeo sam voditi i kratke zabilješke šta sam sve tog dana vidio. Ubrzo je kratka sveščica koju sam kupio, posebno za tu namjenu, bila puna mojih zabilješki. Jedino što mi je falilo je bilo društvo, a bio sam gotovo cijelo vrijeme sam. Rim je velika metropola i ljudi su gotovo stalno u nekoj žurbi. Bilo je doduše i dosta turista, ali oni su svi bili organizovani i u grupama. Konobari u kafanama i kafićima su bili jedine osobe sa kojim bih progovorio uopšte i to ono škrto, par riječi kad se nešto naručuje. Jezik je također bio velika barijera, jer je veoma malo i od tog uslužnog osoblja govorilo engleski, a ono što sam naručivao već sam znao kako se kaže i na italijanskom. Bira je pivo, pica je pica, špageti su špagete.
Ono što mi je odmah palo u oči je bilo to novo pomodarstvo. Gotovo svaki drugi Rimljanin je nosao sa sobom ogromne kutije telefona. Preteče današnjih minijaturnih mobilnih telefona. Kad samo pomislim kako su glomazni bili te 1993. ti mobilni telefoni. Po prirodi glasni i temperamentni, na svakom ćošku su stajali Italijani sa tim kutijama i derali se u njih. Eto tada sam to prvi put vidio. U Tunisu i Hrvatskoj, tada toga nije bilo ili ja to nisam vidio. Boraveći tako u Rimu, sve sam nešto odgađao da odem u njemačku ambasadu u Rimu i vidim dokle je to stiglo sa mojom vizom. Pored toga sam morao pod hitno u banku, tj. da nadjem u Rimu City bank i dignem tamo novac koji sam uplatio još u Tunisu, a šef filijale mi je tada rekao da novac mogu podići u bilo kojoj poslovnici City bank u cijelom svijetu. Ostatak novca što sam imao i što sam donio još iz Hrvatske se gotovo svakodnevno topio, jer je Rim, za one koji to ne znaju, veoma skup grad. Odlučih poslije sedam dana boravka da ću već sutra otići na oba ta mjesta. Kad sam pronašao na karti mjesto gdje je njemačka ambasada, a bila je u blizini Vila Borghese, tamo mi rekoše da još ništa nisu dobili vezano za moju vizu. City bank sam našao baš u Via Barberini a onda šok.
Ne, kažu, ne mogu podići novac ni u jednoj filijali, ne samo u Rimu, nego i u cijeloj Italiji. Nemaju nikakav ugovor o suradnji sa City bankom u Tunisu. Drugim riječima, novac mogu podići samo u Tunisu. Znači tamo u Tunisu su me slagali. Kad sam došao u svoj pansion, čekao me gazda da mu platim račun i ja sam nekako shvatio iz njegovih riječi, da svakih sedam dana boravka se treba plaćati. Bio je petak, znači tačno sedam dana od kako sam došao u Rim. Kad sam platio račun, ostalo mi u džepu deset hiljada lira, znači, kad se preračuna u marke, još deset maraka. Jedva da šta pojedem. A od sutra sam već u dugu za spavanje u pansionu. Niti para imam niti koga znam. Znači katastrofa. Šta da radim? Panika neopisiva. Da se predam u policiju i kažem da sam ratna izbjeglica. Vidjet će u pasošu odakle dolazim. Pade mi na pamet kumašin u Njemačkoj i riješih da ga zovnem da mi pošalje bar hiljadu maraka. Vrati ću mu čim se dočepam svojih para koje su u Tunisu. Nazvah ga i on mi stvarno obeća poslati pare. Dadoh mu broj telefona, adresu pansiona i on mi obeća koliko sutra poslati pare. Zvao sam ga iz govornice i potrošio pet maraka, tj. pet hiljada lira. Ostalo mi još pet i to je bilo sve. Prespavao sam tu noć, gotovo u bunilu, probudio se kasno. Gazda pansiona mi reče da me zvao amiko iz Njemačke, to sam razumio, a ostalo ni riječi. Odlučim da odmah zovem kumašina iz prve govornice. Jedva ga dobih i on mi objasni da je nemoguće poslati pare na pansion, jer traže da neko kome se pare šalju ima stalnu adresu. Takav je, jebi ga propis ali da se ne brinem. On ima jednu prijateljicu glumicu, Beograđanku koja trenutno nešto snima u Rimu. Slavica se zove, a ona živi kod neke naše slikarke koja se zove Milena Čubraković i da ta Milena živi u ulici Via Durazzo broj 2 a. Nazvat će on Slavicu i sve joj objasniti. Zapisah adresu i veza se prekinula. Para više nije bilo. Bio sam švorc. Sve je sad u Božijim i kumašinovim rukama. Bio sam gladan, od jučer nisam ništa jeo. Tražio sam na mapi Rima gdje je ta Via Durazzo. Jedva je nađoh u nekom gornjem uglu, u blizini olimpijskog stadiona i studija RAI televizije. Metro do tamo nije vozio, nego sam u blizini Vatikana sam morao izaći iz metroa i presjesti u autobus. A kako ući u metro bez karte. U metro bez karte ući je nemoguća misija, jedino da preskačem preko ograde. Vjerujem da bi me odmah uhapsili. Jedino mi preostaje da se švercujem autobusom. Nađoh neki autobus koji vozi do Vatikana i vidjeh da nije problem se švercovati jer se moglo ući i na zadnja vrata, tj. da se nije moralo proći pored vozača. Na isti način sam se prošvercovao i do famozne Via Durazzo. Bio je gotovo mrak kad sam došao u tu ulicu. Tražim pod broj 2 A ime Milena, međutim nikoga pod tim imenom. Slučajno naiđe jedna žena i ja je upitah na engleskom, da tražim Milenu Čubraković. Žena se ljubazno nasmija i odgovori mi na engleskom da je ona stanodavka Milenina, zatim me uhvati pod ruku i dovede pred Milenina vrata.
Vrata mi otvori starija žena, ružnog, gotovo muškog lica. Imala je bradavicu na nosu i odmah me podsjeti na onu ružnu vješticu iz bajke o Ivici i Marici. Imala je gotovo istovjetnu špicastu bradu i valjda zbog viška muških hormona su joj rasle i dlake iz brade. Uh, šta je ovo, dragi Bože, pomislih u sebi. Međutim izgled me zavarao, bar u početku. Kad sam na našem jeziku rekao ko sam, ona se srdačno nasmija i izljubi sa mnom. Sve zna, zvao je kumašin i sve objasnio. Slavica nije trenutno u Rimu, već snima neki film na Šri Lanki. Uvede me u stan koji je ustvari bio galerija. Gospođa Milena je bila slikarka i živi skoro trideset godina u Rimu. U istoj klasi je diplomirala, kao i Milić od Mačve, za kojeg mi reče da su veoma dobri prijatelji, ako sam ikad čuo za Milića od Mačve. Naravno da sam čuo, rekoh i mislim da je nadrealista ili ekspresionista po stilu. Milena nije ni potvrdila ni protivriječila moje zapažanje. Bila je veoma gostoprimljiva, ali se požali da jedva iznalazi kraj sa krajem. Slabo joj se slike prodaju i reče mi da bi se najradije, poslije toliko godina, vratila u svoju Šumadiju. U tom će na vrata i njena stanodavka, došla je na kafu i da malo bolje upozna Mileninog gosta iz Jugoslavije, tj. mene. Zvala se Ana, imala je skoro šezdeset godina, bez muža i djece. Italijanka, rekao bih da je bila vrlo zgodna žena, dok je bila mlađa. Dok je Milena pravila kafu, Ana me provodala kroz Milenin studio. Na zidovima su visile slike, većinom aktovi golih žena koje leže na boku. Na dvije slike poznah i lice i kad poželjeh da upitam, Ana mi sama potvrdi da je Milena upravo nju portretirala. Zatim se nasmija i reče, ali dok je bila mlađa. Ana je prilično dobro govorila engleski i ja je upitah gdje ga je naučila, a ona mi odgovori da je po struci pedagog i da upravo predaje engleski jezik u nekoj gimnaziji. Bi joj drago kad je čula da sam i ja profesor po struci i da bih volio još bolje utvrditi gradivo o istoriji antičkog Rima. Ispričao sam joj ukratko koliko sam oduševljen Rimom i šta sam sve uspio sam pronaći od drevnih građevina. Ana je bila oduševljena mojim izlaganjem, gotovo da ne povjeruje da neko ko je prvi put u Rimu toliko dobro poznaje njegovu istoriju i arhitekturu. Ako ostanem duže, rado bi mi pravila društvo, kao vodič kroz Rim, jer je ona pored engleskog i profesorica umjetnosti. Bi nam oboma žao što smo morali prekinuti temu, jer nam je Milena nagovijestila da je kafa gotova. Milena mi objasni da one inače piju kafu iz automata, ali da je meni u čast, pripremila pravu srpsku kafu, sa ukuhanim šećerom. Da zna kako se pravi bosanska, skuhala bi i bosansku. Objasnih, da puno razlike nema, jedino što se u bosansku kafu ne dodaje šećer već se pije uz kocku šećera i rahatlokum, ako ga ima naravno. Ana je na trenutak počela pričati italijanski sa Milenom i ja sam zaključio da priča o meni. Milena me pritom sve znatiželjnije promatrala. Tek kad je Ana otišla mi je rekla da je Ana pričala o meni veoma pohvalno i još joj je rekla da odavno nije vidjela inteligentnijeg mladog čovjeka. Naravno da su mi godile te riječi i ja upitah Milenu zašto je Ana sama, tj. nema muža i porodicu, a ova mi gotovo grubo odgovori da nemam pravo da se miješam u nečiji privatni život. Uh, šta bi ovo, pomislih. Odlučih da više ne pominjem Anu, jer ko zna šta se sve tu zbiva. U trenutku mi sijevnu pred očima, da meni od ove žene preko puta puno toga zavisi i da se okanem ćorava posla i da zapitkujem nešto što me se uopšte ne tiče. Poslije pomalo neugodne šutnje Milena mi reče da je od kumašina čula da sam iz Sarajeva i da sam musliman. Koga imam tamo u Bosni i na kojoj se strani bore? Zatim ko za sebe progunđa u bradu: “Ah, na kojoj su strani. Valjda su u Alijinoj vojsci”. Bit će ovdje guravo, sinko, pomislih. Rekoh da ja nisam nikakav vjernik, a to ako misli na moju nacionalnost, onda jesam musliman. Ja se u duši osjećam Jugoslovenom, jer pamtim samo Jugoslaviju. Odlučih da joj ništa ne pričam o mojoj avanturi i o mom iskustvu sa HVO-om. U Sarajevu mi žive roditelji i brat i šira rodbina. I da, tačno je da su u Armiji BiH, jer se ta Alijina vojska tako sad zove. Rekoh još i to da u toj vojsci ima i Srba pa i Hrvata. “Kakvih Srba u Alijinoj vojsci, šta bre pričaš”, opet će Milena. Rekoh joj da sam ja tako čuo i da skoro svaka četa ima procentualno, bar deset posto Srba. “Ako ti tako kažeš, ajd da ti verujem, a baš ću sutra pitati Biljanu.” Upitah na koju Biljanu misli. “Pa na Biljanu Plavšić. Ona i Nikola Koljević su moji dobri prijatelji. Družili smo se mi i prije ovog zla koje nas je sad snašlo”, reče Milena. “Au, crni Suade”, pomislih u sebi, “ako se iz ovog izvadiš, svaka ti čast”.
“Kakvu su bre, državu srušili, nastavi Milena, “ u njoj je bilo za sve mesta. Mogao si na ulici, u šumi, u parku, bilo gde spavati da ti dlaka na glavi ne fali. U svetu takve države nije bilo”. Rekoh joj da se slažem u potpunosti i da mi je žao što se ta država raspala. Ja sam prije dvije godine otišao sa firmom na rad u Libiju i da ni na koji način nisam utjecao na tok događaja. Sve što sam stekao, diplome, posao, sve je to bilo u Jugoslaviji. Nadam se da kad ovo ludilo ponovo prođe da će opet doći do neke integracije, jer mi jedni bez drugih ne možemo i toliko smo povezani jedni sa drugima da jednostavno drukčije ni ne može biti. Hoće li to biti federacija, konfederacija, savez država, kao u Americi, nije bitno. Važno je samo da ostanemo skupa i da se kao takvi pridružimo Evropskoj uniji. Mišljenja sam da sve one koji su na bilo koji način utjecali na raspad Jugoslavije i na ovu tragediju treba kazniti, tj. treba da odgovaraju. Moje riječi su staru slikarku razgalile. “Ma vidim ja da si ti bistar momak, pričaš, kao da si pravi Srbin. A vi i jeste, je l’ tako, svi u Bosni Srbi. To što drukčije vjerujete i nije toliko važno. Bog je svakako jedan. Pa i Hrvati su naš bratski narod, malo su na svoju ruku, eto i tu se vjera umiješala, pa se braća zavadiše. Ne bi se mi nikad ni zavadili sa našom braćom da tu nije ovog Antihrista ovdje u Vatikanu. I starih naših neprijatelja Švaba. Od njih je to bilo i za očekivati, nikad nam dobra nisu mislili, ali šta bi sa Amerikom, sjeme joj se zatrlo, da nam tako nož u leđa zabije.” Samo fale još masoni, pomislih, pa ko da svog profesora Ekmečića slušam. Rekoh joj da se donekle razumijem u politiku i da sam studirao istoriju i da su mi najdraža predavanja bila kod Milorada Ekmečića koji mi je predavo Opću istoriju novog vijeka. Na druga predavanja sam išao što sam morao, a kod Ekice (kako smo ga od milje zvali) sam išao sa oduševljenjem. Nisam doduše joj ništa slagao, jer je Ekmečić zaista imao najinteresantnija predavanja tokom cijelog mog studiranja. Kad je čula da mi je Ekmečić predavao, Milena je bila van sebe od ushićenja. “Pa znaš li ti da su celo njegovo selo ustaše u onom ratu pobile? On se sam spasao, sakrivši se pod vodu, a disao je na slamku. Lično mi je to pričao. Eto vidiš, kako se istorija ponavlja. Sada to isto rade neke nove ustaše. Da se Tuđman pita, danas ne bi u Hrvatskoj bilo srpskog uha. Eto, sad je svima jasno, pa i celom svetu, zašto su se krajinski Srbi pobunili. E ovaj put to ustašama neće poći za rukom. Dosta je bilo Jasenovaca, Gradiški. Srbi su sada spremniji nego ikada da brane svoja vekovna ognjišta. Nego mi ovako pričamo a ništa ne pijemo, sad ću ja nama bocu vina otvoriti. Ugodnije će nam biti ćaskati. A sad vidim da i Ana ima pravo, kad kaže za tebe da si inteligentan mladi čovek i zanimljivi sagovornik. A ja tebe i ne upitah, jesi li gladan? Prava sam senilna starica postala”, završi Milena. Pogledah na sat. Već je bilo skoro ponoć. Znači skoro dva dana nisam ništa jeo. Mislim da bi me čaša vina dokrajčila. Rekoh joj istinu. I to da sam jučer platio račun za sobu, da sam ostao bez banke u džepu. Da sam već od noćas u dugu za sobu 45 hiljada lira i da ne znam kako ću sve to platiti, ako mi ne stignu pare od kumašina. Imam silu para u Tunisu ali da ih ovdje ne mogu podići jer banke nemaju ugovor o saradnji. Čim dobijem pare od kumašina, poći ću za Tunis da dignem sve sa banke i tamo ću čekati vizu za Njemačku. Slikarka klimnu glavom i reče da toliko ima da sutra platimo sobu. Da ćemo čim ustanemo otići po moje stvari. Da sam dotle njen gost i da sam dobrodošao. Zatim ode u kuhinju da mi spremi nešto da pojedem. Dok je ona pržila nešto, vjerovatno u tavi, ja osjetih miris i tek tada mi počeše crijeva da zavijaju. Hodao sam nestrpljivo kroz atelje i tek onako površno posmatrao slike. Osim tih golih ženskih aktova bilo je slika, nekih apstraktnih geometrijskih figura, pravougaonika, trouglova, krugova u različitim bojama. Iskreno rečeno, ja taj pravac u umjetnosti nisam razumio. Uskoro me slikarka zovnu u kuhinju i preda me stavi tanjir sa isprženim jajima, kobasicom i šunkom. Hljeb je bio star i objasni mi da oni u Italiji samo takav hljeb, od najmanje dva dana i jedu, jer je zdraviji za stomak. Uzgred me upita: “Jelde, tebi ne smeta to što je svinjetina, može li uz jelo i jedno pivo, pošto samo jedno i imam u frižideru?” Ja joj odgovorih da sam toliko gladan da mi ni ljudsko meso ne bi smetalo. “Gluvo bilo”, zgrozi se slikarka i poče se krstiti. Jeo sam halapljivo i tanjir je začas bio prazan. Čak sam ostatkom hljeba i masnoću pokupio, tako da se tanjir gotovo i nije trebao prati.
Kad sam završio sa jelom, ponovo smo sjeli u atelje i slikarka otvori bocu crnog vina. Nazdravismo i ona poče priču o svom školskom drugu i velikom prijatelju s kojim je bila u istoj klasi i na Umjetničkoj akademiji u Beogradu. Veliki čovjek, veliki Srbin i patriota koji voli svoj narod i svoju zemlju. Znao sam da priča o Miliću od Mačve. “Kad ti malopre meni pomenu Evropsku uniju i kako će ta unija nama pomoći da se ponovo ujedinimo, pod njenim pokroviteljstvom, meni je Milić puno prije rata pričao da je EU šarena laža i da slavenski narodi imaju samo jednog iskrenog prijatelja koji ih nikad neće ostaviti na cedilu, a to je majčica Rusija. Eto vidiš da je ista ta EU, zajedno sa tom prokletom Amerikom, uvela sankcije Srbiji da tamo bre deca pelena nemaju. Nemaju lekova, hrane. Sve je za to kriva ta Evropska unija. Mi ovde, Jugosloveni u Italiji, smo se pomalo organizovali i evo već potpisujemo peticiju koju ćemo proslediti italijanskoj vladi, da oni jednostrano ukinu te nepravedne sankcije Srbiji. I nemoj misliti da smo u toj organizaciji samo mi Srbi. Ima nas iz cele Jugoslavije. Ako i ti deliš to mišljenje, mogao bi se i ti na tu peticiju potpisati. A eto koliko sutra će kod mene svratiti neki naši istomišljenici, pa ćeš ih upoznati i sam se uveriti da Jugoslavija još postoji. U stalnom smo kontaktu i sa srbijanskom vladom i sa svim našim prijateljima i iz Srbije i iz Hrvatske, pa i iz tvoje Bosne ponosne. Baš neki dan sam dobila jednu pesmu koju je Milić napisao, a evo neki guslar već uz gusle prepevao. Baš mi je neki dan poslao snimljenu na kaseti. Evo sad ću ti je pustiti, samo dok donesem kasetofon. Pustićemo je nek svira a mi ćemo usput malo ćaskati i komentarisati. Nemaš ništa protiv, znam da i tebe interesuje.” Ubrzo se vratila sa kasetofonom, a potom stavila kasetu. Slušao sam, jadan, to gudanje i nabrajanje koje je trajalo ma više od sata. Guslar nikako da završi a slikarka je gotovo plakala od uzbuđenja slušajući to gudanje i nabrajanje. Evo negdje sam i našao taj tekst pa ga sa punim srcem (u dosta, dosta, skraćenoj verziji) prepuštam cijenjenom čitateljstvu.
Milić od Mačve
Četvoroglavoj aždahi:
Americi, Nemačkoj, Vatikanu i Austriji
Šta se čuje, što no jadikuje Širom naše zemlje Srbadije: Je l’ manastir bez svetih ikona Il’ planine bez stada ovaca Ili njiva bez pšeničnog vlata Il’ pčelinjak bez medi matica Ili kosti iz hladnih grobnica Ili Srblji bez krsnog imena?
Kud ćeš išta strašnije no pređe Kad se kletva sa soha prolama!
Klikće vila sa Lovćenskih strana Grmi nebo prolom do Dunava. Kletvu prima na Oplencu druga A odatle Frušku potkatuje I uz brda sve višlja odzvanja Do Kozare srpske pokosnice I Dinare srpske uzdanice Sa Plitvica sležu joj se glasi. Velebitom kliče bajna vila nadjačava glas iz sviju jama!
Vila kune, svetinje potresa I preklinje Srbe vitezove Sa rabama, Srpkinje od uma: Ko je Srbin i srpskoga roda I od srpske krvi i poroda nek glas čuje sa svetih oltara Zadužbne Petra Mrkonjića I kapele Petra Petrovića (a ti glasi nama razgovetni): Bog veliki i njegova sila naredio te se ispunilo Ameriko, čuj glas ponositog!
Guba ti se na dom rasprtila Obadva ti oka iscurila Te vranama živa hrana bila Što Sotonu na Srbe namičeš. Od šta begla od tog ne pobegla Gde kretala nikud ne stizala Sa psima se oko kosti klala Iz pasjega korita lokala Oko vrata verige nosila S verigama uz kolac skakala Kao mečka na vašaru letnjem.
Ko Srbina gonio po svetu Usta mu se za vrat okrenula Obrnuo noge naopačke Snaga mu se u dobu prelila Do pasa ga živina kljucala A od pasa guba razjedala. S ježevima zime zimovao Oštre bodlje kapke mu grebale Tuđe oči zemljom ga vodile Drven-noge u prošnju nosile Na glavi mu stajalo kamenje Oko vrata belutak nosio I u bunar kosmički se vrgo. Od kamenja koljivo kuvao U rešetu vodu zahvatao Pseće meso u pomami jeo A na glavi mravinjak nosio.
Ko glasao za propast Soraba Izabranog Božijeg naroda I sve no što Srbina vređa Anatema sustigla ga kleta Bez očiju u vatru padali Sve im živo vatrom izgorelo Što ne mogla vatra učiniti To im mutna voda preplavila Moravom se morom prepokrili Od kuće im ostali ugarci Na krovu im zagraktao gavran Svi im mrtvi u dvorištu stali – ako oganj na Srblje izruče!
Ameriko, Broz te usrećio! Nek i tebe krvav ropac snađe Što granice Brozove priznaješ: Karolina postala država Indijanski Manito vaskrso To božanstvo staro iskočilo Na Potomku hramove sazido Na toj reci Vašington propano. Na Jugu te spopalo besnilo Te crnački gnevi umorili.
Moja kletva ne imala kraja Sve dok oprost od Boga dobio.
4. aprila 1992-4. aprila 1999.
Slušao sam to gudanje i nabrajanje sve se tješeći da će skoro završiti. A on je kleo i kleo, beskrajno dugo. Kad je završio konačno i kad je kasetofon škljocnuo označivši kraj kasete, ja sam Boga molio da ne okrene kasetu na drugu stranu, međutim stara slikarka me donekle utješila rekavši da je to sve. A onda, kad sam se pohvalno izrazio o Milićevom uratku, ona me ponovo šokira i reče da i ona sama piše “pesme” po uzoru na Milića i da bi je jako veselilo da joj iznesem svoje mišljenje o tom njenom novootkrivenom talentu. Ne mogu se sad tačno sjetiti šta mi je recitovala, ali sam na internetu našao neke njene pjesme, pa ću jednu na kraju ove priče i predstaviti. Uglavnom je to recitovanje trajalo do duboko u noć, tj. dok nismo onu bocu vina ispraznili. A onda kao da je anđeo iz nje progovorio, reče da me dosta gnjavila i da mi se na očima vidi da sam umoran. Kurtoazno sam se zahvalio na lijepoj večeri, da bih rado volio čuti još koju pjesmu, ali kao što je ona već primijetila, oči mi se same sklapaju. “Zapamtit ćemo gde smo stali. Sutra je novi dan”, završi slikarka za to večer.
Spavao sam u ateljeu na stilskom trosjedu, okružen slikama golih ženskih tijela. Probudio sam se dosta kasno. Pokušao sam povezati sve detalje iz prethodnog dana, ali, brate, ko će se svega toga prisjetiti. Kakav je to samo bio dan. Sa nekim nemirom u duši sam očekivao sljedeće događaje. Slikarka nije zaboravila šta je sinoć obećala i dok smo još pili kafu me upita znam li ja tačno gdje mi je pansion, jer ćemo ići njenim kolima. Rekoh joj ulicu, zatim pokazah tačno na karti gdje je pansion. Ona je dobro vozila za svoje godine i dobro se snalazila u toj rimskoj vrevi. U pansionu sam na brzinu spremio svoje stvari, dok je slikarka plaćala gazdi račun, spavanje za jednu noć. Gazda joj se ispovijedio, što mi je ona kasnije isprčala, te joj povjerio da je već slutio da ja nemam para da mu platim boravak i već se bio zabrinuo. Kad smo došli u njen stan, iskreno mi je rekla da ona više nema para. Utješio sam je da ću joj sve platiti kad dobijem novac od kumašina. Zatim mi je rekla da sam se jako svidio njenoj stanodavki, gazdarici, kako se to kod nas kaže i da nas je ona pozvala danas na ručak u njen stan. Pitala je koje je moje omiljeno italijansko jelo i ja sam izrazio želju da jedem špagete carbonara. Inače sam priznao slikarki da je italijanska kuhinja moja omiljena, te da bih ja pizzu mogao svaki dan jesti. Naravno da mi je slikarka odmah proturiječila rekavši da bolje kuhinje od balkanske nema, da su joj sve te tjestenine na vrh glave i da jedva čeka da negdje u Srbiji pojede prave punjene paprike, mućkalicu ili sarmu, a tek kako se poželjela pravog podvarka, ne treba ni da mi govori. Slušao sam je sa razumijevanjem, jer tolike godine provesti u Italiji, vjerovatno je stvar zasićenja. A tu je još ta naša prokleta slavenska nostalgija. Možda sam joj onda povlađivao iz puke kurtoazije, dok danas, dok proživljavam istu sudbinu kao i ona, puno preko dvije decenije boravka, samom u tuđini, identično mislim kao ona nekad. Eh sad, kod nas komplikovanih Balkanaca ništa nije jednostavno. Čitavu mladost težimo da odemo iz one naše zabiti, negdje na zapad, gdje se nećemo više patiti i proživljavati jedva od prvog do prvog. Kad si to već ostvario i kad si se , ko biva snašao u tuđem svijetu, sve više čezneš za zavičajem, za svim onim sitnicama koje su ti nekad tako išle na živce. Kad si bio sit i pasulja i sirnica svaki ubogi dan. Pa one brze hrane i ćevapa. I svaki put istih roštilja. A kad si onda tamo na zapadu i kad se svega zasitiš, onda budan sanjaš sirnicu koju je samo tvoja majka znala napraviti i tako dok o tome razmišljaš nekontrolisano se počneš gušiti u suzama i počneš budan sanjati o svom zavičaju. I kad konačno i dođeš u zavičaj i kad se malo obikneš, tek onda sebi daš za pravo da si napravio pravi korak što si otišao iz te vukojebine. Eto to je to naše prokletstvo. Svakome, ko je dugo izvan zavičaja, isto. Nigdje ti više nije dobro, na duge staze.
Elem, Italijanka je napravila posebno za mene špagete, a za njih dvije lazanje. Potom smo prešli na neko super vino iz Toscane i završili sa tiramisuom i espressom. Bio sam prepun hvale za gostoprimstvo, hvalio gazdaricu na sva usta, tepao joj i podilazio govoreći da izgleda puno, puno mlađe za svoje godine, te da sam mogao samo zamisliti kako je izluđivala muškarce dok je bila u najboljim godinama. Ana, tj. gazdarica je bila donekle zbunjena mojim riječima, a onda me slikarka vrati u stvarnost i reče: “Je l’ se ti to njoj ko udvaraš. Odmah da te ohladim. Nju muškarci ne zanimaju.” Šta je ovo ljudi moji, pomislih. Fali još samo neka pederčina da me naguzi. U šta sam ovo upao. Kumašine, kumašine, glavu ću ti odvrnuti, kad te vidim.
Pederčinu sam sreo sljedeći dan. Ne baš pravog, onog koga samo muškarci interesuju, nego pederčinu po karakteru. Bio je, naime, oženjen i djecu imao. Slikarka mi je onako diskretno rekla da je zvala te svoje “Jugoslovene” i da će neki doći sutra kod nje na kafu. Međutim, došao je samo jedan. Zvao se Ivan i bio je iz Zagreba. Nekog tako arogantnog u životu nisam vidio. Čim smo se upoznali, počeo me mjeriti od glave do pete sa nekim nepovjerenjem. Pošto me u stilu inspektora u nekih pet minuta sve propitao i ko sam i šta sam, uze slikarku pod ruku, izvini se meni i izađoše iz kuhinje gdje smo pili kafu. Bilo mi je dosta neugodno, čuo sam neku žučnu raspravu, ali mi opet pristojnost nije dozvoljavala da prisluškujem o čemu su pričali. Uđoše ponovo i on joj reče: “ Eto pitaj ga ti, mada poznavajući takve tipove sumnjam da će pristati”. Zatim mi se slikarka obrati: “Ja sam ti pričala o tome da mi imamo udruženje Jugoslovena, tj. svih onih koji se bez obzira na ova dešavanja tako osjećaju. Veoma smo dobro organizovani. Manje više smo svi sa dužim boravkom u Italiji. Ima nas iz svih dijelova bivše Jugoslavije. Eto jedino nemamo nijednog muslimana iz Bosne. Bosanskih Srba imamo, ali muslimana nijednog. Imamo dobru vezu i sa italijanskom vladom i trenutno pregovaramo da italijanska vlada jednostrano ukine ekonomski embargo Srbiji koji joj je nametnula EU i Amerika. I po svemu sudeći ćemo uspjeti u tome. Evo Ivan ima prijatelje i u RAI (Italijanska radio televizija), pa misli da bi ti mogao također nešto pomoći po tom pitanju”. Rekoh zbunjeno da mi nije jasno kako ja to mogu pomoći?! Onda preuze riječ Ivan i reče: “Pa ništa posebno. Samo da kažeš da su Srbiji nametnute nepravedne sankcije. Da izmisliš, hajd recimo priču, da upravo dolaziš iz Bosne i da se tamo bore ekstremisti iz arapskih zemalja na strani Alije Izetbegovića, kao i sve sami plaćenici iz Sandžaka. O nekim stvarima ne treba ni da izmišljaš, jer se oni stvarno tamo bore. Da im je cilj islamska republika i da muslimani, oni pravi Bosanci, ne podržavaju Aliju. Eto samo to u par rečenica da kažeš.” Odmah sam ga prekinuo i rekao da mene politika ne zanima, da ni za kakvu televiziju neću davati izjave, jer je pola moje rodbine, koliko ja znam, u istoj toj, kako je oni zovu, mudžahedinskoj Alijinoj vojsci. Vjerujem da bi mom ocu, a i majci srce puklo, da me vide na televiziji i da govorim laži protiv svog naroda, pa čak i o tome kako sam bio u Bosni, a nisam. Slikarka je bila vidno razočarana, dok joj je Ivan bjesno šištao, gotovo na uho: “Rekoh ti da on nije za našu stvar. Odmah sam ja njega pročitao”. Nezadovoljna, slikarka ode negdje svojim poslom i ja ostah nasamo sa Ivanom. Ispričah mu moje iskustvo od prije desetak dana, te da sam došao brodom iz Hrvatske. Upitah ga zna li on uopšte šta se tamo dešava. On grubo odbrusi da on to bolje zna od mene. Da je Franjo Tuđman izdajnik koji je bio dobar drug sa njegovim ocem. Njegov otac je kao i Tuđman bio general JNA, nosilac partizanske spomenice. Njegov otac je do kraja svog života, isto kao i on sam, bio predan ideji jugoslovenstva. Ne mogu Hrvati praviti sebi državu na temeljima NDH-a i ustaštva. Toliko je Hrvata izginulo za tu Jugoslaviju koju sada rastura šaka generala izdajnika, udruženih sa bjelosvjetskom ustaškom emigracijom. “Eto ministar odbrane mu Gojko Šušak, hercegovački ustaša koji je cijeli svoj život proveo u emigraciji. Šta misliš, kako oni krajiški Srbi mogu mirno gledati da im se opet sprema pokolj i da ih opet kolju isti ljudi? Eto i ja kao Hrvat ne mislim da im Srbi trebaju popustiti”, završi Ivan. Ja mu onda rekoh, na šta se on zgrozi, da ti krajinski Srbi danonoćno granatiraju Zadar, Šibenik i sve one gradove do kojih njihova artiljerija može dobaciti. “Puke izmišljotine”, zareža on “oni se samo brane, nikoga oni ne napadaju”. Rekoh mu da sam ja sa broda za Ankonu, prije samo jedne sedmice i vidio granate kako padaju, a i čuo potmulu grmljavinu koja je dolazila iz pravca Šibenika. “Ti baš uporno lažeš”, sa te daljine nisi mogao ništa vidjeti. Nemoj da te neko čuje sa strane kad odvaljuješ takve gluposti. Takvi što pričaju te laži su najveći krivci za ovo što nam se svima dogodilo. Od takvih kao ti je sve tako i počelo”, nije popuštao Ivan. Meni se podiže krvni pritisak i rekoh mu, istim tonom: “Pa, čovječe, reci mi da je i Vukovar izmišljen i da su radi stranaca iscenirali ko fol granatiranje Dubrovnika, paleći stare gume i bacajući topovski udar i petarde”, rekoh mu zajedljivo. “Ma vidim ja da se s tobom o tome ne može razgovarati. Imaš svoje mišljenje, ali je ono pogrešno. Tebi uopće nije jasno ko je sve to zakuhao. Isti oni koji su i u prošlom ratu. Njemačka i Vatikan su na njihovoj strani, a na našoj cijeli miroljubivi svjet. Nego kad već o tome ne možemo razgovarati, reci ti meni kakvi su tvoji planovi. Ostaješ li u Italiji ili ćeš negdje dalje?” upita Ivan. Rekoh mu da mislim za Njemačku. “Ma da mi nisi ni rekao, znao bih”, ponovo će on. “I od tamo ćeš da pljuješ, po svemu jugoslovenskom, jelda?” Nisam imao volje da se dalje raspravljam sa takvim tipovima. Ne zato što, po mom mišljenju, nije bio u pravu, nego je bio toliko arogantan, umišljen, nadrkani tip, da ih, njemu sličnih, gotovo nikad više u životu nisam sreo. Upitah ga, da pređem sa teme, kako je on došao u Italiju. Reče mi da je desetak godina prije rata završio arhitekturu na zagrebačkom sveučilištu i da je nastavio sa postdiplomskim studijima ovdje u Rimu. Završio postdiplomski i ovdje se zaposlio. Žena mu je doktorica, rođena Zagrepčanka, i ona ovdje radi. U tom dođe i slikarka i ja prebacih temu totalno na drugu stranu. Počeh priču o Rimu, kako mi se sviđa sve u njemu. Onako usput upitah Ivana da mi, ako šta zna, ispriča o porodici Barberini. E tu, po pitanju arhitekture, Ivan je bio pravi sugovornik. Objasnio mi je kakav je to barbarski poduhvat bio da se Coloseum koristi kao kamenolom, tj. kao izvor za građevinski materijaj za gradnju palače Barberini. Nastavili smo tako u prijateljskom tonu ćaskati čitavo to nedeljno popodne. Negdje predvečer je došla i kumašinova prijateljica, koja se eto baš danas vratila sa snimanja iz Šri Lanke. Bila je zgodna plavuša, preplanula od sunca. Gledala me radoznalo u početku, a onda smo se uz čašu vina to večer brzo sprijateljili. Kad je slikarka otišla kod gazdarice, na kafu i razgovor, Slavica i ja smo ostali sami. Odmah me pitala, kako mi je bilo i je l’ me baba udavila politikom. Ja sam se samo smijao i odmahivao glavom, ali je ona sve prokužila. “Jesu li bili oni njeni ovde”, upita, “ma bre, sve same budaletine. Samo im rat u glavi i nemaju pametnijeg posla. Na vrh su mi glave i samo čekam da nađem kakav bolji stan i da zbrišem odavde. Ma sve ludo, veruj mi. Mogu da žive ko lordovi, a oni bistre i mute politiku 24 sata na dan. Je l’ bio i onaj ludi Ivan. Žena mu, bre, prava gospođa, a on ludak. Mogu samo misliti kako si izlazio na kraj sa njima. Ma nisi imao nikakve šanse. Sve oni znaju. Ko da su predsednici država.Ja ne mogu pet minuta sa njima da sedim, veruj mi.”
Ostali smo još satak tako da ćaskamo. Ja sam joj pričao o mojim planovima, a ona je bila oduševljena. Ispričao sam joj o paklu iz kog sam izašao. Slušala me pažljivo i potpuno saosjećala sa mnom. U tom je došla i slikarka i Slavica se ljubazno izvinila i rekla da je umorna od puta i da je vrijeme da se uhvati kreveta. Ostah sa slikarkom još neko vrijeme. Nismo više pričali o politici. Znali smo oboje da se ubrzo rastajemo i da se vjerovatno više nikad u životu nećemo vidjeti, pa smo u tom tonu i razgovarali.
Nadao sam se da će pare stići sutra, jer su već bile na putu, a ponedjeljak je bio radni dan. Sutradan smo otišli u banku i slikarka je zaista podigla novac. Po njihovom zakonu su nam isplatili lire, iako je kumašin poslao njemačke marke. Prije nego što ćemo se vratiti kući, zamolih slikarku da svratimo u neki šoping centar. Tu sam joj nakupovao namirnica, među njima i kafe i vina da smo to jedva unijeli u kuću. Vratio sam joj pare što je platila za moj pansion i zamolio sam je da uzme sto maraka (u lirama), što me eto smjestila i pomogla ova tri dana. Međutim, nije htjela ni da čuje. Otišli smo do putničke agencije i ja sam kupio avionsku kartu do Tunisa. Slikarka me sa mojim stvarima odvezla do terminala za aerodrom Fiumicino. Srdačno smo se rastali. Pozvala me, da dođem kad god mognem i da pozdravim kumašin, kad ga vidim. Vozeći se udobnim autobusom na putu za aerodrom sam po ko zna koji put u zadnje vrijeme listao događaje u mojoj glavi. Čovječe, neko to ne doživi za čitav život što ja preživljavam zadnja dva mjeseca. Tako se završila i moja italijanska epizoda. Stigavši u Tunis još za radnog vremena sam odmah sa aerodroma otišao u City bank. Odmah pozvao šefa banke i sve mu ispričao. O lažima koje su mi njegovi činovnici ispričali i da odmah želim svoj novac. Pozvao je službenicu i za deset minuta su mi sav novac isplatili. Pozvao sam taksi iz banke i rekao taksisti da me vozi u neki pristojan, ali ne i preskup hotel. On se odlučio za Golf Royal hotel. Hotel mi se svidio. Bilo je i alkohola u njemu. Bio je samo par uličica udaljen od hotela Afrika. Sutradan sam otišao do hotela Afrike u nadi da ću tamo sresti Mostarija. Jedan konobar me je poznao i rekao da je Mostari jutros bio na kafi i da će mu prenijeti da me vidio. Rekoh mu da mu prenese da sam u hotelu Golf Royal. I zaista me je poslije par sati Mostari pronašao. Veoma se obradovao ponovnom susretu. Ispričao sam mu u detalje moje putovanje. On siromah samo glavom vrtio. Rekoh mu da mi treba njegova pomoć, kao i prošli put, gore u njemačkoj ambasadi. Da ne čekam u onoj masi. Dogovorili smo se za sutra. Opet je proradila novčanica od deset dolara i već sam bio na šalteru kod gospođe koja me odmah prepoznala i po mom nekom osjećaju se istinski obradovala što me vidi. Dao sam joj novi broj telefona i novu adresu, ako bude bilo šta novo da me zovne, pošto mi je već objasnila da do danas nema nikakvih vijesti o mojoj vizi. Obećala je da će učiniti sve što je u njenoj moći. Rijetko sam poslije u životu sreo tako ljubaznu osobu. Nije prošlo ni dva dana od tog događaja, kad mi telefon u sobi hotela zazvoni. Bilo je oko deset ujutro i ja sam još bio bunovan. Nepoznat ženski glas me je na engleskom pitao jesam li ja taj i taj. Kad sam potvrdio da jesam, reče mi da mi je odobrena viza za Njemačku. Da je ona konzul u Tunisu i potom me upita imam li pasoš sa sobom. Kad sam potvrdio da imam, reče mi da ne moram dolaziti u ambasadu, te da će ona za dva sata biti u mom hotelu da popijemo piće i da će mi ona donijeti vizu koju će zalijepiti u moj pasoš. Nisam mogao vjerovati da je to istina. Za svaki slučaj se uštinuh za obraz da vidim da sam budan. Tačno u dvanaest je Veronika, tako se naime zvala konzulica Njemačke u Tunisu, kako je obećala, bila u hotelu. Bila je mlada i lijepa plavokosa žena, gotovo u nepristojno kratkoj suknji za ovo podneblje. Sjedili smo u baru hotela, a ona je čak i vino naručila. Ugodno smo ćaskali. Kaže, raduje se što mi može zalijepiti vizu u pasoš i nekome pomoći da se konačno dočepa njene domovine. Viza je turistička i važi tri mjeseca, ali se ja kao izbjeglica mogu tamo prijaviti i dobiti humanitarnu vizu koja je uslovno neograničena, ali je stalno moram produžavati. Veronika je bila iz sjeverne Njemačke, mislim iz Bremena. Ispričao sam joj kratko priču o sebi i rekao da mislim kad dođem u Njemačku početi novi život. Baš smo se srdačno rastali. Sa Mostarijem sam se našao oko četiri popodne u hotelu Afrika. Rekoh mu da sutra putujem za Njemačku i da sam konačno dobio vizu. Odveo me do turističke agencije i ja sam kupio avionsku kartu. Zbog toga što sam imao turističku vizu, morao sam kupiti povratnu kartu. Karta me koštala basnoslovnih hiljadu dolara, ali meni je bilo bitno da se što prije dočepam Njemačke. Mostari mi je objasnio da ukoliko ne iskoristim kartu u drugom pravcu da je moguće da mi vrate dio novca. Obećao sam mu poslati kartu čim dodjem u Njemačku i neka on proba dobiti povrat novca. Mostari me sutradan ispratio na aerodrom Kartago. Pozdravili smo se kao najrođeniji. Znao sam da se više nikad nećemo vidjeti i da je to naš posljednji susret. Tako je i bilo. Udobno namješten sam sjedio u avionu za Njemačku i maštao o svom novom početku.
P. S. Nisu svi događaji u ovoj priči istiniti, mada se mnogo toga dogodilo, onako kako je opisano. Imena likova iz priče su gotovo sva promijenjena. Da ne bih čitateljima ostao dužan, predstavljam i neke zapise Milene Čubraković.
TREŠNJA
Traduzione della poesia “Il ciliegio”, di Orsola Mazzola
Nema vise stare trešnje, davnašnjeg drveta mojih želja što me svake godine, u proleće svojim belim cvetovima, podsećalo iz ugla bašte da sam uprkos svemu žena.
Sada je mrtva stara trešnja što je svake godine cvetala u mom srcu cvetovima belim kao sneg u proleće i puna crvenih plodova kad krene leto, darežljivo pružajući sveži hlad u vreme letnjeg odmora, a potom bude ogolelo, usamljeno, hladno drvo u dugim zimskim mesecima moga života.
Ali ipak uvek u svakom trenutku, znala sam da je moja trešnja tamo, čvrsto usidrena svojim korenjem u zemlju po kojoj sam hodala… Skoro sam je mogla dotaći rukama sa prozora kuhinje, znajući da ce svake godine u proleće procvetati belim i crvenim.
Htela bih to reći bilo kome, ali ko može da čuje uzdisaj cveta i jecaj panja, ko može da vidi suze kiše i besnilo vetra, kada je svet ogluveo od motora bombardera?
Kome mogu reci da plačem jer je mrtvo drvo mojih želja dok su svačije oči ispunjene strahotama rata koje se jos uvek ne tiču naše kože, ali ih svake večeri gledamo na ekranima virtualne realnosti?
Kako da plačem za mojom trešnjom dok Beograd gori a “Zastava” leži sravnjena sa zemljom? Kako se može jos voleti, nadati, snevati dok narod gine, žene pate, a naši vojnici pritiskaju dugmad smrti?
Pa ipak, suze se brzo kotrljaju i ne mogu više da ih zaustavim, ne želeći da se u meni taj izvor suza jednom sasuši…
Dok Beograd gori a “Zastava” leži sravnjena sa zemljom ja ću plakati za Srbima, plakaću za Albancima, plakaću za sobom i za mojom trešnjom.
Aprila 1999.
Dvadesetšestog februara 2004. godine, u ranim jutarnjim satima u Rimu, nakon kratke bolesti, u 79. godini života umrla je Milena Čubraković. Rođena 40.11.1924. godine, slikarka historijske avangarde i pionir animiranog filma, te rodoljubni pjesnik. Sahranjena je u rodnom mjestu Breznici u Srbiji.
U Februaru 1993 sam konačno dotakao tlo Njemačke, tačnije avion Tunisair-a je dotakao njemačko tlo i to na frankfurtskom aerodromu, a ja bio nekako grozničavo uzbudjen. Dakle, to je ta Njemačka, razmišljao sam, dok je avion tražio dok, da se prikači. Sam aerodrom je bio čudo nad čudima, prateći znak, bagage, sam išao i išao, čini mi se kilometrima, dok nisam gotovo sa noga pao. Nije ni čudo da je medju najvećim na svijetu. Kad sam konačno došao u salu gdje se uzimao prtljag, medju desetinama traka što su izbacivale prtljagu, trebao sam naći pravu. Ako ja medju svim tim pronadjem moju torbu, svjetski sam šampion. To sam na kraju i uspio i dok sam sa olakšanjem išao prema pravcu Exit, dvojica u zelenim uniformama me skrenuše u malu prostoriju prije samog izlaza. Ljubazno na engleskom me upitaše imam li šta prijaviti i kad sam odlučno rekao da nemam, zamoliše me da otvorim moju torbu. Osim mojih stvari tj gardarobe u aerodromu Tunisu sam kupio dvije šteke marlbora i dvije flaše Johnny Walkera. „Morate da platite kaznu“, reče carinik, sada ne više tako ljubazno. „Napravili ste carinski prekršaj. U Njemačku je dozvoljeno unijeti samo jednu šteku cigara i jednu flašu alkoholnog pića. Izvolite priznanicu i platite na blagajnu iznos.“. Imao sam samo dolare a moralo se platiti u njemačkim markama. Jedva nekako nadjoh mjenjačnicu zamjenih pare i platih kaznu.Kazna je bila tolika da sam za te pare mogao kupiti dvostruko više i pića i cigareta u Tunisu. Znači to je ta dobrodošlica. Welcome in Germany.
Napolju su me nestrpljivo čekali Goran i Otto. Poslije silnih poljubaca i suza radosnica što se ponovo vidimo, požurismo prema autu. Hajde samo da se maknemo sa ovog prokletog aerodroma, pomislih. To prvo iskustvo sa njemačkim carinicima nisam nikad zaboravio. Posle sam zaista puno putovao avionom i ako sam ikako mogao frankfurtski aerodrom zaobići, zaobilazio sam ga . A ako pak sam morao preko Frankfurta ići, uvjek sam osjećao neku nelagodu, a pomalo i gadjenje prema tom aerodromu i to upravo zbog tog prvog susreta sa njim. Džaba mu sva ta grandioznost i sto hiljada ljudi zaposlenih na njemu.
Sjedosmo u auto i rekoše mi da se trebamo voziti oko sto kilometara autoputem do grada smješnog i dugačkog naziva Tauberbischopsheim. Gorana sam znao pa skoro sto godina. Bili smo, što kažu, predratni drugovi. On iz Beograda ja sa Pala. Upoznao sam ga davne 1979 godine, kad sam došao u okolinu Beograda (Sremčicu) da služim vojsku. I od tada smo se posjećivali gotovo svake godine. Družili se tako i postali besmrtni prijatelji. Onda je došao taj prokleti rat koji je mene zatekao u Libiji a njega u Beogradu. Kad je prvi poziv za mobilizaciju dobio, spakovao se i preko Makedonije došao kod prijatelja Nijemca, koji se u početku starao o njemu, dok Goran nije stao na svoje noge. Nijemac je imao svoj kafić, tako da je Goran u početku radio kod njega kao konobar. Tu je još uvjek radio u vrijeme kad sam došao u Njemačku. Sa Goranom je po mene došao na aerodrom već pomenuti Otto. Bio je istočni Nijemac iz grada Jene, plavokos, pitomog lica i gotovo dječačkog izgleda, pa i ponašanja, ponekad. Sam je sebe prozvao Otto, mada mu je pravo ime bilo Frank. Inače je radio na Baušteli, bio tesar ili tako nešto. Prema svemu vidjenom primjetio sam da je dosta odan Goranu. Možda su čak i bili prijatelji, uprkos tome da je Otto bio dosta mladji od Gorana.
Čim smo ušli u auto, (bio je neki pasat u veoma dobrom stanju i velike snage), ja sam otvorio flašu Johnny Wolkera. Počeli smo junački da potežemo i flaša je brzo počela da se prazni ali i alkohol da čini svoje. Nizala su se prisjećanja na prošla, stara dobra vremena, smjeh pomješan suzama, razdraganost zbog susreta, želja da što prije stignemo, pa da se onako dobro, dobro ispričamo. A i imali smo o čemu. Prokleti rat nam je gotovo razorio predjašnji život, ali eto, bili smo živi, zdravi, još relativno mladi, a pravi život, na zapadu, o čemu smo godinama sanjali je, eto bio tek pred nama. Dobili smo šansu, mnogi na žalost nisu bili te sreće, zaključismo. Treba je iskoristiti. Goran je već dobro govorio njemački(kad li ga prije nauči, jedva da je šest mjeseci u Njemačkoj, mislio sam ljubomorno). Ja sam sam govorio tek toliko što sam naučio iz onih naših partizanskih filmova. Dakle, gotovo ni beknuti. Otto nije znao engleski, tako da smo ja i on komunicirali samo osmjehom i željom da se razumijemo i onoliko koliko je Goran bio spreman da nam prevodi. Ali smo se svidjeli jedan drugom, na prvu loptu što kažu. I kako moj njemački bude napredovao, tako smo se sve više upoznavali. Ali to je trajalo. U medjuvremenu smo postali prijatelji a da se nismo ni razumjeli. Gotovo groteskno, pa i nepojmiljivo, a izgledalo je naoko kao da se čitav život znamo.
Kad smo konačno stigli u Tauberbischopsheim , flaša viskija je bila prazna a mi podobro pijani. Smjestio sam se kod Gorana. Stan je bio unajmljen od, već pomenutog njegovog gazde tj Nijemca koji ga je doveo u Njemačku i kod koga je radio u kafiću. Nijemac je živio kod svoje djevojke, dajući nam tako svoj stan dok se mi ne snadjemo. Uzgrad rečeno Nijemaca se zvao Wulfi (vuk), što je skraćenica od njegovog punog imena Wolfgang i od početka do kraja našeg druženja je uvjek bio prijateljski nastrojen prema meni.
Raspremio sam stvari. Utom će doći i Wulfi sa djevojkom da se upoznaju sa mnom jer im je Goran mnogo pričao o meni. Usput mi je Goran objasnio da je večeras Fašing u tom mjestu, tj karnevalsko slavlje. Slavlje će biti u gradskoj hali koja je svečano preuredjena za tu priliku. Bili smo pozvani i naravno da ćemo doći, rekao im je Goran. Samo da se malo osvježimo i presvučemo. Ljudi su za tu priliku stavljali maske, a Goranu nije ni na kraj pameti bilo da se prikloni tim njihovim glupostima, kako je on to ocjenio.
Bili smo dobro pod gasom i ja i Goran, a jadni Otto nije podnosio žestoko piće, pa je došavši u naš stan odmah zaspao u Goranovoj sobi. I dok smo se mi spremali za Fašing on je u par navrata ustajao da povraća. Prolazio je pored nas tupog pogleda u žurbi tražeći WC , nas nije ni primjećivao , vjerovatno ni sam svjestan šta mu se desilo. „Nijemci, vidiš, pičke od ljudi, samo liznu li šta žestoko, odmah se izgube, jebala ih piva, da ih jebla“, podsmješljivo će Goran. „Jebi ga Gorane, nismo svi na rakiji odrasli“, rekoh ja sažaljivo. Nije mi baš bilo svejedno, što se Otto već na prvom našem susretu tako ubio.
„Pazi sad da ti kažem, večeras će na taj jebeni fašing doći sve što je pičato u ovom mjestu. Gledaj da mazneš kakvu pristojnu Švabicu. Treba ti žensko ovdje u ovim vremenima. Znaš i sam kakvi su nam labavi papiri. Ti na humanitarnoj vizi, ja kao tražilac azila. Neće nas Švabe dugo ovake trpiti. Kad se žensko tu umješa, još kad je njihova, tu sve ide ko podmazano. Iz iskustva ti govorim, pamet u glavu. Najbolje još da je oženiš, onda te mogu samo za jaja povući,“objasni mi na brzinu Goran trenutnu situaciju, dok smo žurno koračali prema gradskoj hali.
Gradska hala je bila prepuna. Na bini si svirali neke njihove poskočice, prigodne za tu priliku, likovi svi obučeni kao klovnovi. Preglasna muzika, nije dozvoljavala ni da se razgovara,. Goran me povede stepenište u nešto što je ličilo na sportsku dvoranu. Tu je svirala lagana muzika, sa ozvučenja. Ne tako glasna i moglo se razgovarati. Neki parovi su i plesali uz tu muziku. U sredini je bio šank, ali je u ponudi bilo samo vino i pivo. E sad ti od ta dva zla odaberi pravo. Na viski nije ležalo ni jedno ni drugo. Goran se odluči za crno vino, sa kolom(korea, kako su to Nijemci zvali), a ja se prihvatih piva. Pivo je po mom ukusu bilo kiselo gorko, kao da je prokislo. „Šta je, ne valja ti njemačko pivo“, reče Goran pomalo podrugljivo, „ pa Nemci su ti bre pivo izmislili. Tek sad vidiš kakav smo mi slatki bućkuriš od piva pili kod nas. Pivo mora odstajati, da dobije tu gorčinu, a kod nas pivo puno slada bilo, pa se lakše pilo, al zato sutradan mamurluk, da jebeš mater svoju“. „Ma ja ću svakako sutra biti mamuran“, izustih ja, „kad se to pivo još pomješa sa viskijem. Biću gori od Otta“.
Pored nas su prolazile ženske sve maskirane, neke kao vještice, te policajke, dobre vile, neke ko časne sestre, neke ko bolničarke, a sve u minićima. „ Gorane, kako da odvojim žensku, kad ne znam ni kako izgleda u prirodi. Zamisli da zaspim pored neke, a sutra kad se probudim, a ono neka rugoba pored mene. Možeš zamisliti moj jutarnji vrisak, kad bi mi se to desilo. Nego kako im ne bude zima kad ovakve izadju na ovu zimu napolju. Pa februar je mjesec“ , nasmijah se ja. „Ne znam kako im nije zima, valjda su sve sa autom stigle, pa ne moraju pješačiti. A za to , kako izgledaju u prirodi se ne brini,. Ne mogu rugobe nositi minjake, a osim toga poneku i poznajem i pored maske. Nisu to loše ribe. Nego vidi kako bulje u nas, još kad malo popiju, počeće nas same napadati, znam ja Švabice“. reče Goran samouvjereno. „Pa jebi ga, bulje u nas, jer mi jedini nismo maskirani, ne vidim drugi razlog“, rekoh. „Nisi u pravu, vidjećeš. Vole one svježe meso. Site su ovih svojih pivopija“, opet će Goran.
Samo što smo uzeli piće i sklonili se od šanka i prislonili se uza zid, kad dvije domine uglas povikaše, „Jugo“, kad su spazile Gorana. Obučene u crnu kožu, kratke kožne, one vruće pantolonice, dok su ispod raskopčane kožne jakne, imale crne majice širokog dekoltea. Imale su ispod kratkih pantolona crne mrežaste čarape. Preko njih su imale crne kožne čizme do koljena. Na glavi opet crne, američke policijske kape. U rukama su obje nosile bič. Ma ko da su izašle iz nekog sado-mazo filma. Na licu nisu imali nikakve šminke i bile su prelijepe. Prijateljski su se osmjehivale na nas. Goran nas upozna. „Ovo su Agata i Suzane. Obje moje dobre prijateljice“, reče mi Goran. Njima je na njemački objasnio nešto kao da sam mu gotovo više od brata i da im je on već pričao o meni. Obje su me poslije rukovanja i upoznavanja znatiželjno i gotovo ispitivački, pa i dosta upadno gledale. Pogotovo ova Suzane. Otprilike su bile iste visine dugih nogu i zanosnih oblina. Izrezani dekolte kod obje njih je besramno pokazivao dobro odnjegovane grudi. Nisam mogao odvojiti pogled od tih grudi, a kad sam osjetio njihovu nelagodu zbog mog zurenja, okrenuo sam glavu na drugu stranu. Na moju sreću, obje su znale engleski, tako da smo se dobro razumjeli. Agata je bila prirodna plavuša, dok je Suzane bila crnka. U momentu kad sam htio nešto upitati, Agata vješto zgrabi Gorana za ruku i odoše da plešu. Ostah sam sa Suzane. Rekoh da mi je danas prvi dan u Njemačkoj i da mi sve izgleda kao da sanjam. Rekoh da sam bio dvije godine u Libiji na radu, da dolazim iz Tunisa, da je rat u mojoj zemlji i da sam zato izabrao Njemačku za moj budući život. Da sam imao sreću da nisam tamo u ti govnima. Mnogi nemaju tu sreću i da se tamo svakodnevno gine. Gledala me sažaljivo jedno kratko vrijeme, a onda reče da se probam osloboditi crnih misli jer je predamnom novi početak. Da sam dobio šansu i da treba da je iskoristim. Dobro, da me je prekinula, pomislih u sebi, još bi se rasplakao pred njom. Nasmijah se sam sebi, na sve gluposti koje sam joj ispričao. Pa ne bare se koke na tu priču, bar ne Švabice. Ona primjeti moj osmjeh i upita što sam se nasmijao. Izmislih neki izgovor i onda se sjetih pravila broj jedan, kad se riba bari. Nikad o sebi pričati. Samo o njoj pričati i samo nju pustiti da priča. Na vrijeme sam zakočio, jer je prijetio potpuni dizaster. Počeh sa komplimentima. Pravi je kostim odabrala. Ništa nije skriveno, sva je njena raskošnost tu preda mnom. Poslije toliko godina nikad nisam više lijepih žena vidio na jednom mjestu, ali da su njih dvije, vjerujem, izazvale najviše požudnih pogleda svih muškaraca ovdje. Upitah zašto se obukla kao domina. Je li joj to potsvjesna želja da dominira muškarcima. Ma ne , kaže, nije joj ta namjera, ona već dominira nad svojim muškarcem, odnosno mužem. Znači tako, udata je. Upitah je da li joj je muž ovdje večeras. „Ma tu je, jašta, ni dva metra od nas. Ovaj sa crnim kaubojskim šeširom za šankom. Ovaj što je obučen kao robijaš, pored njega je Agatin muž. Upitah je, je li red da me upozna sa njima. Odrično odmahnu glavom. „ Oni su u svojoj priči o fudbalu, jebo ih fudbal, i ko zna koliko su piva do sad popili. Osim toga ni jedan ne govori engleski. Nemaš znači nikakve šanse da se sa njima ispričaš. Jedino ako i ti navijaš za Šalke“, pogleda me ispitivački. Rekoh da ne pratim fudbal već godinama, da nikad u životu nisam čuo za taj Šalke, da znam od njemačkih timova, Bajern i Borusiju, tako da sam loš sagovornik po tom pitanju. „Ma i ne ličiš mi na nekoga koga te budalaštine zanimaju, je l’ da sam u pravu. Veoma si zgodan muškarac i vidim ti vatru u očima. Odavno nisi bio sa ženom u krevetu. Gledala sam te ispod oka dok si zurio u moje grudi. Kako bi se ti rado njih dočepao“, unese mi se provokativno ali i zavodljivo u lice. „Haj‘mo plesati , eno i njih dvoje se ne razdvajaju“ , pokaza glavom na Gorana i Agatu. Prišli smo ovom dvoma i zaplesasmo. Ona me čvrsto privuče i reče. „Sad gledaj u grudi koliko hoćeš, imaš šta i vidjeti. Osim toga karnevali su dani ludosti. Sve ili gotovo sve je dozvoljeno, zato i postoje“. Polako smo se okretali u ritmu muzike. Oko nas se gurala masa parova tako da smo se htjeli , ne htjeli morali stisnuti jedno uz drugo. Naslonila mi je glavu na rame i osjetih joj vlažan jezik na mom vratu. Spazih Gorana pored mene kako mi namiguje i hrabri pogledom. Počeh i ja da je sve više stišćem uza se. Otplesasmo jedan ples kad nam pridje djevojka , maskirana kao časna sestra, šapnu njoj nešto na uho. U momentu se odvojila od mene i krenu prema šanku. Njen muž je pao sa barske stolice i onako trešten pijan zurio u ljude iznad njega, nesvjestan situacije, niti onoga što ga je snašlo. Pomogoše mu da stane na noge. Dvojica su ga uzeli ispod pazuha, Suzan ljutita ih je pratila. Otišla je za njima, a da se nije ni okrenula da se sa nekim pozdravi. Ostah tako sam, ispušio ga, što naši ljudi kažu. Doduše, ne svojom krivicom. Goran i Agata, kad me spaziše samog, prestadoše plesati i pridružiše se meni. Nismo ni pokušali komentarisati slučaj sa Suzaninim mužem. Agata je zažarenim pogledom punim ljubavi gledala u Gorana. Rumenog lica , suženih zjenica, nije skidala pogled sa njega. Ni dva metra od njih sad sam, bez druga, sagovornika je čumio njen muž. Nije ga nijednom pogledala, a kamo li šta sa njim progovorila. Nisam htio da im kvarim idilu i zamolih Gorana da mi da ključ od stana. „ I umoran sam i pijan, dug dan sam imao iza sebe, a eto pomalo sam i razočaran ovim zadnjim razvojem dogadjaja. Vidio si i sam, riba pobježe sa noža“, rekoh rezignirano. Pun razumjevanja Goran me potapša po ramenu i reče da nije kraj svijeta. „Biće još prilika koliko hoćeš, pa tek smo počeli. Brate, koliko mi je drago što si ovdje, ne možeš vjerovati“, reče toplo Goran i zagrli me. Reče mi da ostavim vrata otvorena i da istjeram Otta ako je još u njegovom krevetu. Agata me nježno poljubi u obraz i ja žurno krenuh prema stanu. Napolju je padao snijeg i nije bilo toliko hladno, kao kad smo dolazili. Kad sam ušao u stan Otto je već bio otišao. Bilo je oko 2 sata po ponoći.
Mislim da sam, čim sam poljubio krevet zaspao. Previše dogadjaja stvarno za jedan dan. Pa još jutros sam bio u Tunisu a evo večeras, hiljadama kilometara daleko. Ne znam koliko dugo sam spavao, ma učinilo mi se kao da je minuta prošla, kad kao kroza san čujem zvono na vratima. I ta zvonjava gotovo ne prestaje. Ustah nevoljno, nije valjda da sam nehatom zaključao ulazna vrata. Onako bunovan, otključah vrata. Pred vratima je stajao čovjek obučen u robijaško odjelo. Oh ne, za ime Boga, bio je to Agatin muž. On ništa ni ne reče nego me odgurnu sa vrata i već je uletio u Goranovu sobu. Čuh prvo vrisku, a zatim udarce. Vratih se u svoju sobu a udarci nikako ne prestaju. Ne čujem više ni vrisku samo udarce koji su pljuštali. Trajalo je to možda više minuta. Onako bunovan, prestrašen skupih hrabrost i izadjoh iz svoje sebe, ako treba i da ih razdvojim, jer te udarce ne mogu više da slušam. U tom momentu, iz sobe kao metak izleti Agatin muž i zalupi ulazna vrata za sobom da se cijela kuća zatresla. Udjoh u sobu . Na jednoj strani kreveta je Agata polu gola, razderanog svilenog kombinezona. Na drugoj strani je, umotan preko glave ćebetom, ležao Goran i stenjao. Upitah ga tiho je li u redu. On bolno procjedi kroz zube: „Bojim se da mi je polomio najmanje jedno rebro. Ne mogu da dišem koliko me boli“.
Odoh do friždera i u zamzivaču ne nadjoh leda, već komad smrznutog mesa, pa mu dadoh da ga stavi tamo gdje ga boli.
Agata je u medjuvremenu ustala i došla u moju sobu. Sjela je na ivicu mog kreveta i tiho jecala. Pored mog prozora je bila ulična svjetiljka pa sam i bez unutarnjeg svjetla mogao da je posmatram. Raščupane kose, razderanog kombinezona, jedna dojka joj je ispala, a ona nije imala ni snage ni volje da se oblači. Samo je tupo gledala u pod i poput malog psića cvilila. Srce mi se steglo od te scene i njenog pogleda. Pomislih da nije skrenula s uma, ali se vidjelo da je još uvijek bila u šoku. Upitah je, mogu li joj šta pomoći. Mogu li išta za nju uraditi. U trenutku je malo kao došla sebi pa me upita kako je on ušao u stan, a onda shvati da je pitanje suvišno pa reče: „Ne, ne, oprosti. Sve sam ja kriva. Samo ja i niko više“, reče očajno. Onda opet poče da jeca, dok joj se cijelo tjelo, a pogotovo ramena tresli u svom tom bolu. Upitah je, da li je boli negdje i je li je negdje povrijedio. Ona samo reče, da ne osjeća nikakvu tjelesnu bol, ali da je boli duša. Uh, brate, pomislih, da bar hoće svaniti, da se ova agonija već jednom završi. Kakva noć. Nisam ovo ničim zaslužio, pomislih.
Upitah, ponovo,najljubaznije što sam mogao Agatu, mogu li bilo šta za nju učiniti, ako ne, ja bih spavao. Ništa nije odgovorila, samo je i dalje tupo zurila u pod, čvrsto stežući glavu rukama. Poneki glasni jecaj. I tako cijelo vrijeme.
Još nije bilo svanulo, kad opet začuh zvono pred ulaznim vratima. Nisam više imao volje da ustajem. Nek otvara ko hoće i ako hoće. Medjutim, Agata me zamoli tihim glasom da vidim ko je, jer joj se učinilo da čuje dječije glasove. Kad stvarno, pred vratima su stajala njena djeca. Dječak od pet godina i djevojčica od osam godina. Šupak probudio djecu i doveo ih pred vrata a onda ih tu ostavio da zvone a on otišao. Pustim djecu unutra a oni onako plačni oboje sjedoše u njeno krilo. Sad je svo troje jecalo. Gospode, ima li kraja. Ustadoh da vidim kako je Goran. On nije spavao, previjao se od bolova. Ne znam više kako da mu pomognem. Samo je škrgutao zubima i ponavljao: „Jebaću mu majku, kunem se, jebaću mu majku“.
Vratih se u sobu. Agata me zamoli da joj donesem njenu odjeću. A šta je i imala od odjeće. Onaj kožni komplet domino dame koji je opisan na početku priče. Pogledah na sat, bilo je pola sedam ujutru. Svanjavalo je i snijeg je podobro napadao. Agata se polagano oblačila, praveći bolne grimase pri svakom pokretu. Djeca su se stiskala uz nju. Izašli su iz moje sobe. Zalupili su izlazna vrata za sobom. Vidio sam odozgo sa prozora kako ulaze u auto i kako konačno odlaze. Ostao sam sam u sobi i osjetih olakšanje. Već se gotovo razdanilo. Prolazili su prvi automobili, a negdje su se čuli i glasovi.
Kažu da su karnevalski dani, dani ludosti i da je sve dozvoljeno. Poslije svega vidjenog, meni se činilo da to nije tako. Lijepo je počeo moj novi život, da bolje ne može biti.
Iz Ria u Amazoniju
Negdje iza Bozića smo spontano odlučili da posjetimo Amazoniju. Presudila je moja romantična predstava o netaknutoj prirodi, prašumama jedinstvenim na cijeloj planeti, Indiosi i njihov način života, kao i sliv rijeke Amazon, gdje se nalazi najveća koncentracija slatke vode na planeti zemlji. Razmišljao sam da li bi bilo bolje da idemo autobusom, možda željeznicom, pa da se ono još bolje upozna Brazil iz prve ruke. Negdje sam na recepciji hotela gdje smo boravili, pitao recepcionarku, inače jedinu osobu u hotelu, koja je iole pričala engleski, kad imaju vozovi ili autobusi za Manaus, glavni grad Amazonije. Sirota recepcionarka je mislila da sam sišao sa uma. Čuj autobus ili voz za Amazoniju. Postade mi jasno da se tamo može doći najjednostavnije, zračnim putem.
Jedva smo pronašli gejt za Manaus, na aerodromu za domaće letove u Riu. A tamo red, gotovo stotinu metara dug. Možda smo imali sat vremena do polijetanja aviona i videći toliku masu ljudi pred nama, ja sam skeptično vrtio glavom. Koji je to samo kaos. Od toliko stotina ljudi koji su se gurali da predaju stvari na chek in šalteru samo smo nas dvoje imali normalne kofere. Svi ostali su gurali pred sobom vreće, te kartonske kutije ogromnih veličina. Imao sam osjećaj da su u tim ambalažama veš mašine, frižideri, šporeti. Gdje će to sve stati u avion. Na nesreću shvatismo da imaju samo dva šaltera, jedan za biznis a drugi za putnike ekonomske klase. Da ironija bude još veća, ta dva šaltera su bila za sve lokalne letove koji saobraćaju po Brazilu. Kompanija koja je prevozila putnike je bila regionalna i zvala se ili se još zove LAN. Stajali smo tako bespomoćni u redu nekih pola sata i ja vidim da od našeg putovanja neće biti ništa. Valjalo se opet vraćati za Rio, plaćati skupi taxi, ponovo bukirati hotel, ma strah me bilo i pomisliti šta nas sve čeka, ako se ne ukrcamo u avion. U svom tom očajanju, pade mi na pamet spasonosna ideja. Pošto sam ja bio uposlenik Lufthanze, njemačke vazduhoplovne kompanije, imao sam službenu akreditaciju sa slikom, istu onu koju nose stjuardese i piloti, kad su na dužnosti. Zaigrah na tu kartu, objesih akreditaciju oko vrata i podjoh prema redu za službena lica tzv staff. Tu je stajao činovnik i kad sam mu pokazao moju akreditaciju, za divno čudo, u gotovo nevjerovatnoj situaciji nas pusti na chek in šalter. Što je najčudnije, niko iz onih redova putnika nije negodovao što smo prošli preko reda kad smo predavali naša dva kofera. Ma treba mi dati medalju za snalažljivost. Prolazak kroz sigurnosnu zonu se takodje odužio, ali smo se ipak na vrijeme ukrcali na avion. A sam avion, e to je priča za sebe. Let za Manaus nije imao biznis klasu i sva su sjedišta ista. Gore iznad glava se stavljala ručna prtljaga. U normalnim kompanijama su to mali koferi čija težina je ograničena na 6 kg. Ovdje na ovom letu nisam vidio nijedan takav kofer. To su bile jutane vreće, plastične kese raznih veličina. Očekivao sam samo da kokoši i druga perad ne počnu iskakati iz tih pretinaca. Mi smo imali po mali ruksak sa najosnovnijim stvarima da nam se nadju pri ruci. Ne znam ni da li su, na sigurnosnoj kontroli uopšte pregledali naše ruksake, jer sam ja nekim slučajem zaboravio, a onda ponovo našao da u ruksaku imam par limenki piva, pa i onaj švicarski univerzalni nožić na preklapanje. Sve je to prošlo kroz detektorski stroj a da se alarm nije ni javio. Eto tako je to ukrcavanje izgledalo, a u samom avionu sve je bilo krcato, ma igla ne može više stati. Avion je poletio za divno čudo, tačno na vrijeme. Postade mi jasno da u svom tom kaosu ipak sve funkcioniše i da taj kaos nije slučajno izazvan, već da je to sastavni dio života, ovdje u Brazilu. Čudilo me samo jedno, zašto u našim voznim kartama piše da let do Manausa traje 6 sati. Nisam mogao vjerovati da je to mjesto toliko udaljeno. Pa mi iz Evrope doletimo do Afrike za toliko vremena. Medjutim, sve će mi se samo kazati.
Otprilike smo letjeli jedan i po sat, kad avion poče da se spušta. Pilot naravno sve priča na portugalskom, tako da ga ništa nismo razumjeli. Uglavnom u jednom momentu ja osjetih da avion rula po pisti i da smo sletjeli. Ljudi počeše da izlaze, pa smo se i mi polako spremali, ali nas stjuardesa zaustavi i upita, da li mi letimo za Manaus. Kad smo potvrdili, ona nam reče da sjedemo na svoje stolice, jer će se sada ukrcati novi putnici. I tek tada meni bi jasno zašto let traje 6 sati. Čovječe, pa on leti od mjesta do mjesta i razvozi putnike, kao neki autobus. Film se potpuno razvio i tek sada mi dodje u glavu zašto se ona žena na recepciji toliko čudila kad sam pitao kako vozom ili autobusom da dodjemo do Manausa. I tako smo mi uzlijetali, pa spuštali, najmanje četiri puta, dok nismo došli na odredište. Zadnju dionicu puta ništa nismo vidjeli kroz prozor jer se vrijeme drastično promjenilo. Od onako sunčanog vremena u Riu do olujnog ovdje u Amazoniji. Avion se tresao, a oluja ga je kao igračku bacala, čas na jednu čas na drugu stranu, a od silnog propadanja mi je bilo muka. Kad smo konačno dodirnuli pistu, gotovo da smo plivali kroz vodu i voda je prštala na sve strane. Iz aviona smo pješačili do aerodromske zgrade. Očekivao sam napolju svježinu, jer je prethodilo olujno vrijeme, medjutim, u zraku je bilo toliko vlage da sam jedva disao, a dok sam došao do aerodromske zgrade bio sam u goloj vodi i znoj mi je izbijao na svaku poru. Pa da, Amazon leži u tropskom pojasu i presjeca ekvator. Zato je tolika vlaga i sparina u zraku. Hotel smo već u Riu preko booking.com bukirali, pa smo za kratko vrijeme sa taksijem stigli. Navodno je Žak Kusto boravio u tom hotelu, jer su svuda po hotelu njegove slike sa raznih ekspedicija, a po našem sudu je hotel tada i zadnji put bio renoviran, jer je bio gotovo u ruševnom stanju. Našu sobu je ranije neko koristio, jer čak nisu ni posteljinu promjenili. Na naše insistiranje, poslije duže rasprave sa upravnikom hotela, jedva smo se sporazumjeli, te smo mu više rukama objasnili da nam da drugu sobu, jer je našu neko već koristio. Naravno da niko u hotelu, pa ni na recepciji nije pričao engleski. Druga soba je bila na dvanestom spratu. Na spratu iznad nas je bila velika terasa sa malim bazenom. I tu je bilo najljepše mjesto jer je konstantno na toj visini pirkao vjetar i nije bilo sparine, niti tropske vrućine. Uglavnom, dok smo bili u Manausu, najviše vremena smo provodili nu vrhu tog hotela.
Manaus ima oko dva miliona stanovnika i sa ostatkom svjeta je povezan samo zrakom i vodom. U krugu od 1000 km nema više nijednog većeg grada. Manaus se nalazi na rijeci Rio Negro i veliki je lučki grad koji može da primi i prekookeanske brodove. U samom gradu Rio Negro je širok oko 20 km dok je na ušču Amazona u Atlantik ta širina oko 250 km , gotovo kao širina Jadranskog mora izmedju Hrvatske i Italije. Grad je doživio svoje blistave trenutke u sedamnaestom stoljeću, kada je Amazonija bila najveći ili još bolje jedini izvoznik kaučuka. Neko je ipak prošvercovao sjeme drveta kaučkovca, pa se drvo počelo saditi a kaučuk proizvoditi u indokineskim državama, Tajlandu, Maleziji, Indoneziji. U vrijeme dok je Amazonija imala monopol u proizvodnji kaučuka, grad Manaus je, usled enormnog bogaćenja pojedinaca, doživio svoj procvat. I danas su velelepne vile, te Teatro Amazonas, kao i mnoštvo ekskluzivnih hotela, prelijepi izgradjeni parkovi i botaničke bašte na svakom koraku, svjedoci tog davnog vremena. Danas je proizvodnja kaučuka u Manausu gotovo sporedna privredna grana. Primat su preuzeli naftna industrija kao i prerada drveta. Ali i prerada i prodaja opojnih droga. Smatra se da je Manaus jedan od najopasnijih gradova na svijetu, gdje haraju pojedini klanovi koji se bave proizvodnjom i prodajom droge. Ima dijelova grada u koje ni brazilske snage bezbjednosti ne smiju ući. A najviše me začudilo da policija u Manausu, svi pored revolvera nose i duge cijevi. Na svakom koraku su prisutni i MP , vojna policija, a sve značajnije gradjevine su opasane bodljikavom žicom kroz koju je pušten visoki napon. Naravno da sve to promatra bezbroj kamera koje su postavljene doslovno na svakom objektu. Manaus se nalazi u tzv Tax free zoni, tj oslobodjeni su plaćanja poreza. U mnoštvu radnji se može naći sva sila one elektronike, mobilnih telefona, bjele tehnike, televizora, raznih kućanskih aparata i svi su sumljivog porijekla i još sumljivijeg kvaliteta. Postoji i glavni trg a na njemu gradski markt, tj pijaca gdje se prodeje sve i svašta, od suvenira, pa do voća, povrća, a tu je i tržnica ribom. Tu se na ulici može jesti nešto poput naših ražnjića ali od piletine i mnogi njihovi tradicionalni specijaliteti od manioka, te jela od meni nepoznatog povrća i što je čudno, puno ribe, a malo mesa. Svaki put sam sa zebnjom gutao zalogaje te hrane, moleći se da mi to organizam probavi, bez trovanja ili diareje. Najgore što ti se može desiti u toj tropskoj džungli je da se razboliš. A kad smo pročitali upozorenje svjetskih zdrastvenih ogranizacija, o kakvim tropskim bolestima se radi i protiv kojih sve bolesti si se morao vakcinisati, odmah me prodje hladan znoj. Mi naravno nismo osim onih polio i tetanusa bili vakcinisani ni protiv jedne tropske bolesti. Ma ko će još na to misliti. Znam da je bilo lakomisleno tako razmišljati, ali eto , hvala Bogu, preživjeli smo sve to bez ikakvih problema.
Kad smo se malo odomaćili u Manausu pa i aklimatizirali, koliko je to bilo moguće, počeli smo planirati putovanje u unutrašnjost te najveće prašume na svijetu. To se moglo samo vodenim putem, tj malim brodićima koji su i bili namjenjeni za tu svrhu. Trebalo je samo naći neku turističku agenciju, koja organizuje takva putovanja. Negdje u toj vrevi na trgu, dok smo jeli polukrvave pileće ražnjiće, na nas naletiše dvojica Švicaraca, po svemu sudeći, dobro nafiksani kokainom, koji se ovdje mogao nabaviti po smiješnoj cijeni. Obradovani da bar neko priča jezike koje mi razumijemo, ponudismo ih pićem, što oni prihvatiše. Oni nam objasniše da se putovanje, tj krstarenje po Amazonu ili tačnije, Rio Negro rijeci, može organizovati dole u riječnoj luci i da se može povoljno bukirati, tu na licu mjesta. Zahvalili smo im se srdačno i krenuli prema luci. Bio je već mrkli mrak, oko devet uveče, kad smo stigli u luku. Pred ulazom u glavnu lučku zgradu stajalo je na desetine onih koji su nudili razne aranžmane, za jednodnevne ili višednevne izlete u amazonske šume. Bilo je raznih ponuda i mi se odlučismo za putovanje sa prenoćištem u nekom kampu u srcu prašume. U cijenu je bilo uključena posjeta koloniji Indiosa i upoznavanje njihove kulture, pecanje pirana, kupanje sa slatkovodnim delfinima, lov na kajmane, te pješačenje amazonskom džunglom. Čovjek sa kojim sam se pogadjao je tečno govorio njemački. Dao mi je svoju vizit kartu i tražio za ovo putovanje, sa dva noćenja u kampu u džungli, 300 eura ukupno za dvije osobe. Dogovoreno je da dodjemo ujutru u pola devet u luku, gdje će nas čekati njegov čovjek i odvesti na brodicu. I da ne zaboravim, tražio je da mu odmah platim dogovorenu sumu. Ništa ne sluteći, platio sam 300 Eura, a on mi je dao nešto kao improvizovanu priznanicu, napisanu svojeručno i u dnu sa njegovim potpisom potvrdjeno. Kad smo stigli u hotel, tek tada sam pogledao tu nazovi priznanicu i počeo se sam sebi smijati, mojoj gluposti i naivnosti. Osjećao sam se kao onaj lik što mu je Nele Karajlić u skeču Nadrealista, prodao sarajevsku Vijećnicu. Osjećao sam kako mi rastu uši, kao u magarca. Hajd‘ pa šta god bude, počeli smo pakovati naše ruksake sa garderobom za par dana, kao da je sve regularno. Sa zebnjom u srcu, smo sledećeg jutra krenuli prema luci. Za divno čudo sam odmah prepoznao tog istog čovjeka, koji me se takodje sjetio, a potom odmah uveo u lučku zgradu, gdje je masa turista čekala na ukrcavanje. U tom dodje i vodja našeg puta, ljubazni crnac, koji je govorio engleski jezik i koji nas povede kroz razne labirinte do mjesta za ukrcavanje. U luci je bilo usidreno na desetine brodova raznih veličina. Od onih ogromnih trgovačkih, pa onih luksuznih jahti na nekoliko spratova, namjenjeni za bogatu klijentelu, do onih malih brodica za kratka potovanja, a koje, takodje nisu zaostajale za ovim jahtama, po svom luksuzu. U luci je smrdilo najviše po nafti, ali i po usmrdjeloj ribi. Kad smo se ukrcali na našu brodicu, nisam mogao vjerovati da je tako luksuzna, sva u crvenom plišu i mekanim sjedištima. Pokrivena ceradnim krovom protiv kiše i jakog sunca, prevazišla je sva naša očekivanja. Imala je i WC pa i poslugu koji su nudili piće.
Naš vodič je prvo na potugalskom, a potom i na tečnom engleskom jeziku, na razglasu, objašnjavao šta nas sve očekuje na putovanju. Brodica je bila veoma brza, gotovo kao gliser i brzo smo, za oko pola sata plovidbe stigli do mjesta gdje se susreću dvije rijeke, Rio Negro i Rio Solimoes i tu čine u svijetu poznat Amazon. Medjutim to ušće dviju rijeka u jednu i ne bi bilo neko čude, ali je to ušće svjetski poznato po tome što dvije rijeke teku u istom koritu oko 6 km, a da se njihove vode uopšte ne mješaju. Razlog tome leži u različitoj gustini, ali i u različitoj temperaturi njihovih voda, pa i u brzini toka. Rio Negro, kao što i sama riječ kaže (Crna rijeka) ima tamnu, gotovo crnu boju i temperaturu vode, tu na sastavku, 22 stepena, dok Rio Solimoes ima mutnu i puno svjetliju boju, kao kod naših rijeka kad se zamute, a temperatura vode Rio Solimoes je 26 stepeni. Brzina toka je dva puta viša od Rio Negra i iznosi 4 km na sat. I tako te dvije rijeke teku tih 6 km a da se može povući gotovo ravna crta izmedju njih dvije, čineći time, u svijetu rijetko vidjen fenomen.
Naše putovanje traje dalje u bespuće i još se nismo ni osvjestili od tog fenomena, kad je uz našu brodicu pristao mali čamac sa trojicom Indiosa, a svaki od njih je nosio u naručju po jednu životinju. Prvi je nosio oko vrata omotanu anakondu, najveću zmiju Amazonije. Ova je bila dosta mlada zmija, možda tri metra dugačka i već naučena na ljude, tako da su se putnici, tj turist na našoj brodici slikali sa njom u naručju i izgledala je potpuno bezopasna. Drugi Indios je nosio dosta čudnu životinju, ljenjivca, prije bi se reklo mladunče ljenjivca. Ljudi su ga rado uzimali u naručje. Bila je veoma neobična životinja a na šapama je imao veoma oštre kandže koje su mu pomagale da se penje uz drveće. Mladunče je svojim instiktom stiskalo ruke turista i na njima ostavljalo bolne tragove i ogrebotine od kandži. I tek je popuštalo ruke radoznalaca kad bi ih Indios na silu razdvojio. I Ceca je doživjela isto iskustvo.
Treći Indios je imao u rukama poluodraslog kajmana, kojem su čeljusti bile fiksirane lijepljivom trakom, tako da ih nije mogao otvoriti. Kajman je gmizavac iz porodice aligatora, ali u puno manjem izdanju, velik najviše do jednog metra, tako da ga je i ovaj mladi Indios, gotovo dječak, mogao držati u naručju. Zatim ga je predao radoznalim turistima, da ide od ruke do ruke i da se slikaju sa njim u stotine poza, koje će već istog dana biti objavljene na instagramu i facebooku. Moram priznati, da je ovaj poslovni potez mladih Indiosa kod turista, računajući i nas dvoje, izazvao veliko oduševljenje. A bio je tek početak turneje. Šta li nas još očekuje, mogao sam samo zamisliti. Bio sam naoružan malom digitalnom kamerom, za sliku uživo, ali i sa Iphonom, čija kamera je imala neshvatljivo veliku rezoluciju, a fotografije su bile nestvarno kvalitetne. Bilježio sam gotovo sve što je bilo interesantno. Posle jednog sata plovidbe smo stigli na obalu Rio Negro. Iskrcali smo se na drvenu platformu, a odatle je vodio put u džunglu. U stvari je to bila staza od drvenih dasaka , koja je bila vezana za pontone a imala je i sigurnosnu ogradu sa obje strane. Tom stazom se stizalo do nekih ogromnih lokvanja širokih par metara i koji navodno otvaraju cvjetove samo pri punom mjesecu. Na jednom proširenju te staze, jedan je Indios prodavao one mini banane, kojima ćemo navodno hraniti majmune. I ja sam kupio par tih bananica, kad ono stvarno, iz džungle, dobro zaštićeni gustom krošnjom okolnog drveća, su iskakali nekakvi smješni crni majmunčići, čije je tjeme bilo bjele boje, pa su ih i prozvali kapucinerima. Kapucineri bi hitro oteli ponudjenu bananu i istom takvom brzinom se izgubili u krošnji drveća.
Po okolnim visokim stablima su visili leteći psi ili leteće lisice(flying fox) vrsta slična šišmišima , ali mnogo, mnogo veći. Visili su sa glavom na dole i danju su spavali , dok su samo noću bili aktivni. Bilo ih je na desetine, a živjeli su i u kolonijama i do nekoliko stotina primjeraka. Staza koja nas je vodila u dubinu džungle je bila duga oko kilometar, na samom kraju je bio usidren brodić na kome je bio serviran ručak za nas. Svega je bilo u ponudi, od raznih vrsta mesa, do ribe. Bilo je pripremljeno sve na principu švedskog stola, tj samoposluge. Mene je oduševila ponuda raznovrsnih amazonskih riba, od koji su pržene pirane bile najbolji izbor. Tu je bilo i raznog voća kojeg ja do tada nikad ranije nisam ni vidio. Poslije ručka putovanje se nastavilo. Naš brodić je sada plovio brzinom glisera i s vremena na vrijeme , kad bi presjekao talas, zasulo bi nas pravo vodeno osvježenje. Vozili smo se sve dublje u džunglu i iza sebe ostavljali civilizaciju. Iskrcali smo se blizu sela, gdje su živjeli Indiosi. Vodič nas je uveo u okruglu gradjevinu pokrivenu palminim lišćem. Ustvari bila je to ogromna koliba ali otvorena i bez vanjskih zidova, samo oslonjena na drvene stubove. Unutra je već čekala grupa Indiosa, valjda iz istog plemena, napola goli. Oko pasa su imali suknje od palminog lišća. Bilo ih je oko dvadesetak , što muškaraca, što žena. Dočekao nas je poglavica plemena i koji nas je srdačno pozdravio, a grupa je počela svoj ples, praćen muzikom panove frule. Plesači su bili poredani u krug i pored svakog muškarca je bila i žena i svi su bili obnaženi do pojasa. U kolibi je bila velika vrućina i zapara, a zrak pomješan znojem plesača. Ples je trajao oko pola sata. Svi plesači su oko gležnjeva imali metalne zvončiće koji su plesu davali ritam. Na kraju su se plesači pomješali sa turistima i ko je god od turista htio mogao se uključiti u njihov ples. I ja sam otplesao jedan krug sa Indiosima, i onako znojav jedva dočekao da se izvučem iz te kolibe na svjež zrak.
Na povratku nas je na brodu dočekao ugodni povjetarac, koji nas je zaista osvježio. Sledeća atrakcija je bila kupanje sa slatkovodnim delfinima. Pristali smo poslije pola sata vožnje, ponovo na neku platformu na pontonima i svako ko je htio da se malo okupa u Rio Negro morao je uzeti naduvano prsluče. Takav je bio propis i niko nije mogao u vodu bez njega. U vodi su dvojica Indiosa sa korpom punom malih sardina mamili delfine. Kad stvarno, u minuti su se njih pet šest stvorili. Delfini su imali ljubičastu boju kože, a koža je bila glatka i nježna, gotovo nalik na ljudsku. Delfini su se već navikli na ljude i bili su veoma pitomi, pa su dozvoljavali i da ih se miluje. Naravno, kao nagradu su dobivali po jednu sardinu. Kad je nestalo sardina, nestalo je i delfina, ali je voda, tu u ovoj uvali, bila gotovo vrela, sigurno, ne hladnija od 28 stepeni. Svako će se zapitati, kako se moguće kupati u vodi koja vrvi od pirana. Odgovor je, da tamo gdje obitavaju slatkovodni delfini, nema pirana, jer se delfini, upravo najviše njima hrane.
Medjutim Rio Negro obiluje svakojakim čudesima, pa i sićušnim stvorenjima, poput milimetarski sitnih ribica, koje jako privlači ljudski urin, pa je mokrenje u vodu bilo, gotovo po život opasno. Ta sićušna stvorenja, privučena mirisom urina su se uvlačila kroz urinarne otvore u ljudsko tjelo, a potom bi počeli da jedu ljudske bubrege. I dok se otkrije u čemu je stvar, često bi bilo prekasno za bilo kakvu intervenciju. Ja sam, u to vrijeme nisam znao za takvu opasnost i tek sam kasnije u nekoj dokumentarnoj emisiji čuo za takvo nešto. A činjenica da sam još uvijek živ i zdrav, je očito potvrdila da tada nisam mokrio u Rio Negro. A da sam to tada znao, kakve opasnosti prijete, vjerovatno se ne bih ni kupao sa delfinima.
Ovo sa delfinima je i bila zadnja atrakcija za turiste koji su uplatili jednodnevni izlet. Za njih je slijedio povratak u Manaus. Meni i Ceci je prišao ljubazni vodja puta, već pomenuti crnac i rekao nam na engleskom jeziku, da mi tj samo nas dvoje koji ostajemo još dva dana, tu na toj platformi čekamo nekog lika, koji se zove Pako i koji će doći čamcem po nas i odvesti nas u kamp ili Pousadu, kako se to zvalo na brazilskom . Pozdravili smo se sa grupom sa kojom smo se družili tog dana i ostali čekati Paka. Brod je ubrzo nestao iz našeg vidika i mi smo ostali sami na platformi sa još jednim tipom koji je držao kiosk sa pićem na toj platformi usred ničega. Svuda oko nas je bila nepregledna džungla i beskrajno široka rijeka. Za svaki slučaj sam kupio u kiosku nekoliko piva da cugam dok čamac ne stigne. Bilo je možda oko 6 predveče, možda pola sata poslije odlaska brodice, kad začusmo zvuk motornog čamca. Stigao je Pako i ukrcao nas na neku kantu od čamca. Čamac je bio potpuno metalni, sklepan ko zna kako. Na sredini je bila poprečna daska na koju smo sjeli nas dvoje, dok je Pako sjedio na kraju čamca za upravljačem. Bio je Brazilac, bjelac, po svemu sudeći, španskog prijekla. Nismo se znali sprazumjeti sa njim, jer je taj lik, vjerujem i portugalski jedva pričao. Do dolaska Paka, meni se sav taj dnevni izlet bio ušminkan. Sve je napravljeno da se ugodi uštogljenim turistima, obučenim u najmodederniju safari garderobu, naoružanim najnovijim Kenonima, i Nikonima, željnim uzbudjenjima ali da ne izlaze iz svog dnevnog komfora u kom su i kod kuće živjeli. Ja sam očekivao potpuno suprotno. Netaknutu prirodu, susrete sa divljim plemenima Indiosa. Mogao bih se zakleti da je ono pleme Indiosa, bilo istrenirano da zabavi naivne turiste, te da su obučeni u nekom folklornom udruženju, da odigraju za nas te kobajagi ratne plesove i da se po završetku radnog vremena vrate svojim kućama i porodicama u višemilionskom Manausu. Sve je prijetilo tome, da ću se već na početku razočarati u moj dugoplanirani avanturistički odmor u divljini, daleko od svih civilizacija.
Ali polusatno čekanje, nas dvoje samih u nekoj pripizdini i dolazak ovog lika u toj sklepčini od čamca je odmah promjenilo sve. Kao što rekoh, sjeli smo na tu središnju dasku u čamcu i da bih malo razgalio našeg kapetana, dobacih mu jedno pivo. Pako se čitavo vrijeme prijateljski cerio. Nije imao ni jednog zuba u glavi, a čitavo vrijeme nazdravljao sa ono „salute“. Kad smo doplovili dotle da se više kopno nije vidjelo, odjednom naidjoše valovi. Po svemu sudeći smo plovili uzvodno. Ako je konstrukcija čamca bila obična metalna sklepčina, sklepana u formi malo veće kade za kupanje, motor je bio pravo čudo. Plovili smo brzinom glisera, sjekli uzvodno valove i sve češće bivali okupani vodom, što je Paka tjeralo u smjeh do suza. Nekoliko puta se čamac opasno nageo i ja vidjeh da je djavo šalu odnio. Crne misli mi prodjoše kroz glavu. Šanse da ostanemo živi poslije prevrtanja u sred Amazona su bile ravne nuli. Niko, nikad neće ni saznati šta nam se dogodilo i gdje nam leže, od pirana oglodane kosti. Valovi su bivali sve veći, a čamac sve brži. Pošto smo sjedjeli na običnoj dasci svaki val smo osjetili na svojim bubrezima. Odskakivali smo sa daske kao da se vozimo u nekom džipu, a Pako se zabavljao našim strahom i svaki put iznova dizao limenku uz „salute“ povik. Na kraju sam ga rukama ubjedio da smanji brzinu, što je oni konačno učinio. Jedva smo dočekali da se dokopamo obale, što se ubrzo i dogodilo. Na obali nas je čekao omanji Indios i zabrinuto pitao gdje smo do sad jer čitava grupa čeka samo na nas, da idemo u lov na pirane. Preuzeo je naše ruksake, a mi se jedva oprostili od Paka i dobili deset minuta vremena da se smjestimo u kampu i da krenemo u novu avanturu.
Kamp, ili kako to popularno na zapadu zovu, lodge, a u Brazilu pousade je bio na nekom omanjem ostrvu. Imao je bungalove, neke i sa er kondišerom, ali većinom sa ventilatorom u sobi. Bila je tu i prostrana otvorena kuhinja bez zidova , gdje se jelo služilo po principu švedskog stola. Svako je mogao jesti koliko može, ali je jelo bilo jednolično, dal piletina ili riba, sve sa krompirom ili maniokom. Pored kuhinje je bio čak i bazen za kupanje, ali se tu niko nije kupao jer je voda bila ustajala, pa je čak i smrdila. Treba tu dodati da kamp nije imao stalnu električnu energiju, već agregat koji se naveče palio samo dok se večeralo. Za to vrijeme se moglo otići i u zajedničko kupatilo i wc, jer je samo za to vrijeme i radila pumpa za vodu. Nama je bilo preporučeno da se tuširamo u Rio Grande, ukoliko agregat nije radio. Po noći je spavanje bilo ravno mučenju. Bez ventilatora ili er kondišera i sa samo otvorenim prozorom je bilo nemoguće zaspati jer je sparina i vlaga u zraku bila nesnošljiva. Za drugu noć našeg boravka u kampu su nam pustili agregat da radi duže jer se slavila Nova godina. Agregat je bio u blizini naše sobe i stvarao je takvu buku da, dok ga nisu ugasili, nešto iza dva sata po ponoći, pa pored toga toga da smo bili na smrt umorni, nismo mogli od buke oka sklopiti.
Ekipa koja je boravila u kampu, to jest turisti, kao i mi, je tog dana bila nestrpljiva, jer se samo na nas čekalo da idemo loviti pirane. Indios, koji nas je dočekao, nas je dopratio do čamca, gdje smo se smjestili u sredinu čamca koji je bio već prepun. Najviše Rusa, tačnije, dva para, zatim dvije Njemice, inače lezbejke, kojim čudom iz Dizeldorfa, gdje sam u to vrijeme i ja živio, te dvije Švedjanke i mi. Isti Indios je bio i vodja puta i upravljao čamcem. Čamac je bio drveni i natkriven ceradom, kao zaštitom od jakog sunca ali i trpske kiše koja je padala, doduše kratko, gotovo svaki dan. Malo je udobniji od onog čamca kojim smo stigli do kampa, ali se takodje sjedilo na poprečnim daskama. Vozili smo se otprilike oko pola sata, kroz predivne predjele, okolo je bila nepregledna džungla. Nebo plavo bez oblaka, voda zagasito plava. Na okolnom drveću su stajale nepregledne kolonije raznovrsnih vrsta ptica, od dugonogih čaplji do pelikana. Zastali smo u nekom rukavcu Rio Grande, gdje je voda bila stajaća i Indios je ugasio motor. Prelijep prizor ispred nas. Cvrkut ptica, gotovo nevidljivo sitnih, za koje smo tek kasnije utvrdili da su to kolibri. Imali su dugačke kljunove i ne veći od stršljena.Indios nam je podijelio štapove za pecanje, ustvari drvene štapove sa najviše metar i po silka i udicom na kraju i to bez ikakve mašinice, kako to pravi ribarski štapovi imaju.
Podijelio je i mamac za pirane. Mamac je bio, sitno izrezano pileće meso. Svaki put kad bih zabacio udicu, pirane bi je odmah pojele, medjuti da ih uhvatim, tog dana nisam imao sreće ili znanja, jer su gotovo svi iz naše grupe uhvatili bar jednu piranu. Pirane su izgledale gotovo zastrašujuče sa onim kao žilet oštrim zubima. Nisu bile duže od deset centimetara.
Lovili smo te pirane sat vremena, jer se spuštala noć, a Indios je naumio da ulovi kajmana da bi nam ga pokazao. Vraćali smo se u kamp i nedaleko od kampa u jednom zalivu, Indios je baterijskom lampom pretraživao vodu u zalivu. Objašnjavao nam je da kajmani ne ostaju dugo pod vodom i da ih je lako otkriti jer im iz vode vire oči, koje se, osvjetljene baterijskom, sjaje . Medjutim danas nismo bili te sreće. Nijednog kajmana na vidiku, ali je Indios bio uporan. Bila je već mrkla noć, a kajmana nema pa nema i baš kad smo mislili odustati, Indios iznenada skoči u vodu i iz vode izvuče kajmana, ne dužeg od metar. Rusi, koji su inače sjedili na pramcu su preuzeli kajmana koji mi se onako mali učinio bezopasnim, ali i pored toga ga nisam uzimao u ruke. Poslije par fotografija, kajman je vraćen u vodu, a mi smo u dubokom mraku nastavili put do kampa.
Ubrzo po dolasku smo se razišli svi u svoje sobe, jer je već bilo iza ponoći i kao što sam već rekao, iako mrtav umoran, jedva sam zaspao, zbog nesnosne tropske vlage i vrućine.
Ustao sam podbuhlih očiju, neispavan i iscrpljen. Doručak je bio klasičan, jaja i kobasice, uz čaj i kafu. Jeo sam na silu jer nisam imao nikakvog apetita. Medjutim, dan je bio prekrasan, sunčan bez igdje oblačka, pa smo Ceca i ja iskoristili priliku da malo prošetamo po ostrvu. Bilo je tu raznih ptica. Od papagaja, nekih sitnih, jarko obojenog perja, do dugonogih, kao snijeg bijelih čaplji. Čuli smo i radosnu ciku nekih gostiju iz kampa, koji su se kupali u jednom od zaliva rijeke. Pade nam na pamet da se i mi okupamo. Bilo je to pravo osvježenje, voda je bila prijatno hladna, ako o nekoj hladnoći uopšte se može govoriti. U programu tog dana je bilo pješačenje kroz džunglu. Dobili smo uputstva od Indiosa, da se prikladno obučemo. Cipele sa tvrdim djonom i po mogućnosti, što dublje, dugačke pantolone, a ne bermude. Da ponesemo pitke vode, šešire, te sprej protiv komaraca. Negdje iza deset ujutru smo se ponovo ukrcali u isti jučerašnji čamac i ista ekipa. Vozili smo se oko sata kroz rukavce rijeke, voda je bila gotovo stajaća. Kad smo se duboko u džungli iskrcali, na kopnu su nas čekao čopor pasa, koji su radosno mahali repovima i umiljavali na sve moguće načine, tražeći nešto za hranu. Bili su potpuno neuhranjeni , takoreći kost i koža, izbočenih rebara i tankih strukova. Bilo mi je žao što baš ništa od hrane nisam ponio sa sobom. Kad smo krenuli u džunglu nekolicina pasa nas je pratila cijelim putem. Indios je nosio mačetu i na nekim mjestima nam krčio put. Stabla drveća su bila nemjerljivo visoka, kroz gustu krošnju se nije vidjelo sunce i mi smo stalno išli kroz polu tamu. Zrak je bio nezdravo vlažan, ali je u sjenci stabala bila prijatna hladovina. Na više mjesta smo prelazili preko potoka, a često upadali i u blato. Na jednom mjestu sam zastao i onako u šali pokazao Indiosu otvor u zemlji ispod moje cipele i rekoh mu da mi se čini da tu ima nešto, ali me on upozori da se brzo sklonim odatle, što ja brzo i učinih. Indios odlomi omanji prut i zavuče ga u otvor u zemlji i brzo odskoči u stranu jer je iz otvora izletila tarantula, jako otrovna vrsta pauka. Tarantula je bila veličine šake i ponašala se vrlo uznemireno. Na jadvite jade je Indos, pomoću pruta ponovo natjerao u njeno skrovišta.
Poslije toga smo svi puno pažljivije koračali i dobro gledali pred noge, kuda idemo. Na jednom mjestu Indios nas zaustavi i mačetom odsječe jednu vrstu lijane. Iz odsječene lijane je gotovo curila voda. Svi smo probali tu vodu koja je bila prijatno hladna i bez ikakvog mirisa i okusa. Indios objasni da se u nestašici pitke vode, može bez problema piti ta voda.Vode je ovdje u džungli bilo na svakom koraku, ali bih ja dobro razmislio da li bih je i u najvećoj žedji pio, jer je bila, poput rijeke, tamna, gotovo crna, vjerovatno od raspadnutog lišća i zagasito tamne, gotovo masne zemlje. Hodali smo tako par sati ispod stoljetnih stabala. Neka stabla ni deset ljudi ne bi moglo opasati. Na par mjesta nam je Indios pokazivao drveće sa koga je brao sićušne okrugle bobice, za koje je rekao da su veoma ljekovite i da se osušene koriste za pravljenje čaj protiv prehlade. Pokazivao nam je i stabla čuvenog brazilskog oraha, kao i stabla začina muškata. Put kroz džuglu, kojim smo sad išli, u kišnoj sezoni bivao je poplavljen nekoliko mjeseci, kao i cijela ta okolina. I tu se tada može kretati samo čamcem.Na jednoj uzvišici smo vidjeli i napušteno naselje. Bilo je tu par napuštenih sojenica koje su bile na visokim stubovima, vjerovatno tako sagradjeni da štite od poplave ali i od raznih gmizavaca.
Iako sam imao osjećaj da smo išli sve dublje u džunglu, u momentu mi se učini da mi je okolina poznata. Kad ono stvarno, dodjosmo do mjesta gdje smo se iskrcali. Tu nas je čekao isti onaj čamac i mnoštvo pasa. Već smo se bili pomalo umorili, ali se i ogladnilo. Ukrcasmo se čamac i zaplovismo prema kampu. Jedan pas koji nas je pratio cijelim putem zapliva za nama. Na jedva ga je Indios istjerao iz vode. Vjerujem, da ga nije istjerao, da bi jadni cuko završio kao hrana piranama ili kakvoj drugoj rječnoj nemani.Već je bilo dobrano iza podne i stigli smo na vrijeme na ručak. Bio je prvi januar, znači prvi dan nove godine. U mom ruksaku je bila i flaša viskija i ja sam je poslije ručka otvorio, te pozvao Ruse da nam se pridruže. Dva para su bili iz Moskve i svi su se bavili bankarstvom. Oni su u kampu bili više dana, a ostaće još par dana. Naš boravak u kampu se pak bližio kraju. U zalivu, gdje smo se jutros kupali bio je usidren veliki brod. Brod je bio luksuzan i bio je na dva sprata. Tim brodom smo se sutradan ujutru vratili u Manaus. Putovanje tim brodom je bilo nezaboravno. Pogotovo posmatranje zalaska sunca. Na tako velikoj rijeci, širokoj više desetina kilometara, gdje se obale jedva i naziru, putovanje tako velikim brodom je više ličio kao da plovimo morem a ne rijekom. Ipak mi se desila jedna nezgoda. Kako sam htio da napravim što bolju fotografiju zalaska sunca, platična nogara stolice na kojoj sam sjedio se savila i ja sam izgubio ravnotežu. Misleći kako da sebe spasim da ne padnem sa broda u vodu, Iphone, kojim sam snimao mi je ispao iz ruku i na moju veliku žalost sam ga ispratio pogledom dok je tonuo na dno Rio Negra. Sve fotografije koje sam snimio sa putovanja su propale.Sreća u nesreći je bila, što sam imao i kameru, pa sam eto uspio nešto i sačuvati. Eto tako je završilo naše putovanje u Amazoniju. Istu noć, negdje iza dva sata po ponoći, imali smo let za Salvador de Bahia, grad na obali Atlantika, udaljenog 4 sata leta od Manausa. Grad sa najljepšim plažama koje sam vidio u životu, a dosta sam ih vidio. Medjutim o tome u drugom pripovjedanju
Strast
Već mjesecima oštrim pero da ispričam jednu priču o nečemu što Meša Selimović zove ludost, a ja ne znam kako da to nazovem. Strast, ljubav, upornost, sport, porok, ko zna šta još. Ima tu osim lijepih riječi i onih drukčijih, ružnijih.
Za sebe samog sam uvijek mislio da sam humanista, što kažu, ne bih ni mrava zgazio. I zaista malo je živih stvorenja, koja su završila tragično u sukobu sa mnom. Pokoja dosadna muha, komarac koji noću zuji i ja ga čujem i znam da će mi se krvi napiti. I kada me natjera da ustanem iz kreveta u gluho doba noći, nađem ga i razlijepim na bijeli zid, tako da od njega ostane samo krvava fleka. Od moje krvi naravno. I moj zluradi, pobjednički osmijeh, što sam mu konačno dohako.
Ali nikako sebi da objasnim, kako sam se ja iz takvog jednog humaniste, pretvorio u okorjelog tamanitelja, koga, inače, svi od milja zovu ili Su ili Suki, ali samo u ovom slučaju, zovu, tako okrutnim imenom, Suad zvani “riblja smrt”. A počelo je to davno. Da li sam imao i sedam godina.
Moje odrastanje na Koranu je bilo neodvojivo od onog, iznad naselja Koran, nedovršenog hotela, od željezničke stanice Koran i voza Ćiro, ali i od Miljacke, tačnije, njenog jednog dijela toka, koga smo mi svi zvali Miš. I dan-danas, kad se sjetim Miša, u meni neka toplina, neko čudno, samo meni znano osjećanje. Uvijek sam se radovao kad prođem stanicu Koran, pređem makadamski put koji je vodio za “Garsonjere” i Famos i onda se provučem kroz bodljikavu žicu, koja je ograđivala poljoprivredno dobro Miš. Odatle si utabanim stazama, za pet minuta, kraj Miljacke. Naročito ljeti sam volio taj put. Nekada trava, zbog obilja vlage, zna nam biti i preko glave. Tu je bilo one trave, kiselice, koliko hoćeš, ali glavni cilj puta je bio Miljacka. Nama, Korančanima je Miljacka bila interesantna samo na onom njenom dijelu, od ispod “Garsonjera”, pa do mjesta gdje se kanalizacija sa Korana ulivala u Miljacku. To mjesto je bilo nešto malo ispod Fejzića kuće. Tu je strašno smrdjelo i niko se tu nije duže zadržavao. Jednom su raja iz Kolone i čaršije bili zagradili bent, malo ispod tog mjesta, gdje se ulivala kanalizacija sa Korana. Bent je za one prilike bio dug i voda preko glave, ali se mi sa Korana nismo nikad tu kupali, jer ko god se tu okupo, odmah bi se ošugo. Mi smo imali svoj bent. Bent smo obično zagrađivali početkom juna, kad počne raspust i bent je uvijek ili gotovo uvijek bio na istom mjestu. Miljacka je u jesen znala nadoći i odnijeti svo ono kamenje, kojim smo je znali pregraditi prethodne godine. Onda se moralo dugo skupljati kamenje i donositi na to isto mjesto. Naš bent je bio na onom mjestu gdje je Miljacka najviše krivudava. Ma koliko smo ga mi zagrađivali, voda nam nikad nije bila preko glave, osim na jednom mjestu. Iznad tog mjesta je rasla, neobično debela za tu vrstu drveta, vrba i mi smo je nekako uspjeli prerezati. Od grana vrbe smo u dnu benta ispleli nešto kao ogradu, to utvrdili kamenim blokovima i začepili glinom, tako da je bent prvi put bio urađen po “propisima”. Dobio je sada i širinu, a na mjestu gdje je bila vrba, ostao je panj, sa koga se moglo skakati na jedino mjesto gdje je voda bila preko glave. Glavni organizator za pravljenje bentova je uvijek bio Neban. Mi smo bili puno mlađa generacija od njega, ali smo od njega pažljivo učili i upijali sve ono što nam je prenosio o gradnji bentova. Nebanov stari je imao i malu stolarsku radionicu, pa smo jednom kod Nebana napravili splav, a potom i pravi čamac. Mnogo je generacija Korančana dolazilo da se kupa na taj naš bent. Mnogo ih se tu naučilo plivati. Među njima i ja. Na svim bentovima na opštini Pale, jedino su na naš bent dolazile i djevojčice da se kupaju. Od našeg benta pa sve do “Garsonjera” je Miljacka je pravila mnogo krivina i priroda, rastinje i čitav kraj, za mene kao “rođenog istraživača”, predstavljalo raj na zemaljskoj kugli. Nekako sam se najljepše osjećao kad udjem u tu “džunglu”.
Već kao klinac, sam kući donosio ulovljene punoglavce, držao ih u tegli dok ne bi pokrepali, a onda sam otkrio one male ribice, gage (kako smo ih zvali) koje su se prćakale uz samu obalu Miljacke. Njih je bilo malo teže uhvatiti nego punoglavce, pa kad bih to uspio, ponosno sam ih donosio kući, čepio kadu, punio je vodom, a potom puštao tu gage i pobjedonosno svima u kući pokazivao svoj ulov. Kad bi mojoj majci dosadio sa tim djetinjarijama, otčepila bi kadu i puštala gage u odvod. Potom bi meni, uplakanom objašnjavala, da ih je pustila svojoj majci, jer i gage imaju svoju majku koja ih voli. Tako bi me uspjela ubijediti. Kako sam rastao, tako sam sve manje lovio gage, a sve više krišom posmatrao djevojčice u njihovim bikinijma, koje su dolazile da se kupaju na naš bent. To se vrijeme opet poklapa sa vremenom Joletovog dolaska na Koran. I naravno, sve što smo znali o gradnji bentova, plivanju, skakanju, sve je to padalo u vodu njegovim dolaskom. On je došao na Pale iz gradića Viteza, a kroz Vitez je protjecala Lašva. I ma kako izgledala ta Lašva, ona je iz Joletove priče bila Jadransko more u poređenju sa našim potočićem. A on je za sve nas bio plivač. Mi svi nekako paski, pa ženski plivali, Jole međutim pravo muški, kraul ili kako je on to zvao. A tek skakanje sa vrbovog panja. Ma hajde. Prvi je počeo lastu, pa potom prelom, dok smo mi ono bombe skakali i tek poneki stidljivo na glavu. Kad se htio ono sa nama zajebavati, skakao je “hadžijski” prekrštenih nogu, a onda nas dotukao do kraja, kad bi skočio salto. Ma mi bismo satima poslije samo pred sebe gledali. Jedino mu je Tifa mogao donekle parirati, ali ni on ni blizu kao Jole. I ne samo to. Jole je danima hodao sa mnom, kao najboljim poznavaocem Miša, obalom krivudave Miljacke i samo sebi u bradu govorio: “Ma mora tu nešto biti”, a ja ništa nisam razumio taj njegov monolog. U jednom momentu mi reče: “Drži mi papuče, ma ondje mora nešto biti”, onda skoči u vodu onako u kratkim pantolonama i majicom na sebi. Voda mu je gotovo do bedara. Uvuče ruke u obalu isprepletenu žilama. “Aha, evo je, znao sam da je ima. Evo joj repa, uh Suki, koliki komad. Sad će njoj tata Jole pokazati, ko je on”. Uvukao je ruke duboko pod obalu. Voda mu gotovo do brade. U momentu pobjedonosno izvuče ruke, a u rukama mu povelika pastrmka, ona sa šarenim pjegama po stomaku. Ja dugo nisam mogao doći sebi od iznenađenja. Kad smo se vratili na bent, Tifa, Ruli, Neban ma niko, također, sebi da dođe. Kako je uhvatio? Na ruke, onako, bez štapa i udice. Ma nemoguće. Jole je samo šutio. Ovo je bio njegov dan.
Poslije tog dana, ništa više nije bilo kao što je prije bilo. Jole je postao broj jedan u raji. Svi su htjeli sa njim u ribolov, ali smo samo ja i Tifa imali tu privilegiju. “Kad napipate ribu, prvo je lagano milujte da se privikne na vaše ruke. Miluj je od repa prema glavi, ne obratno, jer će ti izmigoljiti. Kad joj dođeš do glave, tek onda je stisni”. Tako nas je učio. U međuvremenu je Jole napamet naučio svako mjesto na Mišu. “E ovdje mi je onaj kapitalac pobjegao. Ovdje se krije “Pirga”, govorio je uvjerljivo. Sve do ispod “Garsonjera”, za njega nije više imalo tajni. Mi smo uz njega polako učili. Međutim, ništa još nismo ulovili, ali je išlo nabolje. I ja sam već nekoliko puta dosad napipao ribu, pa joj i trbuh milovao, ali dok dođem do glave, negdje napravim nervozan pokret i riba je već izmigoljila. Tifa je brže učio od mene i već je imao par ulova iza sebe. Jednom priliko, taman mi krenuli da lovimo, ja zavučem ruke pod jednu žilu kad osjetim glatku kožu pod rukom. Rekoh Joletu da je imam, on mi priskoči u pomoć. “Pusti je meni, Suki, evo je i ja imam”. Izvuče, trijumfalno ruke iz vode, a u rukama mu zmija, vodenjača. Obojica smo kriknuli od straha, Jole jedva da je otrese, a Tifa se na obali valjao od smijeha. Sedam dana poslije tog događaja sa zmijom, i ja sam dočekao taj dan da uhvatim ribu na ruke. Ko je bio ko ja tih dana, među rajom. Ribu na ruke sam prestao loviti i nikad više nisam ni pokušao, kad sam umjesto ribe izvukao pacova, koji me je uzgred i ujeo za prst, gotovo do kosti. Bol je bio neopisiv, gotovo do srca, a prst mi je dugo krvario. Tifa i Jole su vremenom iskorijenili sve ribe u Mišu. Stari, iskusni ribari nama pričali da najviše ribe ima u krugu kasarne, iznad Famosa, pa se mi danima spremali za taj poduhvat. Ja ću ih samo pratiti, neću sa njima u vodu. Provukli se mi ispod žice i ušli u krug kasarne, sve se ono saginjući da nas stražari ne primijete. I samo što su njih dvojica ušli u vodu, čujem ih kako oduševljeni pričaju. “Suki, ba, ovdje vrvi od ribe”. Do onog željezničkog mosta, kod Šabanovića vile, ja sam u najlon kesi nosio preko 20 riba, toliko su ih uspjeli uhvatiti. I kad smo se tu htjeli izvući kroz žicu, Jole se predomisli i reče: “Ma moram se vratiti da onog kapitalca ufatim”, navodno mu je najveća riba pobjegla i nije se mogao pomiriti sa porazom. Hajd, vratimo se i mi za njim. Šta ćeš budali. Tifu također prošla volja za ribarenjem, a i ruke mu pomodrjele od hladne vode, tako da smo obojica gledali sa obale kako Jole ganja kapitalca. Nismo ni primijetili, a oko nas su već bila tri stražara. I tako nas zarobiše. Jole kad je spazio stražare uvuko se među vrbe i tako se sakrio. Nas doveli kod nekog brkatog zastavnika, koji se sve vrijeme derao na nas. Veli, zatvorit će nas u zatvor. Znamo li mi da nas je straža mogla pobiti. U tom njegovom monologu, stražari uvedoše i Joleta, koji je u rukama imao pastrmku koju ja toliko veliku nikad nisam na Miljacki vidio. Znači, ufatio je kapitalca. I sam brko, zastavnik, ostao je zapanjen, ne vjeruje svojim očima, ali ni ušima, da je Jole toliku ribu uhvatio golim rukama. A onda su nas i pustili, ali su ribu, naravno, oduzeli. Vojska se fino, taj dan počastila našim ulovom.
Prošle su godine od te epizode. Niko više nije lovio ribu na ruke na Miljacki. Paljansko je ribarsko društvo, neke budale, pustilo u Miljacku riblju mlađ, ali ne onu autohtonu, potočnu pastrmku, nego neku kalifornijsku pastrmku, koja ni izdaleka nije tako ukusna kao potočna. Riba se sad pecala štapom i raznim varalicama, ali kako je Famos, fabrika motora, sve više rasla, tako je i riba iz Miljacke sve više smrdjela na naftu. I niko je više nije ni lovio. Ja već gotovo zaboravio to moje ribarsko poglavlje u mom životu. Počeo se baviti drugim stvarima u životu. Najviše muzikom. I uz to druženje uz muziku upoznam Dušana Strašnog. Bio je malo starija generacija u mojoj gimnaziji, ali smo se zbližili kad smo počeli da obojica puštamo muziku u novootvorenom disku u Domovima izviđača, na Kalovitim brdima. Vremenom ćemo postati najbolji prijatelji i puno zajedničkih događaja iz tog perioda života nas veže. Često, kad bih se dosađivao i kad bih mu se pojadao da ne znam sta da radim od dosade, on bi mi citirao rečenicu iz “Tvrđave”: “Pecaj ribu, Suade Džanko”, aludirajući na Selimovićevog Ahmeta Šabu. Nisam znao za tu njegovu strast, niti je mene to, u tim ludim, zaljubljenim godinama privlačilo. A onda mi Dušan ispriča njegov životni credo i nešto kao anegdotu i pouku u jednom. Kaže: “Ako hoćeš da si sretan jedan dan u životu, napij se. Ako hoćeš da si sretan jednu godinu u životu, oženi se, a ako hoćeš da si sretan cijeli život, pecaj ribu.” I tako ti mene Dušan pozva da jednom zajedno odemo na pecanje. Ja samo da gledam i odlučim, je li to za mene. Kao, idemo na Kasindolsku rijeku, ponijet ćemo šator i tamo u kanjonu Kasindolske rijeke prespavati. Sjećam se da je bio 25. maj 1981, Dan Mladosti. Taj dan, znam da je na Stadionu JNA bilo finale Kupa Maršala Tita. Igrali Velež i moj Željo. Ja za tu priliku ponio i tranzistor. Naravno, kupio ja i konzervi paštete, mesnog nareska, ribe u konzervi. Ne vjerujem ja ribarima i njihovim ribarskim pričama. Kamion iz Šipa nas dovukao do Dvorišta, a mi onda kroz šumu, makadamskim putem, do sela Crne rijeke. Odatle se putem, pored šumskog gazdinstva spustismo u kanjon Kasindolske rijeke.
Nikad dok sam živ neću zaboraviti hljeb koji smo tu u pekari gazdinstva kupili. Vrući somun se još pušio i mi jednu štrucu smazasmo onako uz put. Za svaki slučaj smo kupili još dvije. Od gazdinstva smo možda još kilometar-dva pješačili. Planinska rječica je bila bistra, iako je izvirala ispod, još uvijek snijegom okovane Jahorine. Prizor, kao iz neke švicarske slikovnice. Rječica je prije kanjona mirno vijugala kroz šarenu livadu. Malo niže se nazirao kanjon. Siđosmo sa ceste i krenusmo pored obale rijeke. Naiđoh na bistri izvor potoka koji se ulivao u rijeku i zastadoh, zapanjen ljepotom prizora. Rekoh Dušanu, da ako ima najljepšeg mjesta da podignemo šator, onda je to ovo. Složi se sa mnom. Bilo je možda podne, kad smo završili sa šatorom. Krenusmo potom niz kanjon. Dušan je znao svaki vir, međutim bezuspješno je zabacivao udicu. Riba, ma ni da se javi. Ni sam ne vjerujući, pravdao mi se: “E ovdje sam prošli put ufatio pravi komad, e ovdje, vidiš, mi je spao komad od pola kile”. Rekoh mu: “Dušane, smanjuj ribu, napraviću pokolj”, aludirajući na onaj vic o tome, kako su se ribar i lovac nadlagivali. Dule je nalazio hiljadu razloga, što riba danas ne grize, te proljetna voda, još je zima, rano smo došli, predvečer će da grize i tako se vratismo do šatora. Skupili smo drva, naložili vatru. Sjedili tu, zezali se. Još jedan satak, pa će utakmica. Rekoh Duletu, nek on ide u ribu sam, ja ću slušati utakmicu na tranzistoru. Moj Željo je taj dan izgubio 3:2 u dramatičnoj utakmici. Već se smrkavalo i bivalo prohladno. Krenuh da još sakupim drva, očekujući svakog trenutka Duleta. Čujem ga kako krši drveće. “Je l’ bilo, u ribara mokre gaće”, progovorih u njegovom pravcu. Međutim , začuh mumljanje, a onda mi se noge odsjekoše. Na udaljenosti, ne većoj od deset metara, spazih medvjeda, koji kad me vidje, kršeći sve pred sobom, pobježe dolje niz kanjon. Ni pet minuta ne prođe, a iz istog pravca se pojavi Dušan i sav blijed i zbunjen mi reče: “E nećeš mi vjerovati, šta sam sad vidio.” “Da nisi medvjeda vidio”, rekoh. “Šta, i ti ga vidio. Uh…. šuti, dobro smo prošli, dobro je da nije mečka sa mladim, onda bi pravo najebali”, reče zabrinuto Dušan. Tu predvečer je u kanjonu upecao deset pastrmki koje sam ja na izvoru očistio, a onda ih redom nabijao na prut i tako ih peko. Uz to smo otvorili i one konzerve, uz svjež hljeb iz pekare i mlade potočne pastrmke sa žara, pa smo imali večeru koju ja nikada u svom životu nisam zaboravio. Dule je uz to ponio i čuturu punu rakije. Uz priču i rakiju, dugo smo tako sjedili kraj vatre. Događaj sa medvjedom smo već bili zaboravili. Ja sam se potom uvukao u toplu vreću za spavanje i zaspao snom pravednika. Tako je mene to ribarenje kupilo za sva vremena. Takav je bio početak, ali sam vremenom počeo i sam da pecam. Nabavio opremu, štapove, mašinice i sve što ide uz to. Uz Dušana sam upoznao sve rijeke i rječice iz našeg okruženja. Od Bistrice, Prače, Kaljine, Stupčanice do Rakitnice, pa i do većih rijeka, Neretve i Drine.
Davno su prošla ta romantična vremena iz moje mladosti, ali me ta strast nikad nije prošla. Čak i ovdje u Njemačkoj. Nekako mi dao Bog, pa mogu hodati po svjetu, po svjetskim morima, okenima. Pecao sam pirane u Amazoniji, pecao baramundi ribu u dalekoj Australiji, pecao u Južnoj Africi red snepper, pa na Borneu, Tajlandu, u Dubaiju, Andaluziji. Polako sam se praksirao, a onda redovno ponešto upecao. Puno tih događaja mojih pecačkih sam zaboravio, ali dvije priče nikad.
Elem, priča prva.
U malom njemačkom selu sam živio idilični život, dok je u mojoj domovini bjesnio rat. Jedan dan nam, meni i kumašinu, komšija Nijemac predloži da idemo sa njim pecati. Pošto smo i ja i kumašin bili strastveni ribolovci, oduševljeno smo pristali i jedva čekali dan da nas pozove. Ima on i štapove i opremu. Vozimo se autom i poslije pola sata vožnje stadosmo pred omanjim jezerom. Ribari opkolili jezero sa svih strana, nepregledno more od štapova raznih veličina. Prođosmo pored neke kućice na kojoj piše recepcion. Kontam, moramo kupiti dozvolu, kad ono jok. Kroz mali prozorčić nam punija gospođa dade svakom po jednu plastičnu kesu. Ljubazni Nijemci, kontam. Ništa mi još nije jasno. Nađosmo mjesto kraj jezera. Pedantni Nijemci napravili za svakog ribara betoniranu ploču, gdje možeš ili stajati ili sjediti, a da ti niko ne smeta, niti ti kome. Naš komšija Nijemac, kupio nam punu teglu glista. Ma lako je ovdje biti ribolovac, mislim u sebi, sve ti nadohvat ruke. Nabacih glistu na udicu i tek onda pogledah u vodu ispred sebe. A ono se sve crni od ribe. Čovječe, pa ovo je ribnjak. Pogledah u kumašina, a onda se kao po komandi počesmo smijati. Pa mi to pecamo ribu u ribnjaku. Ne mogu sebi da dođem od smijeha. Hajd rekoh, kad smo već došli, da nismo džaba došli. Da bar upecamo za ručka. Ma samo što zabacih štap odmah se upeca dobar komad. Počeh ih vaditi jednu za drugom. Upeco jedno desetak, za kratko vrijeme, kumašin isto tako. Pored mene neki Nijemac peca komade i odmah ih vraća u jezero. Svašta, rekoh. U sekundi mi sjevnu kadar iz filma Easy Rider, kad jedan luđak doveze u pustinju pun kedi pitomih zečeva, pušta ih iz auta na slobodu, a onda uzima snajper i počne ih strastveno ubijati. Brzo se ja zasitio “ovog” pecanja, kad me moj komšija upita, koliko ja riba mogu pojesti. Rekoh mu jednu, eventualno dvije. “Pa što će ti onda toliko riba”, upita komšija. Hajd šta ću, izvadim one iz kese, što su se još mrdale i ponovo ih vratim u vodu. Kumašin isto. Krenusmo kući i pošto moradosmo proći pored recepcije, punačka žena od svakog zatraži one kese što nam je dala ranije, izvaga ribu i traži od mene 18 DM da platim, za tri ribe koje sam imao u kesi. I tu je ovoj priči kraj, platih, kumašin i komšija isto. Poslije desetak dana sam onako iz znatiželje otišao u ribarnicu, kupio iste onake tri ribe, samo ove očišćene. Tri ribe su koštale 15 DM. Niko mi u Bosni ne vjeruje kad mu ispričam ovu priču.
Priča druga.
Bio na odmoru u Hurgadi, na Crvenom moru. Ponio ja naravno svu opremu za pecanje. Hotel u kom boravim, 5 zvjezdica, all inclusiv. Negdje pojeftino, preko interneta bukirali. Jesti i piti, ma svega. Pecam iz zadovoljstva. Ne mogu se ja na plaži izležavati po čitav dan. Ovako, malo mi adrenalin proradi, a i odmorim se od žene koja vazda nešto zanovijeta. Te vruće joj, te joj smeta puno gostiju, te joj vjetar nanio pijesak u oči. Uvijek mi na umu ona Dušanova, o sreći i ženidbi i uvijek se u sebi nasmijem, kad ga se sjetim. Nađoh mjesto na stjenama, idealno za pecanje. Ispod mene dva Arapa pecaju na obične štapove, nemaju ni mašinicu. Kao mamac im služi običan hljeb. Ja, po intuiciji, kupio hobotnicu kao mamac i isjeko je na komadiće. Prvo sam desetak minuta gledao Egipćane kako pecaju i šta pecaju. Hvataju neke male ribice, ne veće od deset centimetara. Kontam, sigurno nema većih. Arapi me radoznalo gledaju. Ja se raspremih i razvukoh štap. Ovaj put sam ponio dugački štap, preko 3 metra. Zabacih i samo što je mamac pao u vodu, osjetih udarac ribe. Prvo pa muško, rekoh i izvukoh ribu, kao list tanku, a okruglu i preko pola kile tešku. Arapi me sa zavišću gledaju, a onaj mlađi ponavlja: “Kebir Samak, kebir”. Kebir sam znao da znači nešto veliko, a samak znači, garant riba. Dadoh im ribu, a oni sebi ne mogu da dođu od čuda i samo ponavljaju: “Šukran, šukran”, što znači hvala. Drugu ribu sam uhvatio par minuta kasnije i kad sam je izvukao, Arapi u glas zavikaše i počeše da odmahuju rukama da ne diram ribu. Stariji Arap priđe i kliještima skide ribu sa udice. Skonto sam da je ova riba otrovna. Sledeća riba je bila ista kao i prva samo još veća, a Arapi ponovo uglas počeše zahvaljivati kad sam im je dao. Zapalio sam cigaretu da malo odmorim i spustio olovo tik iznad udice, da udica padne što niže. Tragao sam za još većom ribom.
Onako sa mojim skromnim arapskim sam više rukama nego jezikom “pričao” sa Arapima, kad nam priđoše dvojica, vidim turisti. Pričali su na njemačkom, ali mene pozdraviše na engleskom. Ja njih pozdravim na njemačkom, što ih iznenadi, ali i obradova. Malo smo se upoznali. Onaj jedan mi reče da su oni iz Green Peace, da su aktivisti. Hajd, meni drago, eto prvi put vidim nekog iz te organizacije. Raspitujem se o njihovom poslu. Došli, kažu, da vide dokle je ljudska ruka, te nafta iz brodova, koji prolaze kroz Suecki kanal, uspjela uništiti prekrasne korale, jedinstvene u svijetu i kojih kao takvih ima samo ovdje na Crvenom moru. Baš neki srdačni ljudi, pomislih. Mene pitaju šta radim sa tim Arapima. Rekoh da im pomažem u pecanju. Onaj mlađi Nijemac mi kaže, da su oni, tj. Nijemci, više puta u Egiptu i znaju da ljudi ovdje žive dosta bijedno. Reče još da je siguran da će ovi Arapi jesti kući samo ono što danas upecaju. I ne samo to, već i cijela njihova, nema sumnje, višečlana porodica očekuje njihov ulov. Drugi to potvrđuje i još dodaje da takvu bijedu još nigdje u svijetu nije vidio. Ovdje su ljudi više gladni nego siti. Mene pitaju, odakle sam ja i kad sam im rekao, sažaljivo klimaju glavom. Žao im, eto, što je rat u mojoj zemlji i nije im jasno kako se ljudi, koji su stoljećima živjeli zajedno, mogu tako brutalno ubijati. Čude se otkud ja tako dobro znam njemački, a ja im objasnih da živim u Njemačkoj i da sam oženjen Njemicom. Stvari su im bile jasne. U tom momentu ja vidjeh da mi se moj štap za pecanje opasno savio i odmah ga prihvatih. I Nijemci priskočiše. Vidjeh da se upecalo nešto krupno. Popustih malo silk, ne bi li ribu malo zamorio. I tako smo se varakali, ja i riba jedno pet minuta. Na kraju osjetih da je ona popustila i da nema više snage da se otima. Polako je izvukoh. Imala je oko dvije kile, a bila je prelijepa. Skoro duginih boja, ali je preovladavala plava boja u svim nijansama. Od tamnoplave, do tirkizne i potpuno svjetloplave. Bio sam očaran tom ljepotom i taman kad sam je htio skinuti sa udice i vratiti u more, vidjeh čežnjive poglede one dvojice Arapa. Sjetih se riječi ovih Nijemaca, da je ovo što danas ulove jedino što će Arapi danas jesti. Tu se predomislih i dadoh starijem Arapu ribu. On je zahvalno gledao u nebo i stalno ponavljao “Elhamdulillah, elhamdulillah”. Onaj stariji Nijemac me bijesno pogleda i reče: “Kako ti nije žao i kako te nije sramota, da loviš takvo nešto. Prava si štetočina za ovu sredinu”. Onaj drugi mu dodade. “Pa zar ti nije sad jasno da su oni sa Balkana svi isti i zašto se tako ubijaju među sobom”. Okrenuh se onom starijem, vjerovatno, sav zelen u licu, rekoh na našem jeziku što sam glasnije mogao: “Ma mrš u pičku materinu”. “Wie bitte?”, upita Nijemac zaprepašteno. A ja onda na njemačkom rekoh: “Ma odjebite više od mene, pederi. Vi da nekome morališete”. Izbezumljeni mojom provalom bijesa Nijemci su se, blijedi u licu, žurno izgubili iz mog vidokruga. Arapi su me gledali zahvalno, i kao da su znali šta sam Nijemcima rekao. A ja sam tada, kao malo kada u životu, bio ponosan na sebe.
Kao što sam ranije rekao, pecao sam ja po svijetu svakakvih riba. Kupovao sam najbolje štapove i najbolje one “Šekspir” mašinice. Od događaja u Egiptu, kad god uhvatim ribu, svejedno koja je, odmah je vraćam u vodu. Nikad se više ne pitam zašto to radim. Zašto uopšte pecam? Kakav je smisao svega? To je jednostavno strast i tu strast razumije samo onaj koji se time bavio. To je porok, kao kocka, kao droga koja čini ovisnim. Ima ribara koji ne jedu ribu. Ja nemam tih predrasuda. Volim ribu i često je jedem. Neke ljude dirne to kad vide, kako se riba pati na suhom i kako prolazi kroz agoniju umiranja. Ja, kako sam to u uvodu priče naveo, iako sam humanista, ne smatram to umiranje agonijom. I zbog toga me valjda i zovu Suki riblja smrt. I kad ne znam šta da radim od sebe, a to kako starim sve češće biva, uvijek se sjetim mog starog druga Dušana Strašnog Stanišića i njegovih rječi: “Pecaj ribu, Suade Džanko!!! I odmah mi bude lakše i odmah mi bude jasno šta mi je činiti sljedećih dana.
Za to vreme se 37. divizija sa svojom 4. i 5. sandžačkom brigadom nalazila na desnoj obali Drine, između Višegrada i Goražda. Tu je završila pripreme za forsiranje, da bi potom nastavila napad svim snagama na nemačke položaje na prostoru Goražde — Ustiprača — Rogatica — Sokolac koje su držale i branile jedinice nemačke 181. i delovi 297. divizije. Ove nemačke snage imale su da upornom odbranom obezbede povlačenje trupa iz Bosne i Hercegovine, radi čega je njihova najjača odbrana bila u zahvatu komunikacije Goražde — Jabuka — Renovica —- Stambolčić — Pale — Sarajevo. Tu su solidno fortifikacijski utvrdili naseljena mesta i topografski jake položaje, a u zoni dejstva 37. divizije, naročito u Goraždu, Jabuci, Stambolčiću, Palama i na Trebeviću, bilo je organizovano više odbrambenih linija, čvrsto povezanih sa neposrednom odbranom Sarajeva. Neprijatelj je u to vreme izvlačio snage pravcem Višegrad — Sarajevo i vrlo intenzivno evakuisao ljudstvo i materijal iz Sarajeva ka Brodu. U takvoj situaciji (koristeći se mostobranom koji je ranije stvorila 3. proleterska brigada u rejonu Goražda), 4. i 5. sandžačka brigada 37. divizije su u toku noći 18/19. februara izvršile opšti napad na delove nemačke 181. i 297. divizije u dolini Drine, od Višegrada do Goražda. Posle teških borbi, one su forsirale Drinu i produžile dejstva u pravcu Rogatice, Goražda i Jabuke. U to vreme je 3. proleterska brigada, ojačana 4. bataljonom 4. sandžačke, uspela uz velike žrtve, da zauzme nemačke položaje na liniji Osiječani — Popov Do — Sjenokos (tt 962) — Pijevac. Smenjivali su se napadi i protivnapadi, juriši 1 protivjuriši, zauzimani i gubljeni položaji, naročito na Sjenokosu i Popovom Dolu. Pa ipak, brigada je najviše gubitaka imala u borbama na Misjaku, iznad samog Goražda. Ona je do 20. februara imala 30 mrtvih i ranjenih boraca i rukovodilaca, dok je neprijatelju nanela gubitke od oko 150 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Zaplenila je 2 »šarca«, 60 pušaka, izvesnu količinu municije i odeće. Međutim, ni tada, a ni u sledećim borbama koje je neprekidno vodila do 25. februara, nije uspela da slomi nemačku odbranu u rejonu Jabuke i na komunikaciji Goražde — Mesići ni da, zajedno sa 4. sandžačkom, savlada nemački garnizon u Goraždu. U borbama od 20. do 25. februara ona je imala 30 mrtvih i 68 ranjenih boraca i starešina, dok su ukupni gubici u borbama koje je vodila u februaru i početkom marta na prostoru Goražde — Jabuka iznosili 79 poginulih i 160 ranjenih.295 U tom periodu nanela je nemačkim jedinicama velike gubitke i zaplenila 220 pušaka, 5 puškomitraljeza, 20 mašinki, 20.000 puščanih metaka, veću količinu odeće i obuće i druge ratne opreme.396 Iako je 3. proleterska brigada u ovim napadima zadala neprijatelju jake udarce, a i sama je, kao što vidimo, pretrpela znatne gubitke, nije uspela da potpuno izvrši postavljene zadatke zbog toga što su neprijateljske snage bile brojno jake (oko 3.500 vojnika na odseku Goražde — Osiječani), fortifikacijski vrlo dobro utvrđene, dobro naoružane i vrlo iskusne za borbe u raznovrsnim uslovima i u maksimalnom korišćenju vatre tada najsavremenijeg oružja kojim su bile obilato snabdevene. I nepovoljne vremenske prilike (niska temperatura i dubok snee) pogodovale su braniocu (neprijatelju), a znatno otežavale napade naših jedinica. S druge strane, naše jedinice su imale vrlo malo artiljerije, neophodne protiv tako fortifikacijski utvrđenih položaja. Nedostajala su odgovarajuća teška pešadijska i srednja artiljerijska oruđa. Na kraju, treba imati u vidu da je 3. brigada bila za kratko vreme popunjena vrlo velikim brojem novih boraca koji, iako su pokazali hrabrost i požrtvovanje, nisu imali vojničkog iskustva. A morali su odmah učestvovati u teškim okršajima. Početkom marta brigada je u toku dvodnevnih borbi od 3. do 5. marta izvršila vrlo jak napad na neprijateljske položaje Sjenokos — Jabuka — Čurovi, da bi izolovala garnizon Goražde i ovladala tom deonicom glavne komunikacije. Neprijatelj se i tada vrlo ogorčeno branio tako da je brigada imala 43 izbačena iz stroja, od kojih 15 mrtvih. Neprijatelju je nanela gubitke i zaplenila oko 100 pušaka i druge ratne opreme. Za to vreme je 4. sandžačka, posle teških borbi, u toku 4/5. marta, slomila nemački otpor zapadno od Goražda i 5. marta konačno oslobodila Goražde, dok je 5. sandžačka dejstvovala od Višegrada prema Rogatici i Sokolcu.297 Krajem februara 1945. godine izvršene su izvesne kadrovske izmene. Na mesto komandanta 37. divizije potpukovnika Žarka Vidovića koji je otišao za komandanta 11. divizije, postavljen je 27. februara major Čedomir Drulović (komandant 4. sandžačke brigade); za političkog komesara divizije major Danilo Knežević (politički komesar 3. proleterske brigade), na mesto potpukovnika Velibora Ljujića, koji je određen na dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za novopazarski okrug, a za pomoćnika političkog komesara divizije postavljen je Vojo Terić, do tada član Politodela 37. divizije. Za komandanta 3. proleterske brigade postavljen je početkom marta Jagoš Mirković (načelnik štaba iste brigade) na mesto potpukovnika Halila Hadžimurtezića koji je primio dužnost zamenika komandanta 37. divizije; za političkog komesara brigade postavljen je u drugoj polovini januara 1945. Dušan Tomović, mesto Danila Kneževića, a za pomoćnika komesara brigade Aleksandar Bujiša. Brigade 37. divizije su gonile neprijatelja na širokom frontu. Tako je 3. brigada, posle ovlađivanja položajima na Sjenokosu i Jabuci, produžila dejstva ka Mesićima, Rogatici, Renovici i Prači koje je oslobodila do 7. marta.
U tim borbama ubila je i zarobila 52 nemačka vojnika. Nastavljajući odmah dejstva u pravcu Romanije, brigada je od 8. do 10. marta razbila novu neprijateljsku grupaciju od oko 1.500 bosanskih četnika i muslimanske milicije na prostoriji Miošići — Ponor — Nepravdići — Bogovići — Stajna — Careve vode, pod komandom Kosorića i Derikonje, i ovladala područjem između Romanije i komunikacije Pale — Renovica. Tom prilikom je ubila i zarobila 93 četnika i 20 milicionara (mnogo više ih je ranila) i zaplenila 100 pušaka, 8 puškomitraljeza, 6 pištolja, 20 konja, 15 volova i drugu ratnu opremu.298 Produživši dalje nadiranje ka rejonu Pala, 3. brigada je izbila iznenada pred nemačke položaje na prostoriji Hotičino polje — Sipovica — Jelovci — Šajnovići — Kalođeri — Jasen — Cemanovići — Podvitez — Galeš (oko 1.200 Nemaca i »čerkeza«) i sprečila prodor nemačkih snaga od Sarajeva i Pala. Zaplenila je 1 puškomitraljez, 2 mašinke, nekoliko pištolja i 5 tovarnih konja. U toku ove veoma oštre borbe koju su vodili 1, 4. i 5. bataljon 3. brigade danju i noću u toku 10, 11. i 12. marta i u kojoj je dolazilo i do borbe prsa u prsa, dejstvovala je vrlo intenzivno i neprijateljska artiljerija iz rejona Stambolčić, Pale i Mokro. Na kraju naši bataljoni su zauzeli sve položaje izuzev Podviteza. Neprijatelj je više puta prelazio* u protivnapad, ali bez uspeha. Naši gubici su bili relativno mali — oko 20 izbačenih iz stroja. U isto vreme 4. sandžačka je dejstvovala prema Sarajevu u zahvatu komunikacije Prača — Stambolčić — Pale, a 5. sandžačka brigada od Rogatice prema Sokolcu i Podromaniji. U borbama protiv 37. divizije, nemačka 181. divizija, ojačana ustaškim jedinicama, uporno je branila sve položaje, prelazeći često u protivnapade i primenjujući obuhvatne manevre. Najjače je branila komunikaciju Podgrab — Stambolčić — Pale — Sarajevo. Naime, neprijatelju je trebalo još vremena da završi prebacivanje svojih jedinica iz Hercegovine i jugoistočne Bosne i da evakuiše ogromne količine ratnog materijala. Zbog toga je sredinom marta, upornom i aktivnom odbranom na liniji Mokro — Ljubogošta — Pale — Vitez — Stambolčić — Podvitez — Kodža, zadržala 37. diviziju koja je dejstvovala prema Sarajevu. U takvoj situaciji 3. proleterska brigada je, od 12. do 25. marta, oštrim i uglavnom odbrambenim borbama uspešno odbijala nemačke napade i zadržala svoje položaje. U ovim borbama brigada je imala oko 15 mrtvih i ranjenih boraca. U Goraždu je 13. marta 1945. održana partijska konferencija 37. divizije kojoj je prisustvovalo 160 delegata. Konferencija je razmatrala rad partijske organizacije i stanje u diviziji, posebno dotadanje rezultate, i postavila nove zadatke. Kao najvažnije u to vreme bio je rad sa novim borcima, kojima je krajem 1944. i početkom 1945. godine popunjena iz Srbije i Sandžaka 37. divizija. Na konferenciji su istaknuti dotadanji uspesi brigada 37. divizije, a posebno 3. proleterske, koja je i dalje nosila najveći teret svih akcija divizije. Istovremeno konferencija je izabrala delegate za osnivački kongres KP Srbije koji je održan u Beogradu maja 1945. Posle toga, održano je 23. marta u Renovici vojno-političko savetovanje komandanata, političkih komesara i pomoćnika političkih komesara sandžačkih brigada i štaba 37. divizije sa političkim komesarom 2. udarnog korpusa, pukovnikom Vojom Nikolićem. Razmatrana su sva pitanja koja se odnose na učešće 37. divizije u oslobađanju Sarajeva — glavnog grada Bosne i Hercegovine. Tom prilikom je Vojo Nikolić u ime štaba 2. udarnog korpusa odao priznanje borbenim kvalitetima 37. divizije, a posebno 3. proleterske brigade koja je, prema izveštaju 37. divizije od 14. marta, »svojim brzim i odlučnim manevrima izvršila zadatak u potpunosti«.3”0 Krajem marta 37. divizija je dobila zadatak da ovlada delom komunikacije od Sokolca do Mokrog. U vezi s tim je 5. sandžačka uvedena u borbu na delu komunikacije Sokolac —• Podromanija, a 4. sandžačka je napadala neprijateljska uporišta Hodža — Stambolčić, usmeravajući s juga dva bataljona ka Palama i Koranu. U to- vreme je 3. brigada od 27. do 31. marta bila uvučena u vrlo ogorčene borbe sa neprijateljem na prostoriji Sip — Vitez —Podvitez — Gorovići — Ćemanovići — Kalođeri — Jelovci — Krije — Sjetlina — Stambolčić, na kojoj se tada nalazilo oko 4.000 dobro utvrđenih Nemaca, ustaša, Italiana i »čerkeza«. Četiri bataljona 3. brigade (naoružani sa 120 puškomitraljeza i mitraljeza, 4 teška i više lakih bacača), podržana su i vatrom brdske baterije. Mada se neprijatelj branio vrlo odsudno, ipak je pod naletima naših snaga i borbom prsa u prsa bio odbačen sa navedenih položaja. Za to vreme je 5. brigada nastupala prema Sokolcu i Mokrom, a 4. prema Stambolčiću, Palama i Koranu, kojim je i ovladala. Posle prvog dana, borbe su produžene i u toku 28. i 29. marta, naročito oko neprijateljskih uporišta Stambolčića, Pala i Mokrog, kao i kod Sokolca. Neprijatelj je, uz snažnu podršku artiljerije i dva oklopna voza, izvršio više protivnapada i posle žestoke borbe uspeo da povrati izgubljene položaje i odbaci naše jedinice na odseku Pale — Stambolčić, dok mu to nije uspelo na odseku Sokolac — Mokro, zahvaljujući snažnoj odbrani 3. i 5. brigade. Divizija je u ovim borbama imala 48 mrtvih i 156 ranjenih, od kojih je 3. proleterska brigada imala 15 mrtvih i 25 ranjenih. Inače, 3. brigada je uspela da izbaci iz stroja oko 250 neprijateljskih vojnika i zapleni 3 mitraljeza, više puškomitraljeza i pušaka, municije i druge ratne opreme.301 U daljim borbama koje su se naročito rasplamsale od 3. do 5. aprila, 3. proleterska brigada je sa svojih pet bataljona i 5. bataljonom 4. sandžačke napadala neprijatelja na prostoriji Orlova stijena — Crvena stijena — Pusto polje — Rakovac — Kalođeri — Gorovići — Podvitez — Vitez. Sa polaznih položaja na liniji Podjemen — Jelovci — Careve vode — Majdan — Hotičina — Ribulja — Sip za bataljone 3. brigade i sa linije Podgrab — Lisina za 5. bataljon 4. brigade bataljoni su 2. aprila u 20 časova otpočeli napad, i to: 3. bataljon na odsek Podjemen — Romanija — Orlova stijena — Crvena stijena — Mokro; 4. i 5. bataljon na odsek Kalođeri — Rakovac (Na toj prostoriji nalazilo se tada oko 5.000 neprijateljskih vojnika (Nemaca, Italijana, ustaša, »čerkeza« i pripadnika muslimanske milicije, sa oko 250 puškomitraljeza, 40 teških bacača, velikim brojem lakih bacača, 18. art. oruđa 75 i 105 mm).
— Pale i Pusto polje — Krije brdo; 1. i 2. bataljon na odsek Brezovac — Vitez — Podvitez — Gorovići, dok je 5. bataljon 4. brigade napadao odsek Stambolčić — Pale. Već 3. aprila do 8 časova, naše jedinice su uspele da ovladaju svim položajima neprijatelja, sem Orlove i Crvene stijene i Rakovca. U daljim borbama u toku 3, 4. i 5. aprila, naše jedinice su ovladale i navedenim delovima položaja i razvijajući dalja dejstva ka zapadu i severu, zauzele Ljubogošte, Pusto polje, Mokro, Zmijinu glavu, Pale i Radijeviće. Time se 3. brigada potpuno približila Sarajevu.303 U ovim borbama na prilazima Sarajevu 3. brigada je, od 3. do 5. aprila, imala 52 izbačena iz stroja, od kojih 19 poginulih. Neprijatelj je imao oko 350 izbačenih iz stroja, a 3. brigada mu je zaplenila 4 puškomitraljeza, 50 pušaka, 5 mašinki, 20 pištolja, 12 tovara razne municije i druge opreme.304 Posle toga je 3. proleterska brigada, 5. aprila u 15 časova, počela napad na sam grad Sarajevo sa polaznih položaja na liniji Zmijina glava — Dragulj — Orlovac — Tahirovina”— Hudež. Osnovni pravac napada bio je Dovlići — Brus — Kosmatica — Sarajevo. Desno su napadale jedinice 3. korpusa, a levo 4. sandžačka, pravcem Trebević — Sarajevo. Pošto je zona napada brigade bila uska, ona je obrazovala borbeni poredak u dva ešelona, sa 1, 4. i 5. bataljonom u prvom, a 2. i 3. u drugom ešelonu. Jačina prvog ešelona je iznosila oko 1.200 boraca, sa 90 puškomitraljeza i mitraljeza, 3 bacača 81 mm i 6 lakih bacača. Neprijatelj je pružio slab otpor sve do Bistrika, odakle je proteran u sam grad. Nešto jači otpor pružio je iz pojedinih utvrđenih tačaka u gradu, kao što su Vijećnica i Baščaršija. Prednji delovi 3. proleterske brigade ušli su 5. aprila u 20 časova u sam grad Sarajevo, gde su vođene ulične borbe do jutra 6. aprila. U isto vreme u grad su ušle i jedinice 4. sandžačke koje su u žestokim borbama sa Nemcima i ustašama zauzele Trebević, Palež, Brus i južnu ivicu Sarajeva i zajedno sa 3. proleterskom brigadom ovladala levom obalom Miljacke. A posle izvesnog vremena 3. proleterska brigada je na Miljacki uhvatila vezu i sa jedinicama 27. divizije. Neprijatelj je pretrpeo veoma velike gubitke, a bilo je i masovne predaje domobrana, milicije, »čerkeza« i Italijana. Zaplenjena je velika količina ratnog materijala, oružja, vozila, slagališta municije i opreme.303 Po oslobođenju Sarajeva, glavnina 3. proleterske brigade je zadržana do 8. aprila u gradu Sarajevu, Rajlovcu i Reljevu, dok su dva njena bataljona produžila gonjenje Nemaca i ustaša do Visokog, a kada više nisu mogli da uhvate dodir sa neprijateljskim delovima, oni su se vratili na prostoriju Reljevo — Rajlovac, u sastav brigade. Pored starih i prekaljenih boraca 3. proleterske brigade, kojih je tada u brigadi bilo srazmerno vrlo malo, u svim borbama su se istakli i mladići iz istočne Srbije (pirotskog okruga) sa kojima je brigada bila u velikom broju popunjena. Oni su se pokazali kao vrlo hrabri, odvažni, disciplinovani i požrtvovani borci.306 Treća proleterska brigada je u sarajevskoj operaciji izvršila sve postavljene zadatke. Ona je tada bila potpuno spremna, kao i ostale jedinice 37. divizije, za dalje učešće u završnim operacijama NOVJ. U proleće 1945. godine bila je brojno jača i dobro naoružana. (Početkom maja 1945. imala je 3.096 boraca, 242 podoficira, 114 političkih rukovodilaca i 33 oficira.) U brigadi je bilo 486 članova KPJ, 149 kandidata za člana KPJ i 526 članova SKOJ-a. Od naoružanja, pored ostalog, imala je 155 puškomitraljeza, 13 mitraljeza, 49 mašinski, 1.397 pušaka, 5 pt-pušaka, 23 minobacača, 2 radio-stanice, 7 telefonskih aparata, oko 7 km telefonskog kabla, zatim 40 jahaćih i 279 tovarnih konja.
Autor: Žarko Vidović-Treća Sandžačka proletertska brigada
Kad ovoliko snijega padne, kao ove godine, uvjek me to vrati u ona davna vremena, kada su ovoliki snijegovi bili pravilo a ne izuzetak. Bilo je godina, kada mi je škola i po nekoliko sedmica bila zatvorena, pa kad se na to nadoveže i zimski raspust, ma kud ćeš veće zimske radosti. Nekad su grtalice, koje su čistile snijeg, čisteći cestu, pravile takve sniježne nasipe pored ceste, da mi dječaci, dorasli da sami idemo u školu, ništa preko tog nasipa nismo vidjeli. Kad se cesta tako očisti, ona je izgledala kao neki kanjon rijeke, kroz koji su se kretali i pješaci i auta. Doduše u to vrijeme je bilo puno manje auta nego danas. Onaj ko je i imao auto u to doba, a govorim o šezdesetim, pa i sedamdesetim godinama prošlog vijeka, niti je mogao po toj zimi upaliti auto, niti se usudjivao voziti na neke duže relacije. Obično bi ta auta ostajala zatrpana snijegom do nekog ljepšeg vremena. Bogami, dok dodje ta ljepota, moglo je potrajati i nekoliko mjeseci. Pale su tih godina i sa toliko snijega izgledale čarobno, ali gotovo odsječene od ostatka svijeta. Pošto tada nije bilo današnje ceste za Sarajevo, već se išlo krivudavom uskom cestom preko Kalovitih brda, pa onda, još užim i krivudavijim putem preko Buloga, samo bi se oni najhrabriji usudjivali krenuti u tu avanturu, da svojim fićom, u najboljem slučaju stojadinom ili volgom krenu u pravcu Sarajeva, ili ne daj Bože, preko Romanije, negdje dalje. Jedina veza sa svijetom je bila, voz Ćiro. Koliko mi i danas taj pisak zahuktale parnjače još uvijek zvoni u ušima, a prošlo je preko četrdeset godina, kada je ljudska pakost i bezumlje naredilo da se ta pruga, kao nerentabilna, ukine.
Kad se Pale tako okuju snijegom, a pošto škola nije radila, mi djeca smo imali slobodnog vremena koliko hoćeš. Ali gdje ga potrošiti? Danas bi se odmah očistiila cesta do Jahorine, do Ravne planine, a onda je Jahorina za nas bila nekoliko svjetlosnih godina udaljena. Mnogi od nas, niti su kad bili, niti su znali gdje se Jahorina nalazi. Jahorina je od Pala bila 13 km udaljena, ali je sam put bio katastrofa. Bio je to makadamski, kamionima izlokani i razvaljeni put, koji su najviše koristili kamioni za prevoz balvana za potrebe paljanske pilane. Tih godina se bilo lakše dovući iz Sarajeva, koje je uzgred dvostruko dalje, nego nama sa Pala , do Jahorine. Taj put od Sarajeva, preko Trebevića, do Jahorine, nije bio toliko razlokan, a i redovnije se čistio, jer je Jahorina tada i bila skijalište za Sarajlije. Bjelašnica kao skijalište, tada nije bila ni na mapi. Tek nešto kratko pred Olimpijadu se Bjelašnica raskrčila i postala skijaški centar.
Skijanje na Palama je imalo davnu tradiciju. Više je bilo zastupljeno nordijsko skijanje, to jest trčanje na skijama, nego ono alpsko. Mi Korančani smo se spuštali niz Andjino brdo, ali tek onda kad se snijeg donekle otopi i visina snijega smanji, jer bi u suprotnom upadali u snijeg, čija je visina nama desetogodišnjacima često bila i preko glave, i jedva bi se iz njega izbavili. A i bilo je posla onda da se staza pripremi, utaba, pa da se onda snagom svojih mišića popenješ do baba Andjine štale, gdje je i bila startna pozicija. Kad sve to i odradiš i kad se konačno otisneš niza stranu, vožnja nije trajala duže od par minuta. U to doba, malo je onih koji su imali skije, bar nalik, ovim današnjim. Uglavnom su to bile ručno pravljene skije, ako su uopšte i bile zakrivljene pri vrhu. Većina nas se sankala i to po onoj očišćenoj cesti, često priželjkivali da naidje kakav fićo, da se zakačimo za njega. Do sanki je tada bilo lakše doći nego do skija, ali su i sanke mahom bile improvizacija onih pravih. Najpopularnije su bile one gvozdenjače, koje su nam roditelji pravili u Famosu. Te su bile neuništive i trajale neograničeno, za razliku od onih drvenih, bilo ručno radjenih tzv ligura ili onih kupovnih, tvorničkih. Svejedno, koje su bile, te drvene bi se vrlo brzo polomile preko skakala, za razliku od onih gvozdenjača. A kakvo je to sanjkanje ako ne ideš na skakala.
Naša omiljena staza za sanjkanje je bila ona od onog nezavršenog hotela, kasnije Upi hotela, danas skoro izgorjelog studentskog doma na Koranu, pa do prvih zgrada ispod hotela. Druga staza je bila cesta od internata pa do raskršća tj do Zdravkine radnje. Osim sankanja, kada se nije niti moglo niti smjelo izaći preko smetova pored ceste, bilo je veoma popularno klizanje. Gdje god je bilo imalo nizbrdice izmedju zgrada, na Koranu, mi djeca bi to uklizali i satima bi se klizali u cipelama ili čizmama. Broj jedan u raji je bio onaj ko je imao najklizaviju obuću. Jedno vrijeme sam i ja imao tu titulu, jer mi je teka u Trstu kupila cipele koje su bile klizave ko sam vrag. Prava umjetnost je bila hodati u njima zaledjenom cestom, a ja sam to usavršio, ko pravi baletan. Drugovi me molili da im bar malo posudim te moje cipele. Rijetko kome sam ih davao. Klizanje niz te nizbrdice je trajalo taman toliko dok se prva komšinica na tome ledu ne oklizne i ne tresne o asvalt svom dužinom i širinom. Sutradan bi na našu veliku žalost, klizališe ili plaza, kako smo je zvali, bila posuta pepelom. Naravno, išlo se dalje tražiti nove nizbrdice i ponovo uklizavati plazu, nekad cijelu stazu pred veče polivati vodom, da bi noćni mraz ostalo odradio.
Otprilike tako nekako smo mi tih šezdesetih godina provodili zimske dane, kad Pale zapadnu u snijeg. Pravljenje sniježnih bunkera, tunela ispod snijega, grudvanje, igranje hokeja na svim zaledjenim površinama, takodje je bilo dio tih igara bez granice. Sve je bilo prepušteno našoj dječijoj mašti.
U svoj toj zimskoj idili, dočekivao se i najdraži dječiji praznik, Nova godina. Meni, posebno drag praznik. Sjećam se da su naši roditelji uplaćivali školi neki simboličan novac da nam deda Mraz donese poklon. Djeda Mraz je, svake godine za svu djecu do četvrtog osnovne, bio moj učitelj Beban. Mada obučen kao pravi deda Mraz, mene nikad nije dao obmanuti. Uvjek bi poznao njegov zvonki glas dok bi me poimenično prozivao da podignem paketić. U paketiću je uvijek bilo ono što sam ja najviše i priželjkivao. Prskalice, plastelin, olovke u boji, medenjaci, pa razne, još neispisane čestitke. A čestitke iz tog vremena su veoma duboko uticale na moju romantičnu dušu i razgarale moju bujnu maštu. Obično su na njima bile kućice zavejane snijegom, kraj nekog zamrznutog potoka, u nekoj zvjezdanoj noći. Pred kućicom su u saone prepune paktića upregnuti jeleni, čekali deda Mraza, koji je natovaren svojom vrećom, djelio djeci paketiće. Da bi dočarale zvjezdanu noć, čestitke su bile prskane srebrenim ili zlatnim svjetlucavim prahom, koji je na mene ostavljao takav utisak, da sam ih gotovo bez daha gledao. Nekad bi te čestitke znale prenoćiti pod mojim jastukom, a čuvao sam ih ko oči u glavi i sakupljao godinama. Često sam ih i sam kupovao, da ih nekome pošaljem. A slao sam ih svima koje sam iole znao, očekujući da će se neko i mene tako sjetiti i poslati mi čestitku. Radovao se do ludila, kad bi me se neko sjetio i poslao čestitku, adresiranu na moje ime. Tugovao i dugo očajavao, ako takvih nije bilo. A na kraju sam došao na genijalnu ideju, tako što sam sam sebi pisao čestitke, potpisujući ih drugim imenima. Naravno, da sam sebi uvjek slao one najveće i najskuplje čestitke, obavezno one posute zlatnim i srebrenim prahom.
Bilo je u ono doba i onih jednostavnih i jeftinih novogodišnjih čestitki, čiji sadržaj bi me do suza znao nasmijati. Nezaboravna je ona sa ribarom i mačkom. Ribar nosi na ramenu štap za pecanje i sa udice visi riblji kostur, dok iza ribara ide mačka i oblizuje se, jer je oglodala do kosti ribarev ulov.Tu su bile i one čestitke, sa obaveznim dimnjačarem, te kuharem koji satarom juri prase. Sve te čestitke su u meni budile slatku jezu od predstojećeg praznika. Obično je za Novu godinu kod nas dolazila rodbina mog oca, tetke i stričevi, koji su iz zadimljenog, čadjavog Sarajeva dolazili da se nadišu punim plućima čistog paljanskog zraka. Mi djeca smo tada mogli ostajati budni do mile volje i gledati na jedinoj TV stanici novogodišnji program, uz nezaboravne Čkaljine i Mije Aleksića provale. Rodbina je nama djeci donosila bombone, čokolade, napolitanke, te razno voće, banane, narandže, mandarine, koje se u to doba moglo naći i kupiti samo u Sarajevu, ali ne i na Palama. Paketića novogodišnjih, okićenih jelki nije bilo u našoj kući. Ako bi ja i sestra, onako na svoju ruku, malo okitili sobu onim krep papirom u raznim bojama to bi bilo sve. Moj otac je bio svom svojom dušom predan ideji komunizma, pored njega smo mogli kititi šta smo htjeli, njega to nije dodirivalo. Sve je pak odlučivala majka, koja nikad nije rekla da Nova godina nije naš praznik i koja je i sama jedva čekala da se nešto slavi, ali po pitanju kićenja jelke, tu nije bilo diskusije. Njen odgovor je bio kratak i samo bi rekla da se ni u kući njenih roditelja krizban (kako je zvala jelku) nije kitio. Otac naravno se u to nikad nije htio mješati i tako se u našoj kući nikad nije jelka okitila. Ja i sestra smo očajavali danima, išli kod druge djece da gledamo jelku, pa i da pomognemo u kićenju, ako bi nam se ukazala prilika. To je u meni samo još više jačalo čežnju da jednom, kad budem imao svoju porodicu, kitim jelku, i stavljam paketiće pod nju. To se kod mene, sa godinama, pretvaralo u gotovo bolesnu opsesiju.
Prolazim ovih dana pored poredanih kontenera ovdje na Alipašinom i vidim dosta bačenih jelki koje čekaju da budu odvežene na gradsku deponiju. Polovina je januara i pravo vrijeme da se jelke izbace iz stanova jer su im iglice već počele opadati, pa samo przne po kući. A i novogodišnji praznici su uveliko prošli. Podsjetih se vremena kad sam bio peti razred osnovne i kad sam sa još dva druga, Gerom i Milanom odlučio da napravimo biznis sa jelkama. Odsjećićemo jedno desetak jelki, spakovati ih u vreće. Sjesti u voz i prodavati te jelke po Sarajevu.
Danima smo pravili plan i na kraju odlučili da ćemo jelke naći na Golom Koranu i da ćemo poraniti da ih još za dana odsječemo. Znam dobro da je snijeg bio preko metar dubok. Prtina je bila napravljena do Ciganske ravni i dalje do Begovine gore, a mi smo od Ciganske ravni krenuli kroz gustu šumu, dole niz potok prema kućama Marinkovića i Lučića, onosno Barama. Nosili smo male sikirice, te desetak onih plastičnih vreća za kupus i kanapu kojim bi stezali jelke da ih što više stane u vreće i da budu lakše za nositi. Dan je, za divno čudo, bio prekrasan, sunčan, bez oblačka iako je prethodnih dana snijeg neprestano padao. Prekrasna tišina, koju remeti klokot potoka, koji iako je zamrznuo, davao neke znake da se voda pod ledom ipak nije sva zaledila. Nekad , grane omorika, pritisnute snijegom ipak popuste, pa se na nas obruši gomila snijega da smo ličili na prave Sniješko Bijeliće. Smijali smo se tim zgodama, bili dječije radosni, raspoloženi. Snijeg je bio dubok, prtili smo tako, a negdje upadali u namete snijega gotovo do prsa, bauljali, ponekad se, teškom mukom izvlačili iz nameta snijega. Bili u goloj vodi, a jelki nigdje na vidiku. Gotovo smo izgubili volju, kad nekim čudom, kad smo se već s velikom mukom izvukli iz guste šume ugledasmo na jednom proplanku, gotovo na osami, desetak jelki, nijedna veća od dva metra. Kao da su samo nas čekale da ih odsječemo. Brzo se bacismo na posao i ubzo zaključismo da svaki od nas može nositi najviše dvije jelke. Tako da smo i odsjekli toliko. Iako smo broj jelki koje ćemo prodavati po Sarajevu, smanjili na neku razumnu mjeru ipak smo se dobro namučili dok ih nismo donijeli kući. Sutradan smo jedva skuckali nešto para da imamo za kartu za voz do Sarajeva u jednom pravcu. Za povratak ćemo imati dovoljno para kad prodamo jelke. Oko pola jedan popodne smo sjeli u voz na Koranu. Bila je nedjelja, voz poluprazan jer nema ni radnika ni djaka koji vozare u njemu. Odmah smo zapeli za oči kondukteru. Šta mislimo sa tim jelkama, znamo li da je ilegalna sječa jelki zabranjena, zvaće nam miliciju i sprovodnika voza. Jedva ga urazumismo i to tek onda kad smo rekli da jelke nosimo na poklon rodbini u Sarajevo.
Iz voza smo izašli na stanici Čengić Vila. Prvi neboderi i velike zgrade se gotovo naslanjaju na željezničku stanicu, pa tako nismo ni morali da daleko tegarimo jelke. Krenuli smo od zgrade do zgrade, od sprata do sprata da nudimo naše jelke na prodaju. Milan je bio slatkorječiv i prepuštali smo njemu da se cjenjka. Sjećam se da je njegova početna cijena za jelku bila basnoslovnih deset hiljadarki i znam da su ljudi samo odmahivali glavama, pitajući se da li smo uopšte normalni tolike pare tražiti. Ja i Gera smo ga kumili, molili da spusti cijenu, medjutim je Milan tvrdoglavo ostajao pri svom. I tako smo mi frustrirani hodali od zgrade do zgrade, a kupca nigdje na vidiku. Milan je na kraju sam spustio cijenu, deset puta manju, medjutim niko ni za te pare nije htio naše jelke. Bili smo pregladnjeli, para nemamo ni za frtalj hljeba. Već se spuštala noć jer je dan zimi kraći, a mi ni jednu jelku nismo prodali. Morali smo misliti kako da se vratimo na Pale vozom, a nismo ni banke imali u džepu. Na kraju smo odustali od daljnje prodaje, tako što smo svih šest jelki stavili u jedan lift a onda se žurno udaljili odatle. Imali smo ludu sreću da je naišao teretni voz i nekim čudom se zaustavio na Čengić Vili, gdje teretnjaci obično ne stoje. Taman smo imali toliko vremena da uskočimo u teretnjak i da se onako premrzli i gladni jedva dočepamo Pala. Eto tako je propao moj prvi biznis u životu.
Prošlo je od tada i preko trideset godina. Došao je i rat, pa i prošao. Nekim slučajem sam rat proveo u Njemačkoj i dosta toga vidio. Svatio sam da se jelka tamo kiti zbog vjerskog praznika Božića i da ipak nosi neku religioznu konotaciju. Jelke se kupuju već početkom decembra za katolički vjerski praznik svetog Nikole i da se drže u kućama do 6 januara , to jest do katoličkog praznika Tri kralja. Vidio sam da ti praznici na zapadu, prevazilaze tu vjersku dimenziju i da postaju univerzalni praznici koje slavi gotovo cijelo čovječanstvo. Iz iskustva znam da u Njemačkoj svako domaćinstvo ima jelku za Božić. Da poklone za Božić dobivaju svi, a ne samo djeca. Da je deda Mraz u stvari Weihnachtsmann ili Nikolaus, tj Božić Bata. Svatio sam i to da je Nova Godina praznik, ali ni blizu toga da se može uporediti sa Božićem. Svatio sam i to gledajući tako te okićene gradove, trgove, sa okićenim jelkama i do 20 metara visine, da Božić u ljudima na zapadu izaziva istu onu slatku jezu koju sam ja osjećao kao desetogodišnjak, kad se bližila Nova godina. Vremenom je dolaskom stranih programa i TV kanala u naše stanove, se zapad gotovo preselio u naše domove. Holivudska produkcija je odradila svoje, tako da su snimani najljepši i najromantičniji filmovi sa radnjom koja se dešava upravo u vrijeme Božičnih praznika. Kultura zapada se seli i na naše prostore. Gradovi u BiH pa i čitavoj regiji se kite i bliješte ništa manje od onih evropskih gradova u vrijeme blagdana. A bilo je krenulo baš u suprotnom pravcu. Negdje godine dvije hiljadite sam došao iz Njemačke u Sarajevo proslaviti Novu Godinu, sa mojim roditeljima. Gledam sa roditeljima dnevnik a tamo bivši nam predsjednik otvoreno u ekran govori da Novu godinu ne treba slaviti i da to nije naš praznik, a da je deda Mraz izmišljeni lik za potrebe katoličke crkve. Sebi ne mogu da dodjem. Ništa pred roditeljima ne komentarišem. Sutradan nam je snaha, od mog brata žena, dovela svoju kćerku, pet godina staru, da sa nanom, dedom i amidžom provede Novu Godinu. Preslatka djevojčica, onako mala , sićušna a slatkorječiva. Sve je interesuje, sve komentariše i sve zna. Meni se odmah u srce uvukla. Da je iznenadim, povedem je na pijacu pod mostom na Ciglani i kažem joj da ću joj kupiti što god poželi. Pijaca u novogodišnjoj groznici, masa ljudi se valja, kupuju, prodaju, nadvikuju se. Kupiti što god poželiš. Raketa, petardi, prskalica, novogodišnjih šarenih laža, ma svega šta ti duša hoće. I tako mala moja nećaka ostala zatečena, gotovo šokirana mojom ponudom, potpuno zbunjena ni sama ne zna šta će. Ponuda igrački, lutki barbika, paketića novogodišnjih raznih cijena i veličina, ma nepregledna. I tako neodlučni pravimo i drugi krug po pijaci. I taman tamo na izlazu, prema gradjevinskom fakultetu, na samom kraju pijace djevojčica stade kao ukopana. Vučem je za ruku da krenemo, a ona kao ukopana se i dalje ne miče. Pogledah u kom pravcu to gleda i tad i ja vidjeh šta joj je zaokupilo pažnju. Ona je gledala u čovjeka koji prodaje jelke. Pred njim, dvije jelke. Jedna velika, preko dva metra, druga manja. Pitah ga, kako mu ide posao. „Ma nikako brate. Od kako je Alija reko da to nije naš praznik, evo patim se sa ove dvije jelke. Do neki dan sam nešto i prodao, a evo danima, niko neće ni da upita. Mrznem se ovdje, a sve džaba,“ očajno će jadni čovjek. U sekundi mi se vrati sjećanje na moj propali biznis sa jelkama, a onda upitah djevojčicu, hoće li da joj kupim jelku. Djevojčica, gotovo kroz suze promuca: „Ama amidža znaš da nana neće dati, a da znaš da bi to najviše od svega voljela“. Jelka je imala već napravljeno stopalo da može stajati, te se ja brzo nagodih sa prodavačem da je lijepo spakuje. Na uglu sam naišao na prodavača koji je prodavao i nakit, staklene kugle, te svjetleće lampice. Sve sam to pokupovao i tako natovaren se probijao kroz prepunu pijacu. Moja nećaka se radosno pribijala uza me, prateći me u stopu. Kad smo pozvonili na vrata, otac je otvorio vrata, pomalo iznenadjen mojom kupovinom. Majka , kad nas je vidjela tako natovarene je odmah krenula da raščisti ugao gdje ćemo staviti jelku. Odmah smo se svo četvero dali na kićenje jelke. Kad je sve bilo gotovo i kad sam upalio i lampione, stajali smo zadivljeni gledajući prekrasnu jelku. Moja nećaka je širom otvorenih očiju, gotovo ne trepčući, gledala čas u jelku čas u mene, ni sama ne vjerujući da se sve to pred njenim očima dešava. Samo su joj se u uglu očiju nazirale dvije suze, kao dva bisera.
Nekad davno sam čuo da se unučad više vole nego vlastita djeca. Valjda je to tako, od kako je svijeta i vijeka. Znam i to da moj otac i moja majka nikad unučadima ništa nisu odbili. I neka nisu.
Putovanje od Dizeldorfa do Frankfurta, pa onda cijeli let do Ria prošao bez većih problema, a let bio miran čitavo vrijeme. Iz Frankfurta smo poletjeli u 22 sata, let trajao 12 sati a stigli u Rio u 7 sati i 20 minuta, po brazilskom vremenu. Prvi utisci , da je sparno i da je zrak smrdljiv. Taksijem smo stigli do Gamboa Rio Hotel. Hotel smješten u Down town-u. Samo ime govori. U jednoj radničkoj četvrti , izvan onih Copakabana i Ipanema. Hotel našli u internetu. Tri noći, 109 eura sa doručkom. Eto, cijena nas je privukla. U suštinije hotel uredan, čist, skoro renoviran. Sobe uredne, posluga preljubazna….osim što niko ne zna nijedan drugi jezik osim portugalskog. Doručak, švedski sto, klasika, ali obilje tropskog voća i cjeđenih sokova.Što se tiče hotela samog, nema primjedbi, samo, eto, njegov položaj. Nekako nam je osoblje hotela uspjelo objasniti, da ako želimo ići na plažu Copakabanu moramo koristiti metro, a najbliža stanica je bila udaljena oko stotinjak metara od hotela, kroz tu zapuštenu radničku četvrt. Naša stanica se zvala President Vargas. Odatle ima desetak minuta vožnje u ugodno rashladjenom metrou, do Copakabane. Plaža je bila slabo posjećena i mi smo malo prošetali po mokrom pjesku. Plaža dugačka par kilometara, široka jedno tridesetak metara. Pored plaže paralelno je široka dvosmjerna ulica sa bezbroj traka, dok su u pozadini načičkani neboderi, u stvari hoteli čiju cjenu nismo smjeli ni upitati. Na plazi ima mnogo malih bistroa gdje se može dobro i na naše iznenadjenje, dosta jeftino jesti. Jeli smo pohovane sardine, koje su se Ceci veoma svidjele i popili tri velike cerveze(piva) od 0,6 litara. Pivo se zove Antarktik. Kad smo htjeli izaći na ponoćku negdje oko 23 sata, obezbjedjenje na recepciji nam je ljubazno objasnilo da sav novac i sve stvari od vrijednosti, ostavimo u sefu(koji je uzgred rečeno bio pokvaren, a da možemo jedino, u ta doba taksijem do grada(Copakabane),jer Metro, tj podzemna željeznica vozi samo do 23 sata. Pošto je bila Badnja noć, taksija nije bilo ni za lijeka, pa nam je savjetovano da ostanemo u sobi tu noć i da ni za živu glavu ne ulazimo u obližnje kafane(ma birtije). Tako je i bilo. Ostali smo u sobi, a svuda oko nas su pucale petarde, a u Riu je treštio vatromet. Vjerovatno na Copakabani. Doduše, volju da po svaku cijenu idemo negdje tu noć, je ubila i kiša koja je počela da pada i pljuštala, do ne znam kad ujutru. Novi dan je bio prekrasan, ustali oko 9, tuširali se, pa na doručak. Pregledali smo mapu grada i odlučili da idemo u pravcu nekih znamenitosti. Tako sam zaključio da bi katedralu trebalo posjetiti.
Katedrala je bila u stilu Maja piramida. Grandiozna gradjevina. Gradjena prema projektu Edgara Fonseca. Njena gradnja je trajala od 1964 do 1979. Projektant je mnogo nagradjivan za ovo svoje djelo. Inače se katedrala zvala Catedral Metropolitana de São Sebastião. Kad smo stigli, misa je bila u toku. Nismo se dugo zadrzali, da ne ometamo ljude, već smo odatle pješačili nasumice i ja negdje pročitah putokaz koji vodi u pravcu pozorišta. Kad smo konačno našli gdje je pozorište, bili smo zapanjeni ljepotom gradjevine. Bila je u raskošnom, kitnjastom stilu. I nije samo pozorište bilo raskošno , nego i cijeli trg gdje se nalazio Teatro Muncipale. Nekako smo shvatili, ako budemo išli dalje prostranim ulicama, koje su vodile do pozorišta , da ćemo izaći negdje na more. I bili smo u pravu.
Evo, sve ovo je bilo zapisano tada kada se i dogadjalo, što kažu iz prve ruke. Puke, suhoparne rečenice, ko iz nekog turističkog vodiča. Pisano na Badnjak 2013. Iz ugla 2017 je to ovako izgledalo. Mjesto, odnosno dio grada , gdje je bio smješten naš hotel „Gamboa“ je u stvari smješten u favelama, a ne kao što sam to onako miroljubivo opisao prvi put. Favele su divlja naselja kojih u Rio de Jeneiro ima bezbroj. Najveća favela u Riu ima 600 hiljada stanovnika, u gradu koji broji oko 11 miliona. U favelama važi zakon jačeg. Ljudi koji tu žive, ne plaćaju nikakve dažbine, gradu ili državi. Priključci na struju, vodu, kanalizaciju su ilegalni, nezakoniti, ali država to toleriše iz ko zna kojih razloga. U te djelove grada policija i drugi organi vlasti niti ulaze, niti smiju ulaziti, a ako pak udju onda moraju imati debeli razlog. A onda kad udju, udju sa dugim cijevima. Na kraju se to sve završi krvoprolićem na obje strane. Mislite da pretjerujem kad ovo pišem? Naš hotel „Gamboa“ je bio kratko prije nas renoviran. Kad smo ušli, soba je još mirisala na svježu farbu. Sve čisto, osoblje ljubazno, čak previše ljubazno nam se činilo.. Doduše niti su oni govorili bilo kakav drugi jezik osim portugalskog, niti smo mi išta znali portugalskog. Ali nekad i osmjeh kaže više od riječi. Pokušao sam na brzinu da naučim bar nekoliko fraza. Da naručim piće, da se zahvalim. Jela smo poručivali prstom, kad vidimo šta drugi jedu. U hotelu niko nije govorio engleski osim jednog čuvara koji nam, ni pocjenu da ga otpuste, nije dozvolio da tu badnju noć odemo do Katedrale i budemo na ponoćki. Prvo je beskrajno telefonirao da nam nadje Taxi, ali Taxi te noći dobiti je bilo ravno Bingu. Mi odlučili da prošetamo, ako nema drugog načina, a on ni da čuje, da nas pusti u noć same. Zainatio se tip, samo što pištolj ne vadi. „Imate sve. Šta vam fali. Ovdje vam je frižider sa pićem, u sobi imate takodje minibar. Ne znam koji vas đavo vuče napolje u ova doba, da glavu gubite“. Bilo je oko 11 naveče i ja bih se sa njim i na mrtvo ime posvadjao da ne poče kiša. Ali tek kakva. Za desetak minuta su ulice bile preplavljene. Sjeva, grmi bez prestanka. Hajd’ šta ćemo, vratimo se nevoljno u sobu. Ma šta ćemo, viša sila. Mislio sam da je hotel prazan, jer nikoga od gostiju tu noć nismo vidjeli, ali kad smo se vratili u sobu, shvatili smo da nismo sami. U sobama do naše su se čuli ljubavni uzdasi. I sa jedne i sa druge strane. Jedni prestanu, drugi počinju. I tako beskonačno, sve do zore su se smjenjivali ti uzdasi. Sve nešto kontam da je to iz religioznih razloga. Zbog Badnje večeri. Valjda je to tako u Brazilu, katoličkoj zemlji, gdje su ljudi bogobojazljivi. Ujutru smo pokasnili sa doručkom, valjda jer smo bili toliko ometani u spavanju. Doručak uobičajen kao u svim hotelima, sa izuzetkom voća i voćnih sokova. Čovjek koji nikad nije bio u Brazilu, neće nikad ni znati kakvog sve tropskog voća ovdje ima. Jedeš, a ne znaš šta jedeš, ali se svaki put iznenadiš kako je sve sočno i ukusno. Ma zaista, nigdje na svijetu nisam tako nešto vidio. Misliš da sve znaš, a onda skontaš, koji si neznalica. Poslije doručka , spremanje za plaže. U lijepom sunčanom danu, kao da prethodnu noć se nije desio potop, prolazili smo kroz taj dio grada, nekih dvjesto metara do prvog metroa. Usput smo svratili do prve samoposluge da kupimo kakvih sendviča i voća za plaže. I tek onda smo postali svjesni, gdje se u stvari nalazimo. Ljudi su doslovno živjeli na ulici dvadeset četiri sata. Jedan ima dvosjed i trosjed, neke ormare za gardarobu. Sad naslago taj naještaj na kant, da se ocijedi i suši na suncu poslije sinoćnje kiše. Ceca negdje vidjela i kupleraj, gdje one jadnice sjede sa djecom u krilu i čekaju mušterije. Nekako smo našli samoposlugu u kojoj gužva, da smo skoro sat vremena stajali u redu da platimo. A šta smo imali? Par sitnica. Kupivši te sitnice, uputismo se ka metrou, koji je zaista jeftin. Karta košta 3 reala (1 Euro 3 Reala) i možeš se, za te pare voziti do krajnje stanice u jednom pravcu. Mi ćemo prvo na Copakabanu, pa poslije na Ipanemu. Dvije najpoznatije plaže koje nisu daleko jedna od druge. Sve naravno metroom. Mnogo sam se nagledao metroa u mom životu. Od onog čuvenog londonskog, pa rimskog, pariškog, pa i onog u New Yorku, Singapuru, ali nigdje nisam vidio ljepši i interesantniji, nego u Riu. Sve stanice su bile ukrašene mozaicima, reljefima i umjetničkim djelima. Pogotovo one, što su bliže čuvenim plažama. Plaža Copakabana je nešto neopisivo. Ni na jednu plažu u Riu se ne može doći direktno iz hotela, jer su paralelno pored plaža izgradjene široke Avenije. Gotovo da je sav gradski saobraćaj vodio preko tih avenija. Na samim rubovima plaža su bili smješteni restorančići, kafe-barovi, mjesta gdje su se prodavali kokosovi orasi. Na samim plažama valjda je bilo zabranjeno bilo šta graditi. Jedino su tu, takodje na rubu plaže, iznajmljivali suncobrane i ležaljke. Copakabana je bila, valjda, najveća i najduža od svih. Negdje sam pročitao da je na novogodišnji koncert Rolingstonsa, koji je bio organizovan upravo na toj plaži, došlo dva miliona ljudi. Za tu priliku je bila napravljena i posebna bina na šinama, koja se kretala s kraja na kraj plaže. Kažu da u toplim ljetnim danima se tu kupa, svaki dan, oko 20 000 kupača. Kad si se dočepao plaže, tj prešao sve te silne semafore preko avenije, u pozadini ti ostaju poznate kulise hotelskih zdanja. Cijene smještaja hotela u prvom redu, sa pogledom na plažu, ne smiješ ni pitati. Hoteli su ogradjeni visokim metalnim kapijama sa automatskim vratima. Po vrhu tih kapija su instalirane gole žice sa vidnim tablama, sa mrtvačkim glavama i upozorenjima da se radi o visokom naponu. Uglavnom su sve te gradjevine, pa čak i privatne zgrade, apartmani itd bile opasane tim visokim metalnim ogradama i visokim naponom po vrhu. Uz to su ugradjedne i brojne kamere. Na ulaznim vratima je bila glavna kamera i gdje je posluga u hotelu, čuvari otvarali automatska vrata, samo u slučaju kad pokažeš i dokažeš da tu imaš boravak. Sami ti detalji otkrivaju, da je Rio pun kriminala i da nije samo dovoljna policija da te zaštiti.
Ko što rekoh na Copakabanu dodje i po nekoliko desetina hiljada ljudi da se osvježi. Na plažu , koja je u svakom slučaju, uz Ipanemu najprominentnija plaža, dolaze oni koji imaju šta da pokažu od svog tijela. Tu prevashodno mislim na žene. Brazil je katolička zemlja i toples je strogo zabranjen, ali je donji dio bikinija predstavljao samo komad krpica, koji je više otkrivao nego što je skrivao. Pogotovo onaj zadnji dio koji je u stvari samo komad kanape izmedju polutki. Čovjek odmah prepozna, ko je stranac a ko domaći. U Brazilu se i ne može kupiti drugačiji kupaći kostim osim bikinija sa tim tanga dijelom. To smo se sami uvjerili kad je Ceca poželjela da obnovi svoj kostim. I naravno da ništa nije našla, što bi igdje u Evropi mogla da obuče, a da ne privuče požudne muške poglede. U Brazilu se gotovo svi bave sportom, ženski dio populacije džogiraju pored plaža na lijepo uredjenim trim stazama, dok muškarci ili igraju odbojku na pjesku ili neku kombinaciju fudbala, glavometa i odbojke. Čist zrak, more, kupanje, sport svakodnevno, te i čudna rasna mješavina su doveli do toga da se tu zaista mogu vidjeti najljepše oblikovana ženska tjela i muškarci sa onim six pack mišićima. Gotovo sve žene imaju fantastično oblikovanu zadnjicu. Vjerovatno i zbog sambe, plesa koji zahtjeva zaista naporan rad mišića, posebno onih zadnjih. Nekad te može, ali debelo iznenaditi , pogotovo kod tamnoputog djela populacije, tj onih mulatkinja, kad ih gledaš odpozadi da samo vrtiš glavom u nevjerici, a onda kad je vidiš sa prednje strane, vidiš joj trbuh koji počinje negdje ispod grudi i izgleda u potpunom neskladu sa pozadinom. Naravno takve ne dolaze na Copakabanu. Takve vidiš na drugim plažama i one se uopšte ne stide svog izgleda. Rekao bih da se čak kao takve rado pokazuju. Uzroke te pretjerane gojaznosti kod crnih žena mi je uspio objasniti jedan Slovenac, koji je nekad bio pomorac, pa se oženio jednom prekrasnom tamnoputom Brazilkom, otvorio mali hotelčić, koji u Brazilu zovu Pousade i tu se skrasio. On mi je objasnio da je to u stvari stvar ishrane, ali i same brazilske kuhinje, koju je crna populacija, nekadašnji robovi iz Afrike, donijeli tu. Pošto su, kao robovi radili najteže fizičke poslove, na plantažama šećerne trske, trebala im je jaka i kalorična hrana. Tako da je gotovo sva hrana bila masna, začinjena, bogata mastima i proteinima. Robovlasništvo je davno ukinuto u Brazilu, ali je način ishrane crne populacije ostao isti i tako da su veoma brzo postali gojazni. Medjutim, ko što rekoh, takve ne dolaze na Copakabanu i Ipanemu. Muškarcima slabog srca, te ljubomornih žena koje su im pratnja na plaži, ne bih preporučio ovu plažu. Za one druge, koji su zdravi i čije žene nisu pretjerano ljubomorne postoji opasnost da im se vrat ukoči od silnog okretanja. Ne bih preporučio ni velike šetnje uz plažu, takodje onima koji pate od visokog krvnog pritiska, jer zaista, tu se mogu vidjeti najljepše žene na svijetu. Plaža je redovno puna, medjutim vrlo malo je ljudi u vodi. Obično sjede na rubu koje talasi zapljuskuju ali u vodi , začuđujuće malo ljudi. I to mi je objašnjeno. Slovenac, koji sve ili gotovo sve zna o Brazilu mi je rekao kako zapanjujuće mali broj Brazilaca zna plivati. Pogotovo oni tamnoputi. Često se tu ljudi utapaju, a pomenuti Slovenac je imao smrtni slučaj u njegovom hotelu, koji je imao mali bazen, da se jedan gost utopio u tom bazenu, u kom je najveća dubina jedva prelazila preko glave. Medjutim, ipak sam se sam uvjerio, da se u popodnevnim satima pojavljuju veliki talasi na Copakabani, a onda i jaka morska struja, koja te snažno vuče od obale. Za neiskusne plivače, pogotovo obuzete panikom, može se desiti najgore. Najgora stvar na svim brazilskim plažama ali i uopšte, je niska ekološka svjest Brazilaca. Smeće gotovo svuda na plaži. Kante za smeće prenatrpane. Gomile, ma gotovo brda praznih ljuski od kokosovih oraha su na svakom djelu plaže. Kažu da ogroman tim čistača plaže rade do rane zore da sve to smeće iznesu. Ujutru je plaža očišćena ali neće dugo trebati da se ponovo uguši u smeću. Ono što najviše nervira na samoj plaži su prodavači. A prodaje se sve. Od pića u limenkama, vode u plastičnim flašama, pa do hrane, voća, garderobe. Najčešće kupaćih kostima, majica , do šešira. Pa onda nakit, bižuterija, suveniri. Ma ne daju ti trenutka oko zatvoriti. I samo se nadvikuju, ko će glasnije privući potencijalnog kupca. Slična plaža kao Copakabana je Ipanema, koja je par stanica Metroom udaljena od Copakabane. Za neke, navodno, je Ipanema ljepša od Copakabane. Navodno da je publika tu malo prirodnija, jer je Copakabana izvikana i da na nju dolazi bjelosvjetska šminka. Meni, vala nije bilo neke razlike. Danima smo mi dolazili na te dvije plaže, a onda Ceca predloži, uplašena za moje zdravlje, jer sve pomenute simptome imam, i visok tlak i često kočenje vrata, da promjenimo plažu i da je ona negdje na internetu, pošto smo imali laptop sa nama, pročitala da je najinteresantnija plaža Flamengo. I ja čuo, naravno. Poznat mi fudbalski klub Flamengo. Ko još nije čuo za njega i tako se mi zaputimo tamo. A ono tamo prava porodična plaža gdje skupa dolaze majke sa čoporom dječurlije, tu su i svekrve , neke u invalidskim kolicima, te strine, tetke. Ćelavi muževi sa gajbama piva ispred sebe. Tu se od kuće donosi komplet namještaj za plažu, jer niko tu ne iznajmljuje ni suncobrane ni ležaljke. Sve se od kuće donosi. Tu se i kuha na plaži, puše se roštilji uz zaglušnu dreku dječurlije koja vrišti, kao da ih kolju, stojeći u vodi do koljena. Hajd kad smo već došli, da se i okupam, rekoh sebi. Moraš dugo gaziti da ti voda predje preko pasa. Ovdje nikad nema valova jer je plaža u uvali zaštićena od vjetra. Sunce nemilosrdno prži, jer nema ni daška vjetra. Osjetim da ću brzo tu izgoriti pa se bacam u vodu, ronim , a kad sam izronio nešto mi se zalijepilo za glavu. Odmah mislim na najgore, na one meduze što znaju dobro ožariti, kad ono pempas, koji voda još nije stigla isprazniti. Pogledam i dalje oko sebe a ono svuda okolo govna. Jedva sam saprao glavu, zafrljacio pempas daleko u dubinu i izletio iz vode tražeći panično najbliži slobodni tuš. Tu je za mene bio kraj na Flamengo beach. Psujem, nigdje ništa ne ostaje. Grabim stvari, peškir i gotovo trčeći bježim sa te, po Ceci i po internetu, „najinteresantnije“ plaže. Ceca me u stopu pratila ne govoreći ni riječi. Zarekoh se da moja noga tu više nikad neće kročiti, pa makar morao nositi gips na vratu na Copakabani. Taj dan smo se ranije vratili u hotel, jer smo za sutradan planirali otići na čuvenu „Šećernu glavu“, sa koje se najbolje vidjela panorama Ria, a gore se pelo žičarom. Ujutru smo metroom ponovo izašli u blizini Teatro Municipale, tj pozorišta. Negdje smo tu obišli i neke muzeje, a onda kroz prelijepi park se uputili prema moru, sa nadom da ćemo stići na polaznu stanicu uspinjače za „Šećernu glavu“. Malo sam se precjenio kao izvrsni čitač lokalnih mapa, jer se put, prvo do mora otegao, a kad smo se pak dočepali mora, tek tamo negdje u daljini se nazirala uspinjača. Rio za vrijeme Božićnih praznika bilježi najveće temperature, jer je u to doba , na toj strani zemljane hemisfere, ljeto u svom vrhuncu. Možda je taj dan temperatura prelazila i 35 u hladu, a sunce nemilosrdno pržilo. I tako po toj vrućini, već popadali s nogu smo se odlučili da nastavak puta nastavimo taxijem. Žičara se nalazila u podnožju „Šećerne glave“ ili Suger head, kako to zvuči na engleskom ili na portugalskom Pão de Açúcar. Sama „Šećerna glava“ je monolitna granitno-kvarcna planina, ili recimo brežuljak, koji kao da je izrastao iz mora. Taj monolit je sastavljen od jedne niže i jedne visočije izbočine. Žičara takodje vozi prvo do prve izbočine, a potom se presjeda na drugu žičaru koja vozi do vrha. Na samom vrhu je visina 396 metara nadmorske visine i odozgo se pruža prekrasan vidik na Rio. Dužina žičare je preko 1400 metara i prvu su 1912 godine napravili Nijemci. Ta prva žičara odnosno jedna kabina je i danas tu i služi kao eksponat i objekt u kome se turisti rado fotografišu za uspomenu. „Šećerna glava“ uz Corcovado ili Isusovu statuu, su u svijetu prepoznatljiva obilježja Rio de Jeneira. Kad smo došli na polaznu stanicu, red se protegao do unedogled. Bio je praznik, neradni dan, prelijep, sunčan, bez ijednog oblačka, pa su ne samo mnogobrojni turisti, nego i sami stanovnici Ria odlučili da sebi priušte izlet. Kabina kojom smo se peli do prvog uzvišenja je bila prepuna. Zakleo bih se da je bilo i preko sto duša. Otvoreni su i svi prozori, jer kabina nije klimatizirana, pa je koliko toliko svježeg zraka ulazilo u kabinu. A kad smo se popeli kojih stotinjak metara, osjetilo se i snažnije strujanje vjetra. Na prvoj uzvišici se nismo dugo zadržali već smo krenuli prema drugoj žičari koja je možda pedesetak metara udaljena od mjesta iskrcavanja iz prve žičare. I ova druga žičara je bila prepuna. Gore na vrhu je sve bilo drukčije i tek tada se vidi koliko se isplatilo to putovanje. Vjetar na vrhu je bio pravo osvježenje, a tek vidik. Na koju god stranu da pogledaš, vidiš koliko se priroda trudila da od Ria napravi najljepši grad na svijetu. Vide se sve prelijepe plaže, most koji spaja jednu obalu sa drugom, zaliva u kom se nalazio Rio. Ko na dlanu vidiš stadion Marakanu, te aerodrom, sa koga se avioni zalijeću u našem pravcu i kad misliš da će se razbiti o stijene „Šećerne glave“, piloti vještim manevrom skreću na drugu stranu i propinju se u visine. Sa „Glave“ se vide da li morski orlovi, da li kondori, nisam mogao ocijeniti, ali u velikom broju kruže iznad zaliva, a da gotovo ne mašu krilima, već onako jedre, gotovo bešumno. Na jednoj strani tog uzvišenja je i heliodrom, namjenjen onim imućnijim turistima, koji žele doživjeti Rio onako iz visine. Kolika je cijena tog užitka, nisam se ni usudio pitati. Medjutim, znajući kakva sve klijentela iz cijelog svijeta dolazi , tu niko više ne pita za cijenu.
Plaza Praia Vermelha ili Red Beach
Kad smo poslije par sati boravka na Šećernoj glavi se, ponovo, žičarom spustili na polaznu stanicu, dole je bila neopisiva vrućina, a nigdje daška vjetra. Vidjeäi smo da puno ljudi ide na obližnju plažu, pa se i mi odlučismo za nju. Ova plaža se zvala Praia Vermelha ili Crvena plaža i bila je potpuno drukčija od svih ostalih plaža koje smo vidjeli i na kojima smo bili. Plaža je imala sasvim drukčiji pijesak, pomalo crvenkast i kada se uzme u šaku, se presijavao kao da je sastavljen od milion kristala dragog kamenja ili dijamanata. To mi je prvo palo u oči. Drugo stvar koja me dojmila je to, što na plaži nema nikakve gužve, sve domaći ljudi. Nema onih prodavača koji ti ne daju mira, kao na Copakabani. Imaš svoj mir i lijep pogled na žičaru, koja vozi ljude na Šećernu glavu. Sunce je ovdje veoma jako, jer je plaža u uvali i zaštićena od vjetra. Nismo se pripremili za plaže, nismo ni kreme za sunčanje ponijeli, a pošto nema nikakvog zaklona, vrlo brzo smo izgorijeli na suncu. Sledeći dan sam se čitavo vrijeme češao po glavi, a naveče kad sam se tuširao i brisao kosu, vidim da je peškir pun oguljene kože. Kad sam Ceci pokazao moju glavu, ona se zavalila od smijeha. Ja sam prvi put u životu, doslovno , izgorio po glavi.
One night in Bangkok
das Jahr 2006 ist bei mir in vielerlei Hinsicht in Erinnerung geblieben. Es war sehr lang und unvorhersehbar. Es begann mit meiner Scheidung “In Namen des Deutschen Volks”. Wenn man sich scheiden lässt, gibt es gemischte Gefühle. Lange Zeit verstehst du nicht, ist das eine Befreiung oder eine persönliche Niederlage, noch eine Niederlage ins Leben? Bist du traurig oder froh? Doch, hat das deutsche Recht für ein Jahr vorgesehen, um über das nachzudenken, und wenn beide Parteien im gleichen Graben bleiben, folgt dann dem Buchstaben des Gesetzes und Verurteilung, wo die beiden Partei schuldig sind und an den verletzten Staat der Entschädigung zu zahlen (auch keine kleine Summe Geld). Kann das Darlehen in Raten. Ich erinnere mich gut der Richter, der die Entscheidung erlassen hat. In der Hand hielt ihn statt Hammer ein Taschenrechner. Grundsätzlich ist das Jahr 2006 war ein Jahr des Urteils, und solange alle Tränen waren bereits ausgeweint, wenn den (hehe) überhaupt gibt. Es war notwendig, jetzt, cool zu denken, was als nächstes zu tun. Es war Frühling. Die schönsten, dass ich in dieser Stadt erinnern, und alle, aber alles untergeordnet ist der Fußball-Weltmeisterschaft. Es wird hier, in Deutschland stattfinden und passiert es im Juni. Ich wüsste nicht, bevor der Frühling dass so frisch geschiedenen Mann so viel freie Zeit hat. Nach all diesen Jahren habe ich nicht gewusst, was ich mit so viel freie Zeit machen kann. Die meiste Zeit verbrach ich in der Altstadt. Ich fand (das erste Mal) Stammkneipe, einige Irish Pub, die eine echte irische Namen McLaughlins trag. Ich war ein häufiger Gast und trank Killkany, dunkle irische Bier und zählen die Tage, bis die Weltmeisterschaft beginnt. Ich war alleine, aber das wird schnell geändert werden. Eines Tages ruft mich Zoki(mein Trauzeuge) an und sagt dass in Düsseldorf, der serbische Konsul (seiner Bekannte aus Belgrad) kommt, und das der Konsul, hat ein wenig geholfen, wenn dem die Brieftasche mit Pass-und alle anderen Dokumente in Belgrad gestohlen waren. Und so mein Pate sagte, dass der neue Konsul sich bei mir meldet, wenn der kommt. Dann wirklich, eines Tages das Telefon klingelt und ich höre mir unbekannt Stimme. Er wollte mich irgendwo treffen, braucht er jemanden, der Düsseldorf kennt. Ich sagte ihm, sollte versuchen, das Taxi zu nehmen und zu mir kommen.
Und so begann unsere Bekanntschaft. Ich erwartete einen verklemmten Schlipsträger. Also habe ich irgendwie so einem Konsul vorgestellt. Aber er war ein Mann in meinem Alter in Jeans und Shirt und ganz einfach. Er spricht serbisches Belgradsdialekt, sagt lebt in Belgrad, er war verheiratet, zwei Töchter, aber ich sah sofort, dass er nicht aus Belgrad ist. Schnell stellt sich heraus, Zika, so nämlich genannt wird, wurde in Srebrenica geboren, vielleicht sogar die Umgebung sein. Die Geschichte, dass sein Vater eine Kneipe dort gehalten, und dass er regelmäßig Lotto gespielt, so dass einmal, während Zika kleiner Schuler war traf sein Vater alle 6, und als der einzige der das getroffen hat, viel Geld gewonnen hat. Mit dem Geld würde er seinen Sohn nach Belgrad zu schicken ein Diplomat zu werden. An der Fakultät, wie alle Dorfbewohner, die eine solche Chance erhalten, macht Zika alles fleißig. Alles kam zusammen. Engagierte, politisch, trat er in die Draskovic SPO (Partei) und so, wenn Vuk Draskovic Außenminister wurde, Zika ist als Draskovic bosnisch-Experte, nach Jahren harter Arbeit als, Bücherwurm in der Ministerium für auswärtige Angelegenheiten, er wurde in seiner ersten Mission in die fremde, als Konsul von Serbien in das Konsulat in Düsseldorf, für vier Jahre geschickt worden. Er kam allein. Wenn er seines Leben in Ordnung bringt, wenn findet eine Wohnung, dachte er seine Frau zu bringen. Sie wollen ihre Kinder in deutschen Schulen einzuschreiben. Stunden und Tage lang, spracht Zika über das harte Leben in Serbien, der Mangel an Geld, Armut.. Der Mann war in einem tiefen depressiv Zustand, Erzählt weiter über sein Schicksal, die nicht gelächelt hat, um einen Job im Westen bekommen, aber zum Schluss hat er geschafft.
Als ich dem letztes Mal sah, nach vier Jahren seiner Amtszeit Zika kehrte nach Serbien, noch ärmer als es war. Völlig moralisch und physisch ruiniert, war, sogar verschuldet. Zika war genau das, was die Deutschen sagen, Pech Vogel, jemand, der hat wirklich kein Glück, aber , der Zeit bevor seine Familien gekommen war ,waren wir oft zusammen , vor allem während der WM. Er liebte die Taverne Leben, zu erste Mal von seiner Frau Kette gerissen. Ich habe festgestellt später, dass ihr, seines ganze Leben trank sein Blut durch einen Strohhalm. So bald Zika mit sein Arbeit fertig war, und sobald er freie Zeit hatte, rief mich aus der Altstadt aus dem Irish Pub, wo er schließlich Stammgast geworden ist. WM in Deutschland, war ein Erlebnis für sich. Sorgfältige Deutschen bis in die kleinen Dinge haben alles perfekt organisier. Zika und ich habe die Spiele in Bars, Restaurants geguckt, Und dann einer ganzen Nacht in der Altstadt verbracht. Düsseldorf der glühende Juni 2006, lebte 24 Stunden. Die Stadt ist voll, Bars voll.. Die ganze Welt in einem. Menschen drapieren Nationalflaggen, Singen, Spaß mit Flaschen in der Hand, wenn sie gewinnen, trauern, wenn sie verlieren. Eines Tages rief mich Zika von der Arbeit. Er erhielt zwei Tickets in die VIP-Räume, für das Spiel in der Schalke Arena in Gelsenkirchen, für das Spiel Serbien-Argentinien. Ich trotz dem besten Willen, es zu sehen, hatte ich an diesem Tag einer weiteren Verschiebung zu tun. Als ich mit der Arbeit fertig war, rufe ich Zika, um zu sehen, wo er ist, und er rief mich an, sofort in die Altstadt zu kommen. Ich fand ihn in der Kneipe, war er bereits unter dem Gas-und verständnislos starrte auf den Fernseher. Ich sah, das die geben wiederholen genau dieses Spiel. Ich höre deutsche Kommentator sagt, dass dies die höchste Punktzahl für einer Mannschaft. Ich sehe in einer Ecke von TV das 6:0 für Argentinien ist. Ich kann es nicht glauben, fragte Zika und er, bitter, stellt fest, dass so eine Schande, noch nie erlebt hatte. Er sagt mir, dass in dem Stadion, in den VIP-Räumen darüber, war das gesamte serbische politische Führung, Tadic, Draskovic, Dodik,. jedoch alle, die bei Serben etwas bedeuten. Zika beschreibt mir die Atmosphäre vor dem Spiel. Szenen wie die schönste Märchen, fliegende serbische Fahnen, Singen, Jubeln aus Tausenden von Kehlen. Erfreuen sich an den VIP-Lounges, glückliche Gesichter aller Anwesenden. Es sollte dafür geboren zu sein und dafür zu leben so was zu sehen. Die erste Hälfte mit 5:0 für Argentinien endete. Wenn die zweite Hälfte begann, erzählte Zika, wandte er sich an den wichtigsten in der VIP-aber oben kein Mensch war. Was wird er arme, er ging auch. Nun sieht jetzt, dass er ein weiteres Tor verpasst. Noch eines für Argentinien.
Völlig unten, sagt, dass er zehn Biere trank und immer noch nicht betrunken, weder zu erleichter. „Komm“, ich rief dem, „Gehen wir etwas zu essen ersten und danach trinken“, ich sagte es ein wenig getröstet. Er war einverstanden. Danach saßen wir im Garten irgendwo in meiner Lieblings-Pizzeria und aßen Pizza. Menschen marschieren durch die Stadt drapieren hellblau robust Länderflaggen und jubeln Argentinien. ” Plötzlich stand Zika auf und fing an zu singen auch „Argentinien“ und „bravo, bravo“. „Setz dich, sagte ich, du betrunkener Narr. Werden die Leute auf der Straße dich erkennen, morgen steht in der “Politik”(serbischen Zeitung) serbische Konsul in Düsseldorf jubelt serbischen Gegner“. Ich konnte ihn nicht beruhigen, und nur dann sah ich, wie betrunken und deprimiert er war. Hier in diesem Fall werde ich mich erinnern diese Meisterschaft aber auch für die größte Menge von Menschen und Fahnen, die ich in meinem Leben gesehen habe. Egal wohin du gehst, jemand trägt eine Fahne. Die Fenster an Gebäuden, in jedem Auto, in der Bahn auf den Bus, egal überall die Flaggen. Zum Zeitpunkt der Meisterschaft waren beispiellose Hitze, Menschenmassen überall, Bahnhöfe, Flughäfen sind voll. Ich arbeite für die Fluggesellschaft und wir haben volle Hände zu tun. Ehrlich gesagt, der letzte Tag der Meisterschaft, konnte ich es kaum erwarten. Ich war fix und fertig. Ich fing an, einen Urlaub, diesmal allein, ohne Partner planen, mit, so wollte ich es etwas Besonderes sein. Nach Bosnien in diesem Jahr, werde ich sicherlich nicht gehen. Ich sollte zu den Eltern und Verwandten und Freunden zu erklären, warum Scheidung, und dafür hatte ich weder den Willen, noch den Nerv. Ich gab meiner Schwester die Aufgabe, es in einer schmerzlosen Weg, um die Familie präsentieren zu tun, so dass niemand schuld ist, aber, na ja, der Unterschied in der Mentalität.
Danach habe ich Tage lang geografische Karte geblättert, gedreht den Globus durch Länge und Breite. Wusste ich nicht wohin. Und zufällig, eines Abend sah ich einen französischen Film. Die Geschichte war wie in Filmen von Tarzan. Eine französische Frau sich von ihrem Mann scheiden lässt, weil er ständig war bei der Arbeit und Stress. Nach der Scheidung, beschloss die Frau das ihr mit ihrem kleinen Sohn in Brasilien, in den Amazonas weiter zu leben. Nach ein paar Jahren der Vater will seinen Sohn zu sehen. Er bezahlte alle Kosten und eines Tages seinen Sohn wirklich nach Paris kommt. Und hier beginnt das Drama. Der Sohn, der in der Wildnis aufgewachsen war weiterhin in Paris und fungiert als Amazonas-Dschungel leben. Er klettert Eiffelturm, jagte Tiere im Zoo. Mit seiner Kindlichkeit, brachte er echten Kopfschmerz zu seinem Vater, der sonst, ein erfolgreicher Bankier und Geschäftsmann war. Schließlich gelang es dem Kind, sich zu verlieben und einige Dinge mehr. Vor allem während seines Aufenthalts mit seinem Vater übergeben und der Junge musste zurück zu Amazon. Er war unglücklich und verliebt. Der Film endet mit einem Happy End, als der Vater beschließt, zu seiner Frau in der Amazon zurückzukehren, und nicht nur ihn, sondern den Eltern des Mädchens. Natürlich hat die ganze Familie das Leben in die Zivilisation verlassen und sich irgendwo im Amazonas angesiedelt. Der Film war eine echte Limonade, aber die Natur war schön. Und so kommt die Entscheidung für meinen nächsten Urlaub. Zunächst werde ich nach Rio (mein Kindheitstraum), und anschließend dann auf die Iguazu-Wasserfälle. Ich las über ihnen, sie sind breiter als Victoria Falls und höher als die Niagarafälle.
Und dann habe ich vor, zurück nach Sao Paulo und von dort mit dem Flugzeug nach Manaus fliegen, die letzte bewohnte Stadt im Delta des Amazonas ist. Es sollte ich begonnen auf einem Boot, mit dem stromaufwärts gehen, wer weiß, wie lange. Vielleicht nach Kolumbien oder Peru. Irgendwo im Unterbewusstsein, es war eine Entscheidung, wenn es mir gefällt irgendwo, wie die Charaktere in diesem Film, wenn ich einen Platz finde, werde ich dort bleiben, bis zum Ende meines Lebens. Heute wenn ich denke, alles sieht ein bisschen kindisch und lächerlich, aber damals, dachte ich wirklich so.
Ich hatte vorher viel von der Welt gesehen, und ich habe überhaupt keine Angst vor dieser Reise und was es alles passieren kann. Dann ich ernsthaft näherte sich den Vorbereitungen für die Reise. Zuerst habe ich erhalten Flugtickets (für jeden Fall und ein Rückflugticket nach Deutschland, so dass heißt kein “one way ticket”, sicher ist sicher). Meinen Koffer habe ich bereits gepackt. Vorher, bin ich gegen Tropenkrankheiten geimpft worden (und stark gegen Entgelt), vorbereitete die notwendigen Medikamente (alles von Antibiotika, Anti-Durchfall-Tabletten, bis den bitteren, gegen Malaria, Tabletten). Natürlich nahm ich Schlaftabletten auch. Sie werden von Zubereitungen auf pflanzlicher Basis Baldrian gemacht. Wenn man trinkt zwei Whisky und eine Pille, aufwachet er erst am Flughafen für die Landung. Ich weiß aus meiner eigenen Erfahrung. Wurde der 08. August zum Tag der Abreise bestimmt. Mein Koffer war nicht besonders voll. In Düsseldorf ich reichte denn zum Zielflughafen, Rio de Janeiro . Ich bin schon zitternd von dem Adrenalin, wenn ich meinem Koffer übergab. Ich muss zuerst fliegen nach Frankfurt und dann mit dem brasilianischen Unternehmen Varig um 22 Uhr fortsetzen den Flug weiter nach Rio. In Frankfurt kam ich ein paar Stunden früher, und dass die Zeit totzuschlagen, herumlungerte ich im Duty-free-Shop, ohne die Absicht, etwas zu kaufen. Allerdings kaufte ich eine Flasche Whisky. Rund eine Stunde vor dem Start, ging ich an den Check-in-Schalter, wo es ungewöhnlich große Menschenmenge stand. Das überrascht mich, weil ich erwartete, dass die meisten Passagiere an Bord schon sind. Noch nichts zu wissen um was gehet stehe ich auch in der Schlange. An dem Schalter höre ich endlose Diskussionen von Fahrgästen und Personal. Diese Diskussionen werden fast in einen Streit ausgeartet. Ich merkte schon dass etwas falsch geht. Als ich kam, an die Check-in-Schalter, die Dame an Schalter sprach mich freundlich in einem seltsamen Englisch. Weil ich für die Luftfahrt-Unternehmen arbeite, braucht sie nicht viel zu erklären. Insbesondere wurde der Flug nach Rio de Janeiro abgesagt, weil die brasilianische Fluggesellschaft Varig heute Abend …… bankrottiert. Sie sagte zu mir, dass sie mich auf Lufthansa Flug nach Rio buchen kann, auch wenn der Flug morgen überbucht ist und dass ist kein Garantie das ich auch morgen ein Sitzplatz bekomme. Nun, das ist alles, was sie für mich tun können und tunt ihr sehr Leid, was heute Nacht passiert ist. Ich sagte, ich würde über das, was ich will, noch nachdenken. Ich schaute auf die Uhr. Es war halb zehn Uhr abends. Ich dachte, wenn ich so für den Urlaub vorbereitet bin, ich komme nicht so einfach, zurück nach Düsseldorf. Nicht heute Abend. Wahrscheinlich, es gibt auch, kein Flug zu diesem Zeitpunkt. Völlig verwirrt, was verwirrt, geschockt, ging ich ziellos am Frankfurter Flughafen hin u her, und dann sah ich zufällig eine Glastür wo an die Tür schreibt „ die Lufthansa Staff Ticket“. Nun, das ist es. An diesem Punkt, der Lufthansa Staff (Piloten, Flugbegleiter und andere Mitarbeiter), können schnell ein Ticket zu bekommen. Ich trat durch die Tür, und dort war allein, Sachbearbeiterin .Sie empfängt mich herzlich. Ich erzählte die ganze Geschichte, aber sie hatte schon vorher alles gehört. “Und du willst nicht nach Hause heute Abend, nicht wahr?“ fragte mich besorgt. “Oh, ich weiß, wie du dich fühlst. Mir passiert, vor ein paar Jahren, das gleich. Ich hatte nicht geplant, ein paar Tage länger zu bleiben, in Barcelona. Spanische Piloten streikten damals. Die Firma hat mich fast gefeuert. Wo würden Sie gerne fliegen heute Abend, außen Brasilien. Wir haben nicht viel Zeit, nur zwei Stunden, aber nun müssen wir ruhig sehen, was im Angebot gibt. “Sie fing an, auf den Monitor jede Möglichkeit zu schauen. “Es gibt nach Havanna Flug in einer Stunde, aber ich würde es nicht empfehlen, aufgrund der politischen Situation. (Castro war im Krankenhaus und wäre fast gestorben). Noch hier ist ein Flug nach Dom. Rep. (Dominikanische Republik), verbunden mit Jamaika, aber Sie seid ein Solo Mann, und da die meisten nur Frauen gehen solo, ein wenig um, “fun” mit gutem Gras und schöne Männer, hehe zu bekommen. Ist nicht für Sie. ” Das ist alles, was fliegt in der westlichen Hemisphäre. Sollen wir sehen, was heute Abend fliegen bis zum östlichen Ende der Welt. ” Ich nickte zustimmend. “Es gibt Flug nach Hong Kong, Nicht für Sie, oder? Gibt auch Sri Lanka und den letzten Flug heute Abend um 24 Uhr nach Bangkok. Nach Bangkok können Sie, oder? Oh, wusste ich sofort. Ihr, Männer kriegen sofort Gänsehaut, wenn man das Wort Bangkok hört. “” Ich bin nicht eine von denen, die Sie erwähnen, “sagte ich, etwas verlegen, ” obwohl ich zugegebenermaßen, frisch geschieden bin “, und ich lachte bei dieser plötzlichen meine Ehrlichkeit. Die Dame begann schallend lachen. Sie war ein wenig voller, und ihr ganzer Körper wurde durch einen plötzlichen Anfall von Lachen geschüttelt. “Oh, Sie seid für Thailand wie bestellt. Kreditkarte Sie haben, schützen Sie sich gut, Sie wissen, was ich meine und tragen Sie nicht viel Bargeld mit Ihnen. Waren Sie schon in Thailand? “, fragte die jetzt, mit etwas ernsteren Ton. “Ich bin zwei-oder dreimal da gewesen, mit meiner Ex- Frau, aber ich denke, es ist das gleiche?” “Nun, sehen Sie, es ist nicht das gleiche” fangt die wieder laut zu lachen. “Also dann, machen wir Ticket nach Bangkok hin und zurück, ist OK?” Es kam mir eine andere Idee, also fragte ich: “Ist es möglich ein Ticket zu bekommen noch weiter. Nach Australien zum Beispiel? “” Ja, geht auch. Sie haben Recht, Sie können ein paar Tage in Bangkok bleiben, und wenn Sie gut ausgeruht seid, ein kurzes Sprung nach Australien. Und haben Sie jemand da? “” Ich habe Verwandte und Freunde in Melbourne. Ich war schon einige Male da und Ich mag Australien sehr. Dieses Mal bleibe ich paar Tage in Melbourne, bei meine Familie und Freunde, und ich werde weiterhin nach Kimberley fliegen. Ich war noch nie dort aber ich habe alle guten Dinge über diesem Teil Australiens gehört. Es ist zwischen Perth und Darwin. ” ” Keine große Sache, sehen Sie, dass wir in der Lage gewesen, etwas für Sie zu finden, und wer würde jetzt wieder zurück nach Düsseldorf. Und hier bin froh, dass ich helfen konnte, und ich hatte auch Spaß und lachte herzlich. Glauben Sie, so viel, habe ich schon langer Zeit nicht gelacht. Hier sind die Tickets. Die sind fertig. Seid Sie klug und vorsichtig. Ich wünsche Sie einen guten Flug und einen schönen Urlaub, den Sie wollen, “sagte Frau herzlich. Hier habe ich dein Koffer nach Bangkok Route geleitet. Jetzt nur noch geradeaus zur Check-in Schalter, um Bangkok, Sie haben noch zwei Stunden. “Sie gab mir die Tickets und ich dankte ihr herzlich und jetzt lief achtlos zur Passkontrolle. Nachdem ich alle Formalitäten abgeschlossen, hatte ich Zeit für ein Bier. Während ich trank ein kühles Bier, dachte ich über alles, was mir heute Nacht passiert ist. Gott, was für ein unerwartetes Ende. Stattdessen Rio, in völlig andere Richtung. Nun, es könnte nur mir passieren. Als ich das Flugzeug bestiegen Ich bekam einen anständigen Sitz in der Economy Class, direkt neben Notausgang Tür. Vor mir gab es keine Sitze, so konnte ich meine Beine ausstrecken, und das war eine große Erleichterung für einen so langen Flug. Der Flug dauerte fast 12 Stunden. Ich flog mit Thai Airlines, und sie hatten einen sehr bequemen Sitz und Diener (Stewards), die durch die ganze Nacht gearbeitet und dienten die Passagiere. Gekleidet in bunten Kimonos, geschmückt mit Orchidee im Haar (Orchidee ist ein Markenzeichen der Fluggesellschaft) schien magisch. Nach einem leckeren Abendessen, wie üblich, bestellte ich einen Whisky und eine Flugbegleiterin sofort schenkte mir einen doppelten. Ich lehnte mich zurück und trank den Whisky. Ich sah durch das Fenster eines Sternenhimmels, als das Flugzeug fast lautlos durch die Nacht gesegelt. Ich wollte nicht, über was heute Abend passiert ist, nach zu denken. Ich habe Zeit. Ich nahm Baldrian Schlaftablette, bestellt noch einen Whisky und dann versank in eine unbeschwerte Nachtruhe. Mein Urlaub begann, nicht genau so, wie ich es mir vorgestellt, aber dieses Abend hat auch seine Reize.
Flugbegleiterin weckte mich in der Zeit für das Frühstück. Ich schlief Schlaf der Gerechten, und gerade erst wenn ich aufgewacht, könnte ich hören, wie laut in dem Flugzeug war. Ich wusste nie, dass so viele Babys und Kleinkinder auf diesem Flug waren. Letzte Nacht hatte nicht einmal gehört, wahrscheinlich haben die geschlafen, und jetzt sind nervös und vermutlich hungrig, schrie sie unisono. Glücklicherweise, wir sind fast gelandet. In Bangkok landeten wir gegen drei Uhr am Nachmittag, in ihrer Zeit. Weil ich in Bangkok schon war wusste ich, wohin ich ging. Ich entschied mich für das Hotel “Grace” in Sukhumvit Street. Ich nahm sofort ein Taxi und in eine Stunde war im Hotel. Hotel hatte fünfzehn Stockwerken und war ein Teil der Stadt, der ausschließlich für ausländische Touristen ausgelegt.
Hier ist alles untergeordnet an europäischen Touristen, von Hotels, Restaurants, Pubs, Nachtclubs, Massagesalons. Sukhumvit Straße ist voll mit leichten Frauen und Horden von tätowierten Typen, rasierte Köpfe und Stiernacken Europäer überfüllt. Jeder diesen Europäer schleppten entlang mindestens zwei winzige Thai Frauen. Es ist mehr als ein Jahr gewesen, wenn ich in diesem Hotel war. Ich war damals mit meiner Ex-Frau, gegenüber dem Hotel in einer Bar namens “Bambus” und wir begrüßen das neue Jahr, die trotz unserer guten Wünsche brachte uns nicht viel Glück. Aber es war nun weit hinter mir. Nun war ich in einer Stadt, die 24 Stunden gelebt und war die Welthauptstadt der Sextourismus. Da ich fast den ganzen Flug geschlafen, ich war ziemlich entspannt und fit, aber ich fühlte mich hungrig. Nach dem dritten Aufenthalt in Bangkok, kenne ich auch die Stadt, so dass ich auch kenne, ein gutes Restaurant, das sehr sauber war, und wo ich ständig angehalten wurde und aßen Entenbraten in Erdnuss-Sauce, meine Lieblingsgericht (und fast nur), wenn ich in den Fernen Osten war. Denn alles andere war entweder scharf oder würzig pfeffrigen oder mit Curry-Gewürze, die ich einfach nicht vertragen konnte. In Bangkok war billig und es ist noch nie ein Problem gewesen, im Preis inbegriffen. Es ist schwer, nur etwas finden, was dir gefällt. Neben Enten, vertraue ich, nur in Essen von Grill. Es war in der Regel entweder Fisch, Meeres Früchte oder Krabben, die vor meinen Augen gereinigt sind und dann auf dem Grill ausgewählt haben. Da erlebte ich einmal Lebensmittelvergiftung, und dies ist das hässlichste, dass man es geschieht, ich habe dann später nie wieder mit Lebensmitteln experimentiert. Ich aß immer und nur in überprüfte Restaurants, die ich vorher besucht habe, und es war mehr oder weniger klar und mit Tabellen mit einem Tischdecke. In fast allen asiatischen Ländern weit entfernt, finden ein Restaurant mit einer weißen Tischdecke (und das ist kein Hotel) ist sehr selten, und wenn man in einem solchen Restaurant zu führen, dann ist es doppelt so teuer, nur weil der Tischdecke hat, und das Essen ist fast überall das gleiche in einem 5 Sterne Hotel und in einem kleinen Restaurant auf der Straße. Als ich zur Rezeption ging, habe ich sofort ersetzt rund fünfzig Euro in ihrer Währung genannt Baht, und ich verließ meine Brieftasche noch einige fünfzig Euro. Ich erinnerte mich an die Ratschläge die Dame, wo ich Ticket bekommen haben. Den Rest des Geldes mit persönlichen Dokumenten, schloss ich in den Hotelsafe. Ich nahm der Kreditkarte auch, nur für den Fall wenn ich das brauche. Ich wusste nicht, wie viel Tage bleibe ich in Thailand. Für den Anfang hatte ich für zwei Nächte bezahlt. Pläne für Australien mache ich morgen. Wenn ich das alles vorgenommen habe, es war etwa sechs Uhr abends. Sobald ich auf die Straße war und verließt klimatisierten Hotel, spürte ich sofort die tropische Hitze und feuchte stinkende Luft. Erst dann merkte ich, dass ich in Bangkok bin. Straßen voller mit Biker (mit Tüchern vor dem Mund, wie Banditen aus westlichen Filmen) und viele Pkw. Verkehr war völlig überlastet. Alles riecht nach Gas(Benzin) und Abgas. Unmittelbar duschte mich mit nassem, Kleber Schweiß. Trotz der Tatsache, dass ich nur in Sandalen, kurze Shorts und Hemd war, die Wärme, und Luftfeuchtigkeit war unerträglich. Erst dann fiel mir ein, dass dies die schlimmste Zeit des Jahres in Thailand, wo jeden Tag um die Mittagszeit tropischen Regen fällt, und, nachdem es ist fast unmöglich, dieses feuchte Luft zu atmen. Gerade für Europäer. Ich beschloss, vor dem Abendessen, trinken ein Bier in “Bamboo” bar. Die Bar war klimatisiert und die Temperatur gekühlt, so scheint es mir nicht mehr als 15 Grad. In der geräumigen Bar wurde ein Dutzend von diesem großen amerikanischen Billard Pool eingesetzt. Neben jedem Tisch standen mindestens zwei thailändische Frauen, die in heißen Shorts und Low-Cut-Shirts gekleidet waren. Die warten auf die Opfer. Für mich sahen sie aus wie alle die gleiche, als wenn sie alle kopiert wurden. Da es ziemlich früh in der Bar war, außer für die Mädchen an den Tischen, und die Personal an der Theke, gab es keine anderen Gäste. Ich war der erste und einzige Gast. Die Theke war in der Mitte der Bar und wurde von Barhockern umgeben und ich war sofort auf einem von ihnen platziert. Ich dachte, ich trinke eine, höchstens zwei Bier, und dann bin ich in meinem Restaurant für das Abendessen. Das letzte Mal, als ich hier war, traf ich Chef dieser Kneipe. Er hat damals uns mehrmals auf den Drink eingeladen, die er bezahlt. Ich fragte den Kellner, ob der Chef ist hier. Bald kam der Chef, aber hat mich nicht erkannt. Allerdings war er sehr höflich. Ich sagte ihm, dass ich jetzt ein paar Bier trinken möchte, und ich werde wieder kommen nach dem Abendessen. Ich bat ihn, das, die Mädchen mich jetzt für den Moment allein lassen. Sie, aber ganzen Zeit winkten und schickten Küsse in meiner Richtung. Chef begrüßt mich und hat mir versprochen, dass ich werde nicht gestört werden. Ich bestellte ein Bier, sogar die groß, die von diesen britischen Normen nennen Pint. Es war wässrig und nicht wie ein europäisches Bier. Es kann wie Wasser getrunken werden, ohne Hoffnung dass von ihm getrunken wirst. Von die große Menge Bier erhaltest du nur den Druck in der Blase, und muss man ständig auf die Toilette zu gehen. Ich war sehr durstig und trank ein Bier in einem Zug und fast sofort bestellt ein zweites. Ich trank ein wenig von der neuen bestelltes Bier und danach ging auf die Toilette. Als ich zurück kam, neben meinem Barhocker stand eine Thai-Frau.
Sie fragt mich, ob ich mit ihr eine Partie Billard spielen würde. Ich erklärte, dass ich erst zum Abendessen gehe, so bald werde ich wieder hierher kommen. Sie sagte es, als streichelte, das würde gerne mit mir jetzt ein Bier trinken und ich bestellte ein für sie. „Aber“, sagte ich, „nur ein Bier, mehr nicht“. Wir stießen an und ich erzählte die Geschichte, dass ich hier schon mehrmals in dieser Bar gewesen war und auch den Chef kennengelernt habe. Ich sprach mit ihr auch, dass ich das letzte Mal hier mit meiner Ex-Frau war, aber dass ich jetzt geschieden bin. Sie lachte nur und lachte sehr laut, und ich erkannte erst jetzt, dass sie mich nicht, überhaupt nicht verstehet, und dass sie Englisch spricht nur so viel wie sie in ihrer Arbeit braucht. Allerdings ihr Lachen klingt seltsam in meinen Ohren.
Ich versuche wieder etwas zu sagen, aber meine Worte kommen nicht aus meinem Mund. Ich sprach, aber meine Worte werden nicht gehört, nur ihr Lachen erklang. Neben dem Lachen höre ich dass sie mir sagt: “Du stinkst, du stinkst, gehe ins Bad.” Wenn ich ins Bad kam, ich fühle, dass mir kalt war. Ich zitterte. Im Moment habe ich mir die Augen geöffnet. Ich war unter der Dusche, und das Wasser aus der Dusche war kalt. Erst dann erkannte ich, wo ich bin. Kaltes Wasser half mir aufzuwachen. Ich drehte den Wasserhahn zu und sich umsehen. Alles sah aus wie ein Hotel-Badezimmer, aber nicht wie in meinem Grace Hotel. Mein Gott, wo bin ich? Mit einem Handtuch ich trocknete mich, weil mein Haar war nass. Auf dem Boden lagen mein T-Shirt und kurze Shorts. Nur Sandalen waren nicht da. Sie müssen in dem Raum sein. Ich öffnete die Tür und in den Raum betrat. Es war ein Zimmer mit einem Kingsize-Bett. Auf dem Bett saß eine Thai-Frau. Sie war nackt. Durchforstete mein Portemonnaie. Ich sehe meinen Führerschein, Kreditkarte und einige andere Dokumente auf dem Bett und Boden verstreut. Sie war total verwirrt und wahrscheinlich überrascht wenn ich aus Bad kam. Sie war in Panik und, fast schreiend sagt zu mir: “Du musst mir zahlen, du musst mir zahlen” (Sie haben zu zahlen, die Sie zahlen müssen). “Was muss ich zahlen, was”, frage ich. Sie antwortet: “Nun, wissen Sie, was wir vereinbart.” Ich völlig in meinem Kopf zu löschen. Ich hatte keine Kopfschmerzen, so heißt dass ich keinen Alkohol getrunken habe. Jemand hat Etwas, in das Bier rein getan, während ich die Toilette war. Es ist alles klar. Ich dachte verzweifelt. Thai Frauen sah sehr jung aus.. Gott, wenn sie minderjährig ist, dann bin ich wirklich in Schwierigkeiten. Fragte ich, wie alt ist sie und sie sagte, dass sie 23 Jahre ist. Ich versuche, so ruhig wie ich kann zu bleiben, und ich fragte, ob sie dem mit einige Dokumente bestätigen können. Sie wirklich aus ihren Geldbeuteln, holte Personalausweis oder Führerschein wo auf Thai-Alphabet, aber normalen Zahlen sich das bestätigt und davon mich überzeugt, dass sie nicht gelogen hat. Ich war ein wenig beruhigt, und dann fragte ich, ob es etwas zwischen uns passiert, ob wir Sex gehabt haben? Sie hat sich jetzt auch beruhigt, begann einschmeichelnd. “Nun, du weißt, Baby, was es war. Und das du versprochen zu zahlen. “” So wie viel zu zahlen “, fragte ich.“1000 Baht” (ca. 20 Euro). “Wenn ich verspreche es, ich werde zahlen nur, wenn du mir sagst, was genau passiert ist zwischen uns. War es Sex? “, fragte ich, fast verzweifelt.
Baby, du hattest eine Menge Whisky. Sobald wir ins Hotelzimmer kamen du schlief sofort ein, und ich habe zu dir Blow Job gemacht, weißt du? “Sie beendete.“So gab es keinen Sex”, sagte ich mit Erleichterung. “Nein, nur ein Blow Job, und jetzt du muss mir zahlen.” “Wie kann ich dir dafür bezahlen, wenn mein Portemonnaie in deinen Händen ist”, sagte ich, etwas scherzhaft. “Aber in deiner Brieftasche ist kein Geld. Wie wird du dass mich bezahlen? “, fragte sie.“Nun, ich habe eine Kreditkarte. Wir gehen zur Bank, und ich werde das Geld abholen und dir 1000 Baht zu zahlen, OK?”, sagte ich. “Jetzt in dem Bank, jetzt ist es sechs Uhr Morgen“, Wie kannst du jetzt das Geld abholen wenn das Bank zu ist.“. Ich dachte mir, mein Gott, mehr als zwölf Stunden, war ich in den Black out. Nichts, aber gar nichts gibt, an was ich in die letzte zwölf Stunden erinnern kann. Sie gab mir die Brieftasche die schon leer war. Ich fing an, die auf dem Bett und dem Boden verstreut Dokumente zu sammeln. Während ich das Sammeln meine Papiere auf dem Boden, sah ich, dass die Tür der Minibar, die unter dem Tisch war, geöffnet ist und helle Glühbirne in den Kühlschrank blinkt, weil die Tür geöffnet ist. Irgendwie mechanisch öffnete ich die Tür zu Ende und da sah ich viele zerknitterte Banknoten, die Baht aber auch Euro. Irgendwie ging durch meinen Kopf vorbei, es ist mein Geld, und ich begann, um zusammen in meiner Brieftasche zu sammeln.
Im Moment, während ich das Geld in der Brieftasche sammelte, fühlte ich den Schlag im Bereich des Auges. Thai Frau hat mich mit dem Bein gestoßen. Ein stechender Schmerz ist durch meinen Kopf gegangen, und meine Augen glitzerten Sterne. Thai Frau war bereit, für den zweiten Schlag, den ich reflexartig abgelehnt habe. Ich darf sie nicht zurückschlagen, passieren mir durch den Kopf, wenn ich den Rest meines Lebens nicht in den thailändischen Gefängnissen verbringen möchte. Ich war in ihres Land, und das Gesetz ist auf ihre Seite. Ich darf mich nur verteidigen. Auf meiner Seite des Bettes war das Telefon und ich sprang auf ihn, hob ich Kopfhörer und fing an, die Polizei zu rufen. Die Frau in der Telefonzentrale sagte, sie wird Wachleute in mein Zimmer schicken. Thai-Frau stand die ganze Zeit in einem Kampfbereit Position. Ich weiß nicht, wie schnell sind die mehr Menschen in den Raum gekommen. Ich sah, dass nicht alle von der Sicherheitskräfte sind, weil sie mit einander diskutieren, und streiten über. Ich erkannte, dass eine Gruppe gehört zu dem Mädchen, weil sie mit den leise gesprochen hat. Mit dem anderen hat heftig gestritten. Während sie so stritten, legte ich meine Sandalen an den Füßen, und ich rannte aus dem Zimmer. Wie verrückt lief ich durch den Flur, und dann eine Reihe von Treppen nach unten. Ich weiß gar nicht mehr, wie vielen Treppe bin ich gepasst. Ich lief durch die Waschküche Hotel, und fand sich dann in den Hof auf einem seitlichen Ausgang des Hotels, wo vermutlich Warenannahme ist. Straße war eine Sackgasse, am Ende gab es eine Wand von einem Meter und eine Hälfte. Der Wand sprang ich sofort. Ich fand mich in einem Garten. Gott, ich hoffe, es gibt keinen Hund. Ich lief durch den Garten und fast über einen Metall-Zaun oder Tor passiert und befand mich auf der Straße. Die Sonne schien und ich irgendwo an der Kreuzung der Straße merkte Taxistand und ein einzelnes Taxi. Ich drängte in das Taxi und bat den Fahrer, mich so schnell wie möglich im Grace Hotel zu fahren. Mein Auge wurde durch Schlagen geschlossen, so dass ich bedeckte sie mit meiner Hand.
Taxifahrer war besorgt über mein Aussehen, aber hat noch ruhig gesagt, dass dieses Hotel gab nicht. Ich sagte ihm, dass er in der Sukhumvit Straße fahren sollte und erst dann wurde ihm klar, wo er fahren sollte. “Und du denkst nach Bangkok, Mister. Wir sind 40 km von Bangkok entfernt. Als wir nach Bangkok fuhren ich schwieg die ganze Zeit. Ich habe versucht zu schlafen, aber die Aufregung war zu viel. Mein Herz klopfte wie wild, und erst dann habe ich davon Kenntnis erlangen, was mir alles passieren könnte. Ich bezahlte den Taxifahrer, nahm an der Rezeption die Schlüssel meines Zimmers. Wenn ich in das Zimmer betrat, schloss ich das Zimmer zweimal und schob die Tür-Kette. Nur jetzt hat mich Adrenalin langsam nachließ. im Zimmersbar fand ich kleinen Minis Whisky und ich trank es in einem Schluck. Ich zog den Vorhang vor dem Fenster. Ich schaltete das Licht aus und lag zusammengekauert im Bett. Ich schlief den ganzen Tag und wachte um 9.00 Uhr in der Nacht, hungrig. Mein Auge war blau. Die Hornhaut des Auges war blutig. Ich war mit meinem Aussehen erschrocken. Ich werde nirgendwo hingehen zum Abendessen, und das Essen werde ich hier ins Zimmer bestellen. Morgen fliege ich nach Australien, weit weg von diesem verdammtes Land.
Flug nach Melbourne dauerte etwa zehn Stunden. Ich schickte eine Nachricht an meine Freunde, Miki und Biljana, das ich komme und sie haben mich ungeduldig gewartet. Hätte ich nicht so düstere Stimmung, und fast geschlossene Auge, dieses Treffen sollte ” High Lights ” , meine gesamte Reise zu sein. In der Tat, habe ich Miki und Biljana 16 lange Jahre nicht gesehen.. Miki war einer von meiner besten Freunde. . Miki kam nach Pale aus Loznica aus Serbien, Ende der siebziger Jahre des letzten Jahrhunderts. Zuerst ging er zu Flugschule in Mostar, und er ist irgendwo stecken. Er beendete den Handel Schlosser oder so etwas ähnlich, und dann beschlossen, in Sarajevo, Geografie zu studieren. Er fand beim einigen entfernten Verwandten oder Bekannten Wohnung in Pale, von dort ging mit dem Zug nach Sarajevo und studiert. Und von dort, aus der Zeit seines und meines Studiums, datiert unsere Bekanntschaft. Natürlich und freundlich, wie er war, ist er schnell in unseren Freundschaftkreis gekommen und wurde sehr schnell als eins von uns akzeptiert. Mit ihm verbrachte ich unvergessliche Tage, unsere Junggesellenzeit. Er war sehr hübsch und fast überwältigend für viele der Mädchen dieser Zeit. Er spielte sich fast immer naiv, obwohl er wusste, dass er attraktiv ist. Ich denke und ehrlich gesagt, er hatte, die meisten von uns allen, schönsten Frauen aus Pale aus der damaligen Zeit. Ich weiß nicht genau, wann er traf, Biljana, ein Mädchen aus der jüngeren Garde. Sie war fast anonym in unseren Kreisen, als sie von Miki uns vorgestellt war. Wird die Zeit zeigt, hatte er einen unverwechselbaren Geschmack und Biljana ist von kleines Mädchen eine sehr hübsche und attraktive Frau geworden. Fünf, sechs Jahre vor dem Krieg heiratete er sie. Verheiratet, zwei Kinder, eine Tochter und Sohn, die beide vor dem Krieg geboren. Kleine Anika war, eines der schönsten kleinen Mädchen, das ich mich erinnere. Wie Miki mit seiner Familie, kam ins ferne Australien wird erst später herausfinden, und ich war daran interessiert, ihre sehr Lebensgeschichte. Sie warten an mich am Flughafen, glücklich dass wir uns treffen. . Sie haben ein Haus in einem ruhigen grünen Teil von Melbourne. Wenn ich ( Monat August ) in Australien war, ist in dieses Land, war das Ende des Winters und zu Beginn des Frühlings. Ich war fünf Tage mit ihnen, und sie gingen in einem Atemzug. Geschichten, Erinnerungen hatten kein Ende. Mit der Musik unserer Jugend, setzten wir uns für Tage und Nächte. Miki und ich regelmäßig trank Whisky, Biljana begleitet uns mit Wein.. Ihre Kinder, die jetzt erwachsen sind, traten schweigend ins Haus, so dass sie uns nicht stören. Sie könnten nicht fassen was wir habenTage langen, noch zu reden. Mein Freund Miki hatte eine schlechte Verletzung bei der Arbeit. Er hat fast sein Bein verloren. Er wurde ein paar Jahre behandelt und erwartet Entschädigung (die schließlich gewann) . Glücklicherweise gelang es ihm, sein Bein zu retten und seine Besserung war auf dem besten Weg. Er hatte eine Menge freie Zeit für mich. Während der Zeit Biljana an der Arbeit war, besuchten wir Melbourne und die Umgebung fast jeden Tag. Ich traf auch ihre Freunde, die dort leben. Grundsätzlich Zeit mit Miki und seiner Familie flog wie eine Minute. Ich fragte Miki, ob er mich bis zu meinem Cousin fahren kann. Mein Cousin mit seiner Familie wohnt 70 km von Melbourne in der Stadt, die genannt wird Gee Long. Die Zeit die ich mit Mickey und bei meiner Cousine verbracht wird für immer in meinem Gedächtnis bleiben. Irgendwo, nur wenige Tage nach der Ankunft beim meiner Cousine, ich habe den Willen verloren, obwohl ich ein Ticket nach Kimberlay gehabt habe. Also Nordwesten Australien und Brasilien ist mir bis jetzt als unerfüllte Wünsche geblieben. Aber es ist nicht das Ende der Welt. Es wird eine weitere Gelegenheit sein. Auch die Fußball-Weltmeisterschaft in Brasilien.
Unmittelbar nach meiner Rückkehr nach Deutschland, ging ich an das Ministerium für Gesundheit in Düsseldorf und erzähle meine Geschichte, die mir in Bangkok passiert. Der Arzt, mit dem ich sprach zu mir bestätigt, dass in seiner Praxis, hatte ähnliche Fälle und dass die meisten Fälle aus asiatischen Ländern kamen. Er gab mir einen Termin das ich in zwei Monate komme und das mein Blut, an AIDS und Hepatitis C, zwei tödliche Infektionen, die durch sexuellen Kontakt übertragen werden, sollte getestet werden. Er erzählte mir, dass aus dem Kontakt mit einer infizierten Person, Inkubationszeit, dh die Entwicklung des Virus, dauert mindestens drei Monate. Nur dann kann mit Sicherheit festgestellt werden, ob es sich um eine Krankheit handelt. Ehrlich gesagt habe ich behaupten, dass diese drei Monate waren die längsten meines Lebens. Ich habe den Befund bekommen. Aber der Weg von einigen hundert Meter den ich von der Straßenbahnhaltestelle bis dem Gesundheitsministerium laufen musste, sah aus wie ein Weg ohne Wiederkehr. Auf beiden Tests waren negativ. Ich habe den Test noch mal wiederholt, und zeigte es das gleiche Oh, wie ich nur erleichtert war.
HINWEIS AN DIE STORY:
Regisseur Alan Parker im Jahr 1978 nahm er einen schönen Film “Midnight Express ” , der großen Erfolg erzielt und gewann alle Auszeichnungen , die erhalten werden konnten. In diesem Film versucht ein Amerikaner, der Haschisch schmuggeln aus der Türkei, und er wurde am Flughafen festgenommen. Die ganze Aktion findet in einem türkischen Gefängnis statt. Mit all der dramatischen Handlung, obwohl der Film nicht die Absicht hat, die Türkei und das türkische Volk wurde in einem sehr hässlichen Licht dargestellt, so dass der Film 1990 Jahre in der Türkei verboten wurde. Viel Kritik an der Aussage, Rechtfertigung und Entschuldigung, anlässlich des Films gegeben. Ein Satz am Ende des Films hatte einen enormen Einfluss auf alle diejenigen, die den Film gesehen haben. wo die Hauptfaktor des Films fragt: ” Warum ist in eines solche Land mit so vielen Schweinen, Schweinefleisch ist verboten zu essen?“ Drehbuchautor Oliver Stone war der am meisten kritisierten. Auch der Autor des Buches Billy Hayes sagte, dass das Drehbuch und Regie rassistische, ungerecht gegen ein ganzes Volk war. Oliver Stone entschuldigt öffentlich ganzen türkischen Nation im Jahr 2004 und sagte, dass der Film ist missverstanden und verfälscht die Botschaft des Filmes. Hiermit melde ich mich zu Wort, möchte ich wirklich nicht, dass meine Geschichte in diesem Zusammenhang betrachtet wird. Meine Geschichte ist authentisch, aber nur meine. Die Geschichte hat kein tiefer Hintergrund und könnte jedem passieren und es passiert jeden Tag, in allen Teilen der Welt, auf fast allen Kontinenten. Ich wiederhole noch einmal, dass die Geschichte keinen politischen, rassischen, chauvinistischen Hintergrund hat. Meine Geschichte kann verwendet werden, sondern nur als Warnung, was die Menschen passieren könnte, wenn die reisen alleine in exotischen Länder. Unabhängig davon, aus welche Motive. Als ich diese Story beendet, schickte ich zu meinem Freund, um seine Meinung zu hören. Er war schockiert, war er so von der Geschichte beeindruckt. Diese unglaubliche Geschichte gab er seinem Sohn, es zu lesen. Sein Sohn hat nur kurz kommentiert, dass die gesamte Aktion aus einer Hollywood-Komödie (Film) namens The Hangover (Hangover) kopiert wurde. Der Film wird, wie Rambo, in mehreren Fortsetzungen gegeben,. Erste Teil der Handlung des Films findet in Las Vegas statt , wo die Schauspieler des Films, nicht wissend, nahm eine Art von Droge, und nach dass erinnerten sie gar nichts was sie gemacht haben. Nur wenn sie Inkassowechsel erhalten begann, erkannten sie den Ernst der Situation und begann zu untersuchen, was tun sie alle, während sie unter dem Einfluss von den fremden Drogen waren. Der Film wurde als Komödie gemacht. Im zweiten Teil der Aktion passiert gerade in Bangkok.
Einer der Schauspieler im Film setzt Drogen in Drink von seinen Freunden und beginnt dann wie Wahnsinn und vollständige Amnesie der Hauptfiguren in dem Film. Als diese Thema großen Erfolgt geschafft wurde auch der dritte Teil gedreht. . OK, ich versprach meinem Freund, dass ich diese Filme anschauen werde. Und zwei Teile ich tatsächlich sah. Ich fand, dass es sich tatsächlich um das gleiche oder ein ähnliches Droge handelt, Der Unterschied liegt nur in einem. Der erste Teil des Films wurde 2009 gefilmt. Der erste Teil des Films wurde im Jahr 2009 gedreht. Events, die ich beschrieb, waren im Jahr 2006, so drei Jahren vor den Film. Der zweite Teil des Films Hangover, wo die Handlung spielt in Bangkok, wurde im Jahr 2011 aufgenommen, fünf Jahre später, nach dem, wenn mir passiert ist. Mit noch ein paar meiner Bilder, ich überzeugte der Sohn von meinem Freund dass ich Wahrheit erzählt habe. Habe ich das bei Euch geschafft?
suaddzanko 